header image
В. Димитријевић: Концлогор Србија се опасује бодљикавом жицом. Е - управа, Е - дневници Штампај Е-пошта
понедељак, 11 септембар 2017
 ШТА НАМ РАДИ АНА БРНАБИЋ?

У свом тексту „Дигитална агенда Е-управе: чиповање марве и попис људских телесних органа“, Анонимни Србије су подробно описали претварање Србије у електронски концлогор, с нарочитим нагласком на прављење централних база здравствених података, чији је један од скривених циљева да постанемо потенцијални „даваоци“ органа богаташима Глобалистана.

У електронску евиденцију Вучићеве бирократије уписују чак и новорођечнад; Србчад треба пратити од почетка, ионако су исте крви са Караџићем и Младићем.

Анонимни поручују: “Поред физичке и слободе говора, Срби су као поробљени народ изгубили право на породицу, морал, историју, образовање, личну имовину, а однедавно чак и власништво над сопственим телесним органима“.

Централни регистри грађана и електронско управљање становништвом кључни су део глобалног пројекта јединствене светске владе. Невладина организација NALED као један од пипака хоботнице Новог светског поретка задужена је за биометријско пописивање људских ресурса окупиране Србије и електронско управљање поробљеним народом.

Америчка невладина организација „Euronet“ већ годинама обавештава своју централу у САД о стању рачуна свих грађана Србије. Захваљујући ангажовању ружних њушки NALED-а, глобални систем „великог брата“ ће помоћу RFID чипова имати real-time увид у све активности наших грађана и здравствено стање њихових телесних органа.

Министарка Брнабић пројектом електронске управе завршава процес јединствене светске владе идеолога Римског клуба Бжежинског: „Ускоро ће бити могуће остварити скоро потпуну контролу над сваким грађанином и отварати досијеа, која ће садржати и најличније детаље о здрављу и понашању сваког грађанина. Ови досијеи ће стајати на располагању властима. Власт ће прелазити у руке оних који буду контролисали информације.““(1)

Кад неупућен човек чита оваква саопштења, можда би рекао „параноја“, „теорија завере“. Па зар је све ово могуће?

Али, могуће је, више него могуће.  Вучићев „финансијски геније“, Лазар Крстић, својевремено је све наше податке ставио „на изволите“ Вашингтону, с чијим „благословом“ је овде и дошао. Тамо где је Крстић стао, наставила је Ана Брнабић. Тако је глобална електронска хоботница стигла је у наше школе.(2)         Како сам сазнао све битно о томе?

ПИСМО ЈЕДНОГ РОДИТЕЉА

Од забринутог родитеља, Ивана Савића из Београда, добио сам електронску пошту која се подробно бави овим питањем. Потрудићу се да је распоредим по одељцима, уз извесне коментаре. Мој поступак има за циљ лакше праћење текста, а коментари га додатно контекстуализују.

Иван Савић каже: “Од почетка ове школске године, у складу са планом премијерке Брнабић, у неке основне школе у Србији, уведене је пилот пројекат Е-Дневник – електронски дневник. Укинут је стари, папирни дневник у које су учитељи и наставници уписивали оцене, примедбе, изостанке, наставни план и програм, а уведен је рачунарски програм у који они уносе све те податке везане за наставу. Наставно особље је прошло кроз обуку за коришћење овог програма.

Како ради овај програм?

У њега учитељ уноси план наставе који треба да се обради сваког дана (!), у њега се уписују оцене, примедбе, изостанци ученика, све што наставник може да унесе. После два дана од уписивања оцене, примедбе или изостанка, програм шаље имејл или СМС поруку на телефон родитељу, у којој он може да прочита оно што је учитељ написао – оцену, примедбу, изостанак… Два дана размака су „психолози“ оставили да би дете имало времена да се припреми (или да припреми родитеља) на неумитно стизање истине на његов телефон/имејл адресу. Школа у коју моје дете иде (трећи разред основне школе), на жалост, спада у школе у којима се спроводи овај експеримент (пилот-програм). Нама, као родитељима, није предочен разлог због чега се уводи овај експеримент, нису предочене евентуалне предности у односу на стари, вишевековни начин, већ нам је само дат један листић, који ми треба да потпишемо, дете каже мора да се потпише. У прилогу је слика.“

Зашто мора да се потпише? Пошто садашња власт у Србији народ третира као послушну рају, људи се ни о чему што се њих тиче претходно не обавештавају, нити се тражи слободна расправа о нечем тако важном као што је електронска доступност школских података о нашој деци. Одмах се наређује да потпишемо некакав пристанак, без икаквог гунђања, као да демократско друштво не почива на слободи воље и обавештености грађана.

РОДИТЕЉСКИ ПРИСТАНАК?

Иван Савић наставља: “У њему се тражи да родитељи под пуном кривичном и материјалном одговорношћу унесу податке о свом детету и школи, као и да дају пристанак на увођење овог програма у школу у којој је њихово дете. Осим тога, родитељи дају пристанак да Министарство просвете, науке и технолошког развоја (а знамо да је та област приоритет лезбо-премијерке), користи податке о нашој деци, као и да податке о нашој деци ДЕЛИ СА ЊЕГОВИМ УГОВОРНО ТЕХНИЧКИМ ПАРТНЕРОМ. То је на листићу неписмено (можда намерно?) спојено написано: „нјеговомуговорнотехничкомпартнеру“, ваљда да се родитељи не сете о чему ту може да се ради, па да лакше потпишу. Значи родитељи треба да овласте Министарство просвете да користи податке о њиховој деци, као и да их дели са трећим лицем, које је непознато родитељима, и које зна само Министарство просвете.“                                                      

Дакле, пилот – програм Министарства просвете је својеврсни „фаустовски“ уговор: родитељ треба да преда власт над својим дететом држави, у коју пречесто нема поуздања, нарочито ако зна да су су у Србији електронски подаци скоро сасвим без заштите.(3)

 КОМЕ СУ ПОТРЕБНИ ПОДАЦИ О ДЕЦИ?

Иван Савић се сећа недавног скандала са ЛГБТ приручницима за децу иза којих је стајао садашњи Министар просвете, који се, кад су га открили, правио да је био необавештен, и сваљивао кривицу на друге: “Сада се поставља питање: може ли тај уговорно-технички партнер да буде нпр. „Инцест траума центар“, који воде две декларисане лезбејке, које покушавају да спроведу своје настране програме у нашим школама, о чему је већ довољно писано и у „Политици“, „Новостима“,  на интернет странама ФСК и других озбиљних листова, из пера наших угледних интелектуалаца: др Антонића, др Ђурковића, др Димитријевића, др Миливојевића и других. Тада (мај 2017.) је наше Министарство просвете морало да повуче спорне образовне „пакете“ о спречавању сексуалног насиља над децом, који на највулгарнији начин пропагирају хомосексуализам, сексуализам и промискуитетно понашање. Осим тога, исти тај „Инцест траума центар“ је на свом сајту претио Министарству просвете да ће повући новчану помоћ коју им дају, уколико Министарство „не буде сарађивало“ по питању скандалозних пакета, који не смеју да се мењају по њиховом мишљењу тј. сав спорни материјал мора да остане. (www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/nvo-sektor-kao-ovdasnja-duboka-drzava/)

Дакле, спорни „Инцест траума центар“ очигледно може да буде тај  уговорно-технички партнер Министарства просвете и да користи податке о нашој деци. Шта ће лезбејкама и њиховим страним донаторима подаци о нашој деци у школама?

Како шта ће? Па да би их, на себи својствен начин, просвећивали, зар не? Јер, министар Шарчевић је опет најавио увођење секс-просвете, али под видом „здравственог васпитања“. Опет ће ту бити лекција о лезбо-сексу и лезбо-кондомима.

НАШУ ДЕЦУ ТРАЖЕ ИЗ ИЗРАЕЛА

Али, не морају само ЛБГТ и остали шифровани представници Новог секс-поретка бити заинтересовани за нашу децу. Има ту и других, па се Савић пита: “Затим: да ли уговорно-технички партнер Министарства просвете може да буде нпр. израелска невладина организација фондације „Atid Haieladim“, која је одржала прошле године радни састанак у влади Србије са најближим Вучићевим сарадницима и уговорила „извоз“ српске деце (израелским?) породицама, чије су досијее већ донели у Немањину, као и потврде да те породице зарађују не мање од 80.000 евра годишње и да нису осуђивани.(perisareljic.com/world-wide/deca-najvece-bogatstvo-drzava-ce-i-decu-prodati-strancima/)

Да ли можда, коришћење података о нашој деци од стране „трећих лица“ може да буде повод за одузимање деце родитељима, што најављују наше про-ЕУ бирократе већ неко време, законска основа већ постоји – тзв. „занемаривање“ и давање неком „трећем лицу“, као у Норвешкој и Шведској, чије законе наше лезбо-феминисткиње годинама упорно преписују? Постоји, дакле и таква могућност.“

Наравно да такве могућности постоје. И наравно да се наши подаци продају свима и свакоме. И наравно да се забринути родитељ с правом пита докле ће све то да иде. (4)

ТРАЈНО СТЕ ОБЕЛЕЖЕНИ

Какве су још последице оваквог приступа нашим подацима? Забринути Савић каже: “Осим тога, увођењем е-дневника са саопштавањем обавештења родитељима електронским путем, тај податак остаје „заувек“ записан у електронској сфери и може касније бити доступан трећем лицу – било коме ко успе да дође до њега, њиме се може касније и трговати тј. подаци се могу и продавати без знања родитеља. Можда су на то мислили када су написали „нјеговомуговорнотехничкомпартнеру“. Осим тога, постоји безбедносни проблем ко ће све моћи да гледа те податке будући да су подаци доступни на интернету, а интернет је безбедносно врло проблематичан.“

И овде је Савић више него у праву: рецимо, наши најосетљивији, то јест здравствени подаци, већ су суштински доступни сваком ономе ко има мало хакерске вештине.(5)

ПУНА ШКОЛА ЂАКА, НИОТКУДА ВРАТА:  ЛОГОРСКИ ДНЕВНИЦИ

Иван Савић прецизно дијагностификује проблем: “У сваком случају, и да не буде ништа од ових мрачних претпоставки, које заиста могу да се, не дај Боже, остваре, ево још неких, чисто људских, психолошких разлога, који су потпуно против увођења ове Е-диктатуре у наше школе.

1.Увођењем Е-Дневника дете се ставља у систем тоталног електронског надзора његовог понашања. Тако се креира психологија логораша-заточеника, који треба да буде послушан систему, јер ће свако његово добро или лоше, значи свако понашање, бити негде записано, окарактерисано и његов родитељ, али и Е-Држава и „треће лице“, ће знати за то, и то неумитно! Значи, треба имати „добро владање“ да Е-Држава не би реаговала. Као у затвору!

Да ли је ово здрава, слободна  атмосфера у којој наша деца треба да одрастају у зреле и самосталне личности?

Посебно је забрињавајуће то што ће за неку јединицу или бежање са часа мог детета знати не само моје дете, учитељ и ја, евентуално особље школа, већ и непозната особа која гледа екран негде у Е-Министарству, као и „треће лице“. Значи сви смо под надзором! Не желим да ико зна о понашању мог детета, ко нема директан утицај, заједно са мном, на његово васпитање!“

Али, господине Савићу, сви тоталитарци су хтели децу под својом влашћу. Хитлер је поручивао Немцима који се нису слагали с фирером да су њихова деца већ припала држави, чим су ушла у систем вртића и школа, и да је пораз непослушних родитеља само питање дана. Кад се у Србију уведе још неки закон, који сваки повишени тон у присуству малишана представи као злостављање, и кад деца у вртићима добију лако памтљиви троцифрени број да пријављују своје неваљале тате и маме, Систем ће, коначно, бити у праву, а зли Срби преумљени.

СРУШИТИ ПОВЕРЕЊЕ РОДИТЕЉ–ДЕТЕ? ВУЧИЋ&БРНАБИЋ ЗНАЈУ КАКО

Савић додаје и ово ( онако старомодно, као отац из 19. века, који заостало устаје против „Е – управе“ ): „2.  Директним слањем поруке родитељу, без могућности да дете прећути – сакрије неки догађај од родитеља, нарушава се психолошки круцијалан однос поверења између детета и родитеља. Дете је као осуђеник, кога програм „друка“ родитељу. И ту је највећи проблем, мимо лезбејки и хаилаетадима!

Зашто нашу децу лишавамо могућности да буду одговорни људи? Јер сваки човек, мали или велики, има потребу за тајном, приватношћу, као и потребу да се припреми за саопштавање неке вести својим најближима, добре или лоше! А у случају деце и нпр. оцена или владања, то је за њих прва и основна школа одговорности и зрелости. Јер оно мора да сноси последице за своје понашање, а сносиће их када буде имало храбрости, одговорности, зрелости и умећа да их каже свом родитељу, који касније процењује његово понашање и доноси одлуке у складу са тим. Дакле, однос поверења се и изграђује у пријатним а нарочито у непријатним ситуацијама за родитеља и дете, а овде тога нема! Јер понашање детета у школи је школа зрелости и за нас родитеље!“

Наравно, зрелост је пожељна у Вучићевој Србији, али само ако је то „зрелост“ роба који зна да се Газда мора слушати – и у предузећу и у држави. Зато је упутно да се деца од малена навикавају на цинкарење као modus vivendi у неолибералном Глобалистану.

ШТА ЋЕ НАМ САВЕСТ?

Иван Савић наставља: “Осим тога, мудар родитељ неће детету одмах ставити до знања да зна за неке његове лоше резултате, већ ће сачекати да дете то само каже или ће околишити и навести га да само призна, на тај начин га учећи да то није ништа страшно, да се то свима догађа или му дати критику и поуку, али га пушта да се прво „кува“, да се мало помучи са собом, са својом савешћу, са својим самопоимањем, што све круцијално утиче на изградњу дечје личности, на оцењивање и вредновање самог себе у овом свету, што је суштински важно за личност сваког човека. Јер превладавање сваке непријатне ситуације за дете је велики подвиг, које оно кад саврши – расте и сазрева као личност. Ни нама, одраслима, није свеједно кад погрешимо на послу па идемо на „рибање“ код директора, морамо да се припремимо. Дакле, суочавање са последицама нашег понашања, добрим или лошим, је кључно за зрелост сваког човека и по томе се, између осталог, људи и разликују, то је морална провера личности. То је школа живота – умеш ли да кажеш реч, да признаш грешку или не, умеш ли да образложиш, да оправдаш своје поступке и како? А то се све учи од најмлађег доба, нарочито у вези са учењем и школом.

Овде тога нема.

Овде се то укида и безлични апарат саопштава родитељу о понашању његовог детета.“

Али, зар Џон Хјуер, професор философије и социологије са Универзитета Мерлинед није рекао куда треба да стремимо? Наиме, у доба бомбардовања Србије 1999, он је нагласио: “Американци сада улазе у нову, битно другачију еру друштва  и културе, у еру какву свет до сада није видео. То је  постхумана ера у којој ће сви аспекти друштвеног живота бити сведени у предвидљиве шаблоне и рационализовани, све нијансе међуљудских односа поједностављене у рутинске процедуре и препуштене плаћеним професионалцима попут адвоката, психолога и бирократа… Ова постхумана Америка много је светлосних година удаљена од Србије, која је још увек својим делима и мислима у мрачном добу које нема благе везе са модерним временима./…/Американци су прототип људи будућности, Срби атавистички остатак прошлости. Постхумана Америка владаће новим веком, јер ће сва њена енергија бити усмерена на ширење информативне техиологије и популарне културе, привредно-новчану доминацију и непрекидну војну хегемонију широм света.“ (6)

РАЗГОВОР СА РАЗРЕДНИМ СТАРЕШИНОМ

Иван Савић сматра да Е-дневник потпуно пориче улогу разредног старешине: “3.Обратимо пажњу и на то да, када родитељ дође у школу да разговара о свом детету са учитељем/разредним старешином, много зависи и од процене самог васпитача, као и начина на који ће он пренети информацију родитељу. Значи двојка из математике неког дечака може бити безлична двојка, која ће, највероватније, изазвати раздраженост и незадовољство код родитеља, а може бити и „тренутак слабости, несналажења, умора, неприпремљености, па чак и заљубљености у другарицу из разреда“ а не само лењост и незаинтересованост за учење. Дакле, начин преноса информације о нечему, као и шири контекст ситуације је у људској комуникацији пресудан на реакцију и поимање неке појаве, а он овде ПОТПУНО ОДСУСТВУЈЕ.

Неко може рећи да нико не брани родитељу да иде у школу и разговара са разредним старешином, али ако добијете све оцене, изостанке и остало на имејл или телефон, о чему ћете разговарати? Како да се његово понашање промени? Да, о томе се може разговарати, али то неће укинути све лоше последице увођења Е-програма „Друкара“.

Људи нису бројке и нису параметри, а нарочито то нису наша деца. Нису без разлога психологија и педагогија обавезна науке које морају да познају наши просветни радници, јер је свако дете различито и то се мора узети у обзир у наставном процесу.“

Осим, наравно, у Србији којом уредује ЕУтаназија маскирана у ЕУфорију.

ДА ЛИ ТО ТРЕБА РОДИТЕЉИМА?

Иван Савић, забринути отац, каже и ово: “4. Замислимо да мајка седи у пријатном разговору са пријатељицом, опушта се после напорног рада и ужива у ретким тренуцима спокојства у овом нашем послератном и предратном времену. И стиже јој порука: „Ваша ћерка је добила јединицу на писменом из српског“. Није сад питање да ли је дете учило или не, да ли је заслужило оцену или не, већ: има ли овај српски намучени родитељ право да сазна истину о школским резултатима свог детета на хуман и непонижавајући начин? Да се припреми и оде у школу на разговор, који често ни родитељима ни наставницима није пријатан, па се мора „изгурати“ заједничким трудом. Има ли право да га неко не шиканира још и у вези са дететом и школом? Или мора и он да буде на услузи Е-Школи 24 часа дневно?

Замислимо сада да је отац имао тежак дан на послу и да се враћа кући уморан и нервозан. Уто му стиже порука да је син средњошколац бежао из школе и два дана није се појављивао. Отац, раздражен, улази у кућу, затиче сина и шта мислите, како ће даље тећи овај  „педагошки“ разговор „на кеца“, и какве могу бити последице и по оца и по сина? Отац, ако пренагли, кајаће се, без икаквих добрих резултата, а син ће вероватно само гледати да ухвати кривину, јер је у пубертету.

А да је отац или мајка био у школи, па сазнао још неке податке од разредног, као и шире сагледавање проблема, историју понашања, као и да му оцене можда и нису тако лоше, па се прошетао до куће, мало размислио, издувао, па се још присетио да је и он имао сличне и још горе акције, па размислио и о годинама у којима му је син, реакција би, сасвим сигурно била много сврсисходнија. Јер васпитање је наука над наукама, по речима Јована Златоустог и родитељство је најтежи испит, који ми сви полажемо. Дакле, људски фактор је пресудан у васпитању наше деце, а он се овде избацује.

И још: има ли и овај намучени српски отац право да му неко људски, буквално људским гласом и начином, саопшти нешто у вези са његовим дететом или и њега мора да шиканира Е-Држава, шаљући му обавештења када и како они пожеле?“

На жалост, господине Савићу, намучени србски отац нема никаква права.

ДРЖАВА ПРОТИВ ПОРОДИЦЕ

Ево закључка Ивана Савића: “5. И још, за крај. Није ли овиме јасно да се држава ИСПРЕЧИЛА између родитеља и деце, лишавајући децу приватности, слободе и одговорности, лишавајући и родитеље приватности о њиховој деци и намећући родитељима шиканирање од стране апарата који их обавештава, желели то они или не, на начин на који то лезбо Е-Држава хоће и када хоће, лишавајући их елементарног људског уважавања као родитеља у тако важном делу као што је васпитање њихове деце? 

Држава, уместо да ради на јачању односа између родитеља и деце, на зближавању и јачању поверења, уместо да решава озбиљне проблеме које имамо у просвети, уместо да смањи број књига а не да моје дете вуче ранац који има буквално десет килограма, уводи нам неки Е-Дневник, који штети и нама и нашој деци.

Узевши у обзир овај експеримент тоталног електронског надзора наше деце, као и законе о обавезној вакцинацији наше деце, слање мајки да робијају ако неће да вакцинишу децу (vakcinainfo.org/2017/08/29/sramota-u-zatvor-zbog-nevakcinisanja-dece/, пројекте одузимања наше деце од стране Државе и социјалних служби, уговоре о „продаји“ српске деце хеилиатидима, чини се да Држава хоће да преузме нашу децу, да су она Њихова роба а да ми само гајимо ту њихову робу за Њих. 

То ћемо још видети – моје дете је моје а не конц-логорске Е-Државе!“

Лепа порука Ивана Савића.

Ту поруку је недавно, преко „Политике“, слао и Миша Ђурковић, па ево шта је доживео.

ОПЕТ О МИШИ ЂУРКОВИЋУ

Ових дана, Предраг Аздејковић из Геј лезбијског инфо центра обавестио ја јавност о да је повереница за заштиту равноправности, Бранкица Јанковић, донела мишљење да је колумниста Политике и директор Института за европске студије  Миша Ђурковић, текстом „Школски приручник за промоцију хомосексуализма“, увредио ЛБГТ популацију. У мишљењу се наводи да „имајући у виду целокупан контекст текста, термина који се доводе у везу са хомосексуалном оријентацијом, оспоравање доношења прописа којима се уређује спречавање насиља, као и закључак текста Срби нису насилан народ. Но постоје границе кад се зулум и насиље које моћници примењују над нама и нашом породицом више не могу трпети. Са законом о мандаторној вакцини, законом о насиљу у породици и овим сатанистичким образовним пакетима тој граници смо се опасно приближили да су наведеним текстом објављеног 13. априла 2017. Године, аутора Мише Ђурковића, у дневном листу „Политика“, у рубрици „Погледи“, изражени ставови који су узнемиравајући и понижавајући и којима се вређа достојанство особа другачије сексуалне оријентације од хетеросексуалне, чиме се ствара страх, непријатељство, понижавајуће и увредљиво окружење, те да је на тај начин дошло до повреде одредбе 12. Закона о забрани дискриминације. Због тога је аутору текста, Миши Ђурковићу, препоручено да објави извињење припадницима и припадницама ЛГБТ популације у року од 15 дана од дана пријема мишљења, као и да убудуће не износи ставове и идеје својим текстовима, који су узнемиравајући и понижавајући и којима се вређа достојанство припадника и припадница ЛГБТ популације“.

Иначе, Аздејковић је, пре десет година, своје име прославио драмом „Важно је бити Издајник“, која препричана изгледа овако:„Драму најављује плакат-фотомонтажа, израђен тако да оглашава наводну премијеру у Југословенском драмском позоришту, 28. јуна 2007. Средишње место плаката заузима слика српске државне заставе, са круном и орлом, како гори у пламену. Главни јунак драме је сам Предраг М. Аздејковић, који је оптужен за издају. Тужилац је Ивана Жигон, судија Добрица Ћосић, а двојица полицајаца су Драган Јочић и Душан Михајловић. Ту су још и Јелена Карлеуша, као бранилац, и Брана Црнчевић, као ‘дух националистичке прошлости, садашњости и будућности’. Аздејковић је оптужен као издајник само зато што је имао секс са Албанцем. Он се тиме поноси и, упркос бичевању од стране ‘двојице полицајаца у црним кожним униформама’, прича све појединости својих сексуалних односа са Албанцем – колики му је уд, како су и где то радили итд. Мушкарци који га слушају почињу да се узбуђују, траже све нове и нове детаље и завлаче руке у панталоне. Једино присутне жене и времешни судија Ћосић осећају неку одвратност. Али се теше тако што из кесице једу ‘неку браонкасту масу’. ‘То је свето. То је лековито. Од српске деце са Космета’, каже за то Ивана Жигон. На крају, док Аздејковић објашњава сексуалну технику која се зове ‘грудвање’ – ‘то вам је оно кад вам он сврши у уста, а ви после испљунете у његова и онда се љубите и гутате ту сперму, која се размазује по вашим уснама, образима и лицима’ – више ни ‘то свето (…) од српске деце са Космета’ не помаже. И, док сви повраћају, у последњој реченици драме сазнајемо шта је по среди; ‘Па ово су говна’!“ (7)

Ето, дотични драмски писац, онај од пре деценије, Аздејковић, граду и свету је објавио како ЛГБТ популацију од дискриминатора Мише Ђурковића штити повереница Бранкица Јанковић.

Какве то  везе има са Е-дневницима, сазнаћете кад „дискриминисани“ почну да, као у земљама НАТО Империје, улазе у учионице ваше деце и објашањавају им свој „life style“. Мислите о томе!

УПУТНИЦЕ, ИНТЕРНЕТУ ПРИСТУПЉЕНО 9. СЕПТЕМБРА 2017:

1. www.carsa.rs/digitalna-agenda-e-uprave-cipovanje-marve-popis-ljudskih-telesnih-organa/;

2. www.blic.rs/vesti/politika/skandal-krstic-prodao-nase-podatke-vlastima-sad/rhp7z07; www.rtv.rs/sr_ci/drustvo/ustupanjem-podataka-amerikancima-krsimo-ustav_535190.html)

3. zurnalist.net/novibroj/dijagnoza-f-kome-pripadaju-nasi-podaci/; www.blic.rs/vesti/drustvo/e-uprava-visokog-rizika-da-li-su-podaci-vise-od-500000-gradana-ugrozeni/d4skk2l

4.  facebookreporter.org/2015/03/04/алармантно-катастар-продаје-наше-лич/; srbin.info/2017/05/16/ko-trguje-vasim-podacima-i-zasto-o-tome-nista-ne-znate/

5.  http://rs.n1info.com/a226683/Vesti/Vesti/Sabic-o-podacima-gradjana-na-serveru-Telekoma.html)

6.  http://www.catenamundi.rs/vidici/recnik-srbofobije-4-deo/

7.   Слободан Антонић, Културни рат у Србији, Завод за уџбенике, Београд, 2008, стр. 33

 

Извор: "Фонд стратешке културе"

 

 

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 11 септембар 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 13 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.