Прота Душан М. Колунџић

ПАРОХИЈА И НОВИ ДУХОВНИ ПОКРЕТИ

 У Српској православној цркви, а према важећем Уставу, постоји административна подела њеног канонског простора на епархије и парохије. Српска патријаршија, са седиштем у Београду, има данас 35 епархија, чији већи број је изван Србије, и све су подељене на одређен број парохија. У тој подели и манастири играју одређену улогу, јер и поједини манастири имају тзв. манастирске парохије. На челу епархија су епископи или митрополити, а парохије воде парохијски свештеници или свештеномонаси. Географски делокруг епархија и парохија прецизно је утврђен одлукама надлежних црквених тела. Данас су све епархије СПЦ попуњене надлежним епископима, а и парохије су готово све попуњене квалификованим свештенством. 

Угледни свештеник и врсни теолог, протојереј Божидар Мијач, расправљајући о старој и новој парохији, о оној која се формирала током историје и трајала све до почетка 20. века, и оној која тада настаје јачањем градског начина живота, пише још 1974. године: "Стара парохија је била у својој структури хомогена као и друштво у коме је деловала... Парохија, као вид Цркве у једном одређеном географском кругу, уклапала се у амбијент таквог друштва и била је 'срце' његовог духовног живота. Она, са храмом у средишту, била је монолитна заједница везана истим исповедањем, обичајима и празницима... Ауторитет и функционалност пароха били су утврђени... Он је литург, служитељ култа, а мање у правом смислу проповедник".  За нову парохију, која настаје миграцијом становништва из села у градове, грађењем стамбених блокова без цркви (до краја осамдесетих година Српска црква није подигла ни један нови храм у било којем граду на територији Југославије), прота Мијач каже: "Парохија, пре свега, губи своју хомогеност... Онај идентитет између парохије као географског појма и парохије као заједнице у вери – разбијен је. Њено подручје испуњено је и другим садржајима. Група верних ту није више хомогена заједница. Храм одавно није ни највећа ни средишња зграда... Обичаји (који су били везани за село) чиле, традиција не игра више животну формирајућу улогу... Омладина, младо покољење уопште, стоји скоро изван непосредног црквеног утицаја. Тиме је наравно и позиција пароха измењена".

   Политчким променама са краја осамдесетих година, а још више крајем деведесетих, уводи се у Цркву још један вид у класификацији српског народа, у његовом односу према Цркви. Док су раније били верни, индиферентни, кривоверни и неверни, сада се јављају и новообраћени, тзв. новокомпоновани верници. Добар део их је пришао Цркви спонтано, јер је то био тренд националног буђења, неки су се обратили јер је то било тада модерно, други при посети неком манастиру или другој светињи, неки опет при сусрету са неким осведоченим верником. Не треба занемарити ни заслуге бројних свештеника, који су, истина без неког посебног плана "одозго", почели мењати устајалу праксу дотадашње парохијске службе. Они дају знатно већу улогу проповеди, настоје да богослужење, пре свега Свету литургију, приближе верницима кроз служење на српском језику и додатно објашњење. Они излазе из канцеларија у народ, не чекајући да их верници позивају за одређене обреде, поготово у многољудним градовима, улазе у стамбене силосе и настоје да пронађу потенцијалне вернике. То резултира и грађењем храмова у новим градским насељима. Има, мада још врло мало, свештеника који штампају парохијске билтене према броју сталних или потенцијалних верника у парохији.

   Овај покрет у парохијском деловању пошао је прво из дијаспоре, где су свештеници били принуђени да траже вернике у мору инославног становништва, као игле у пластовима сена. Морали су да мисионаре међу својим крштеним суграђанима, што је далеко теже од мисионарења међу незнабошцима. У немогућности да све лично ослове, писали су и слали парохијске билтене, који су, поред распореда и места одржавања богослужења, садржавали и најнужније верске поуке. Захваљујући, првобитно, малом броју свештеника, Срби су, поред тога што су били цењени радници, постали и добри верници. На богослужења су се одазивали приљежније него њихови сродници у Отаџбини. Многи од ословљених верника у дијаспори, давали су импулс вере и у  свом завичају, били су штедри дародавци у месним црквама и покретачи за градњу нових храмова.

У последње време jавља се, најпре у старом крају, а потом и у дијаспори, и незванични  “покрет за духовну обнову”, врло често без благослова надлежног пароха. Нови “духовни покрет” представљају групе, које сачињавају већином лаици, али и поједини свештеници, па и монаси.

Они су већином организовани на међумесни начин  и показују тежњу за  регионалним проширењем, што значи да се њихова активност не ограничава на територију једне парохије.

Уз ову “духовну обнову” појавила се и тежња за реформом Литургије. Ту предњаче следбеници грчких и руских теолога школованих на Западу, који су пратили и проучили духовну и литургијску обнову, пре свега у Римокатоличкој цркви. А римокатолици су тај процес започели неколико деценија пре Другог ватиканског концила. Концил је резултате тих покрета санкционисао. Но, и тамо је било противника тој "обнови", па су неки бискупи, свештеници, а са њима и верници, задржали стару литургијску праксу, издвајајући се из крила РК цркве.

   У Српској православној цркви имамо данас једно право шаренило у погледу свештеничких униформи и одежди, црквене дисциплине, па и служења Свете литургије. Свака епархија (да не кажемо и парохија) има своја правила. Нама данас не смета бројност аутокефалних Цркава, не смета нам што се оне између себе и разликују у одређеним формама црквене дисциплине, свештеничког одевања, црквених обреда, па чак и у неким деловима Свете литургије, али у оквиру једне помесне цркве, конкретно Српске православне цркве, мора се огледати сагласност чак и у чисто формалним облицима. Примера ради, читање литургијских (пре свега евхаристијских) молитава гласно, које је престало још у време Светих Василија Великог и Јована Златоуста, било би веома корисно за боље разумевање Свете литургије, а самим тим и за активније учешће у њој верника, али то не може бити без плана, како се коме свиди. Ништа неће помоћи гласно читање молитава ако у цркви не буде народа, па и тада народ треба поучити, како би разумели и схватили суштину и садржину чина Свете литургије. Може епископ или свештеник на српском језику, гласно и јасно узвикнути: "Твоје од твојих Теби приносећи због свега и за све", кад тај усклик понекад не разумеју ни они сами, а камо ли благочестиви народ. Значи, најбоља и најефикаснија литургијска обнова извршиће се сталним поучавањем верника, кроз писану и усмену реч, о суштини и смислу Свете божанствене литургије. Кад верници схвате смисао Свете литургије, њену суштину и благотворност, онда ће она постати њихова, онда ће у њој моћи да активно учествују. Значи, најпре свеобухватна литургијска катихеза, па онда потом и литургијска обнова у народу.

Под утицајем тзв. “духовног покрета” и нашe парохијe постају лабавије, верници постају «слободњаци», иду од цркве до цркве и од манастира до манастира, траже свога духовника изван своје парохије, исповедају се мимо свог надлежног свештеника. Поједини духовници захтевају од верника да се облаче недолично Светој литургији, не у недељно свечано одело, већ «у труље», девојке и жене да вежу изгужаване мараме, попут Иранки.

Поједине присталице “духовне обнове”  настоје да скрену пажњу на себе приликом богослужења: упадљиво се облаче, труде се да буду виђени како се то они моле, често уз театралне поклоне и кад треба и кад не треба. Стављају до знања да они строго посте. О парохијским свештеницима, углавном, немају лепо мишљење. То је, свакако, разлог да се одрасли, па чак и деца, крштавају по манастирима, најчешће у манастиру Острогу, чиме се ниподаштава парохија и њена основна мисија, па и администрација. 

Без Литургије нема Цркве (јер је  Црква уствари Литургија) ни хришћанског живота, без причешћа нема сједињења са Богом, али свему томе треба да претходи поука. Христос је рекао апостолима да најпре науче све народе, да их упознају са истинама Његове вере, а да их потом крсте у име Оца и Сина и Светога Духа, па тек онда да их позову за «Трпезу Господњу». Српски народ је верски необразован, зато је и непобожан, да не кажемо безбожан. Није довољно томе народу рећи: Мушкарци, пустите браду; жене, повежите мараме, па изволите на причешће сваке недеље, сваке Службе Божје.

Добро је и корисно пришчешћивати се што чешће, али никад недостојно. У молитви пре причешћа молимо се да нам причешће не буде на суд или осуду, већ на исцељење душе и тела. Плашимо се да приступом Светом причешћу без одговарајуће припреме, оно постане за многе сасвим обично, као нафора после Службе Божје. Освештана пракса Цркве је да се причешћу приступа после телесних и духовних припрема, поста и појачане молитве, измирења са свима и безусловног праштања, а за одрасле и после исповести. Заговорници причешћивања по обичајима старе Цркве говоре да тако није било у првим вековима хришћанства. Много тога је било друкчије у првим вековима (нису постојали храмови, нису се употребљавала звона, епископи су били ожењени, нису постојале скупоцене свештеничке и епископске одежде, Литургија није имала овај данашљи облик итд), па зар ћемо све то занемарити, да би се вратили на саме почетке? Свети Оци 4. века, видећи слабљење вере и побожности својих савременика (приласком Цркви многобожаца и незнабожаца), у односу на саме почетке Хришћанства и 2. век, нису посезали за враћањем на стару праксу, већ су омилијама и катихезама настаојали да тог човека 4. века придобију за Литургију, за Христа. Чак су и говорили: Ми не живимо у 2. већ у 4. веку! Ни данас нећемо постићи циљ, ако будемо стално понављали и тражили повратак «древне Цркве», већ ако савременом човеку и вернику будемо, њему разумљивим језиком, приближавали Цркву и њену Свету литургију или још боље: њега приближавали Цркви и доводили на Литургију.
                Света литургија је живи организам, који се Духом Светим развија, освећује и са Христом сједињује правоверне народе већ двадесет векова, а тако ће бити и до краја века.  

Прота Душан М. Колунџић

Извор: ЦРКВА, Лист за мисију Епархије средњоевропске, бр. 76