Да у Српској Цркви има праве главе, покушај „митрополитизације и архиепископизације“ безначајних ликова који ни за ди су нису окончао би се као покушај неких паметњаковића који су, за заслуге, од кнеза Милоша тражили спахилуке и племићке титуле. Ево како је то изгледало.

Кад је кнез Милош ослободио Србију и завео неки ред у земљи, онда они који су полагали неко право на заслуге у земљи, а веле да их је било пет или шест, дигну се па Кнезу Милошу у Крагујевац. Кнез Милош их лепо прими и упита их што су дошли.

-   Па, Господару, рећи ће један од њих, дошли смо да те молимо да поделиш Србију на спахилуке, те да и нама даш по који спахилук, јер и ми имамо заслуге за ову земљу, па је право да будемо спахије.

-   Какве спахије, оца вам вашег, зар се ми борисмо и крв проливасмо док истерасмо спахије из земље. Турци су били спахије у овој јадној земљи, па сад да дам народу крштене спахије да му крв сисају.

   Дуго су ћутали ти народни трудбеници, па ће онда тек један од њих рећи:

-   Па, Господару, кад то не даш, а ти нам дај титуле грофова, барона...

-   Јес, јес, отац ти је био козар ти требаш да будеш гроф... јок море, батали.

-   Па, кад нам ни то не даш, а ти нам бар допусти да се зовемо као они Руси - Корзаков, Горчаков, Дондуков...

-   Е, то може, одговори кнез Милош. Ето, ти се зови, указујући прстом на сваког, Шаров, ти  Зељов, ти - Белов, ти - Гаров, ти - Мургов (имена волова).