header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Свештеник Андреј Рахновски: О чему разговарати са онима на самртном одру Штампај Е-пошта
недеља, 10 септембар 2017

 Московски храм Полагања ризе Пресвете Богородице у Леонову већ дуго времена руководи болесницима хоспиција №4. О томе како се граде односи са смртно болесним људима, и о искуству у том духовном послу разговарамо са настојатељем храма, протојерејем Андрејом Рахновским.

—У комуникацији са пацијентима хоспиција и њиховим ближњима, са каквим проблемима се сусреће свештеник?

—Често свест о блиској кончини бива тешка и за болесника и његове ближње. По правилу, родбина бодри човека, када је овај већ у последњем стадијуму живота, уместо да отворено говори о долазећој кончини, и да заједнички проживе те последње дане, који немају цену. Свештеник треба да до такве особе донесе сазнање да се мора припремити за прелазак из привременог у вечни живот. Међутим, смртно болесним људима је често тешко да се помире са чињеницом да ће скоро умрети. Свештеник треба да објасни оболелом колико су важне припреме за нову етапу живота, како би болеснику то донело корист, и како би пацијент избегао психичку депресију, очајање, када ће се затворити за све и неће желети ни са баћушком, ни са родбином да разговара. Треба приметити да се у нашем друштву разговори о смрти нагло прекидају („хајде нећемо“, „зашто о тужном“ и т.п.). Човек се васпитава у некој субкултури неприхватања смрти, неког ненормалног односа према њој. Овај табу ремети да се правилно дочека кончина. Чак ако не бисмо узимали духовни критеријум, а гледали искључиво са профане стране, онда бисмо, схватајући да ћемо ускоро завршити своје путовање, осетили потребу да макар очистимо савест пред људима. Замолили све за опроштај, рекли добру реч драгим и блиским људима.

—Како да се понашају родбина пацијента и блиски људи? Да ли у сваком случају треба тешити и давати наду?

—О смрти треба обавезно причати. Питање је само како то чинити: какве речи изабрати, и какво ће бити унутрашње расположење. Ако делимо нечију патњу и видимо да се особа још увек нада и да та привидна нада омета болесника да спозна близину смрти и да се покаје, у том случају смо у обавези да кажемо све отворено. Али, ако се болесник стално каје, свесно исповеда, сматрам да нема потребе концентрисати пажњу на ту тему. У принципу, такав човек је спреман за смрт.

—Какве молитве је умесно читати човеку који се налази у кризној ситуацији?

—У сваком случају се треба молити. Није важно које су тачно речи у питању. Али ако говоримо конкретно о речима молитви у којима се налази оно што би помогло човеку да излије своју душу у тузи, пре свега бих навео молитвени канон Пресветој Богородици. Или, на пример, молитву старца Партенија Кијевског — врло дубока, покајна. Постоји мноштво добрих молитви. Када се човек налази у тешком стању, треба му, по правилу, чисто физички нешто читати. Зато су овде најпогодније кратке молитве: „Богородице Дјево, радујсја“, Исусова молитва, „Господи, помилуј“. Па чак и само „Господи!“ је већ молитва.

—Постоје ли случајеви чудесног повратка људи из безнадежног стања у нормалан живот?

—Било је много таквих случајева. Једном су ме позвали к старцу на смртном постељи, причестио сам га. После четири године, у наш храм долазе његова кћерка или унука да оставе цедуљицу за новопрестављеног. Упитао сам: „ Зашто за новопрестављеног? Он се пре четири године упокојио“. Жена одговара: „Баћушка, шта је са Вама! Он је исто вече после причешћа оздравио и проживео још четири године!“

—Да ли је свештеницима који служе у хоспицију потребна помоћ парохијана? Како они могу да помогну?

—Наравно да је потребна! Без парохијана који помажу у хоспицију било би нам тешко. Свештеник обично има пуно обавеза, он долази да исповеда и причести. Често се деси да пацијенти траже наглас да им се чита Псалтир или молитве за причешће. У томе могу помоћи мирјани.

Сем тога, добровољци обављају много других послова: воде рачуна о цвећу, организују многе догађаје за пацијенте ( концерте, послужење итд.). Када је време лепо, шетају са пацијентима, проводе са њима време.

Такође волонтери воде рачуна о реду у кафе-кухињи која је формирана захваљујући прилозима парохијана храма Полагања ризе Пресвете Богородице. Пре је то била запостављена, просторија намењена медицинским сестрама и њу нико није користио, а сада је то пријатна зона одмора са добрим намештајем, где родбина оболелих може да попије кафу, подгреје храну. Тамо се, такође, славе рођендани. За децу је направљен ћошак за игру. Не тако давно, уређена је још једна зона, у којој сада живе птице, и где се налазе двосед и фотеље, мала комода и подна лампа.

Заједничким напорима успевамо да од ове установе не правимо казнено место, већ пријатно и удобно. Наравно да има још много да се ради. Ипак, доста је урађено. На сајту храма Полагања ризе у Леонову објављујемо вести о потребама болнице, а такође и извештај о учињеном послу. Уколико је неко заитересован и жели да укаже помоћ, биће нам драго, јер је помоћ добровољаца велика потпора како за болеснике и њихову родбину, тако и за особље болнице.

Разговарала: Марина Морозова

Са руског: Ива Бендеља

Извор: "Крестовский Мост"

Преузето са: „Православие.ру“

 

 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 11 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли да уведу нешто ново, јер је чувар благочешћа код нас увек било само тело Цркве, тј. сам народ, који свагда жели да своју веру сачува непромењену и сагласну вери светих отаца.

(Из ,,Окружне Посланице” Источних Патријараха 1848.год.)

 

Чување истинских канона је дужност сваког човека који се пажљиво односи према својим (црквеним) обавезама: Али, пре свега оних који су Божијим Промислом призвани да руководе другима.

 (Свети Фотије, цариградски патријарх)     

 

Одлично, одлично, пријатељу мој, друже Христов, верни мужу, подвижниче побожности, који си пре спреман да умреш у мукама, него да издаш поверено ти благочешће; у дан суда бићеш са Мученицима.

(Свети Јован Златоусти)

 

Једини  непогрешиви пут ка спасењу јесте апсолутно следовање учењу Светих Отаца, уклањајући се од сваког другог учења и сопственога умовања.

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

Истински је православан само онај ко и умом и срцем прима све оно чему учи Света Православна Црква и који се смирено сагиње пред њеним ауторитетом. А ко одбацује ауторитет Свете Православне Цркве и пренебрегава њена Божанствена учења, свештена правила и установе, надахнуте Духом Светим – тај се противи Духу Светом и потпада под страшну казну коју је изрекао Сам Божанствени Утемељивач Цркве, Господ наш Исус Христос.

(Архиепископ Аверкије Џорданвилски)

 

Со је изгубила свој укус. Код црквених пастира постоји само слабо, нејасно, и недоследно разумевање ствари и то по слову истине, што убија духовни живот у хришћанском друштву и уништава хришћанство које је у делању, а не у речима. Страшно је када видимо коме је поверено спасење. Али, то је Бог допустио...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Милостивно Божије дуготрпљење одлаже потпуни распад због малог остатка који се спашава, док они који су кренули путем пропасти или су већ пропали достижу врхунац покварености. Они који се спашавају морају то да разумеју и да искористе време које им је дато на спасење... Нека би Милостиви Господ заштитио остатак оних који верују у Њега. Али овај остатак је малобројан и сваким даном је мањи...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Само посебна Божија милост може да заустави ову погубну моралну епидемију, да је одложи на неко време, јер је потребно да се збуде што је проречено Писмима... Нема никога ко би могао да изврши обнову Хришћанства – Сасуди Светог Духа су посвуда пресахнули, чак и у манастирима,  тим ризницама побожности и благодати..

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.