Јеромонах Дамаскин Светогорац: Духом и истином ваља се клањати Богу
субота, 29 јун 2024
          У Јеванђеље о Самарјанки Господ каже: „Бог је дух, и они који се клањају Њему, духом и истином ваља да се клањају“ (Јн.4:24). Како се клањати Богу духом – то мора сам човек да научи у свом животу из свог искуства и по савету светих Отаца.

Можемо само напоменути јеванђеље, у коме се говори о Духу и каже: „Дух дише, где хоће, и глас Његов чујеш, али не знаш, откуда долази и куда иде: тако је сваки (човек) рођени од Духа“ (Јн.5:8). Речено је: „Дух дише“ и клањати се Богу Духом – то је повезано са дисањем.

А шта значи то „клањати се Богу истином“? Ми видимо да су данашњи људи лажни, неприродни и по облачењу и по понашању, и зато је потребно да утврдимо: како су они постали лажни и неприродни? О томе говори јеванђеље о тражењу славе Божије, где Господ каже: „Ко говори сам од себе, славу своју тражи; а ко тражи славу (Бога,) Који га је послао, тај је истинит, и нема неправде у њему“ (Јн.7:18).

Речено је: „Ко тражи славу Божију, тај је истинит и нема неправде у њему“, а супротно томе је: ко тражи славу човечију и земаљску, тај је лажан и има неправде у њему. Како је неко истинит, а неко је лажан, како то да разликујемо? Господ је у јеванђељу рекао о богатом младићу: „Лакше је камили проћи кроз иглене уши, него богатоме ући у небеско Царство“. Мада је богати младић био побожан и беспрекоран по закону Старог Завета, ипак земаљска слава је саблазан за већину људи и та слава од већине богаташа чини лажне и неприродне људе. Упореди побожног богаташа и побожног сиромаха, и видећеш у већини случајева да је богаташ некако лажан и неприродан, док је сиромах истинит и природан. И пошто су сада већином богати хришћани, сада су већином и лажни хришћани, и сада су такве новотарије у Цркви, какве су раније биле незамисливе.

Да би ово разумели, узећемо друго јеванђеље од другог јеванђелиста, где се заповеда: „Тражите најпре царство Божије и правду његову, и све то (земаљско) ће се приложити вама“ (Мт.6:33). И прво и друго јеванђеље говори о тражењу славе Божије, јер „слава“ и „царство“ су повезани. Друго јеванђеље заповеда тражити „правду његову“, тј. правду царства Божијега, па ко тражи ту правду, за њега прво јеванђеље каже: „Тај је истинит и нема неправде у њему“. И супротно: ко тражи царство земаљско и правду његову, тај је лажан и има неправде у њему.

Тако оба јеванђеља супротстављају међусобно земаљску славу и Небеску славу, и земаљско царство и Небеско царство, јер Небеско и земаљско они једно друго искључују и они стоје на избор човеку као што је бирао свети Великомученик цар Лазар и говорио: „Коме ћу се привољети царству: земаљско је за малена царство, а Небеско увјек и довјека“.

У српском језику више се узима реч тражити, док у првом јеванђељу је иштите, а у другом је ко иште, али све једно и тражите и иштите подразумева жељу и настојање и стремљење и труд док се не нађе то што се тражи и док се не добије то што се иште. Према томе – и прекид тражења јесте духовни пад и прелест, јер можда неко не тражи ни земаљско ни небеско, па ипак и сам тај прекид тражења чини човека лажним и неправедним. Да објаснимо то на овом примеру: види човек неку славу земаљску и само се загледа у ту славу – и ту је већ прекид тражења Божије славе и ту већ човек постаје лажан и неправедан. Јер свака земаљска слава је лажна и неправедна у односу на Божију славу. То можемо да представимо у виду светлости свеће и светлости сунца: светлост свеће је земаљска слава, а светлост сунца је Божија слава, па кад засија светлост сунца, тада се светлост свеће не види. А то значи: ко тражи Божију славу, тај мора да презире сваку земаљску славу, иначе постаје лажан и неправедан.

Кад је свети владика Николај дошао у Америку, тамо су Јевреји питали њега: „Шта мислите о пророцима из Старог Завета? Владика је одговорио: „Кад се сунце јави, фењери се гасе“. То исто важи за Божију славу и човечију славу: сунце је Божија слава, а фењери су човечија слава, па кад се јави Божија слава, тада свака друга слава престаје.

Због тога су свети Оци и Матере, јуродиви Христа ради, били Богом призвани и имали су благодат Божију за велики подвиг јуродства ради Божије славе, и они су се ругали свакој човечијој слави. Али тај велики подвиг јуродства не би требало да узима свако, и ко нема призив ни благодат за тај подвиг – да се руга свакој човечијој слави. Него сваки хришћанин мора да узме мали подвиг јуродства, а то је: да тражи Божију славу и да презире сваку земаљску славу, иначе постаје лажан и неправедан.

На крају закључујемо: ко тражи царство Божије и славу и правду његову, тај је истинит и нема неправде у њему. И обратно: ко не тражи царство Божије и славу и правду његову, тај је лажан и има неправде у њему.

Како је неправедна слава на земљи?

Неправедна слава потиче од неправедне својине, то је кад неко украде или отме туђу својину и туђу славу. Све на земљи је Божија својина и нема никакве човечије својине, јер и сам човек је Божија својина. Отуда кад неко украде или отме Божију својину и славу, он је неправедан, и тако су неправедни готово сви људи на земљи и они краду или отимају Божију својину и славу. А како човек да се избави од неправедне својине и славе? Ту најбоље решење имају Срби, ако правилно славе крсну славу, они своју имовину и славу предају у власништво крсне славе, јер је она власник имања и слава Србинова. Тако крсна слава избавља Србина од неправедне својине и славе.

Политика је лаж

Јеванђеље говори о трећем искушењу на Гори Кушања: „Опет Га (Исуса) узе ђаво (и однесе) на гору високу веома, и показа Му сва царства света и славу њихову; и говори Њему: све ово даћу Теби, ако паднеш и поклониш се мени“ (Мт.4:8). То исто ђаво је говорио многим људима и многи су се поклонили њему, и они су били неко време богати и славни, а затим су пропали заувек. Због земаљске славе пала су сва земаљска царства: и египатско и персијско и грчко и римско и византијско и српско и на крају руско царство? Јер земаљска слава је лажна и неправедна слава, због те славе се воде ратови и та слава доводи до великих страдања, несрећа и погибије људи, и на крају лажна и неправедна слава доводи људе до великог безумља и срамоте. Због земаљске славе се води и политика, склапају се државне и верске уније, па тако је створена и Фирентинска унија у 15-ом веку, такозвани Фераро-Фирентински сабор хришћанских цркава 1438-1445 год. Фирентинска унија је више политичка него верска унија.

Ради лажне славе фашисти су створили тројни политички пакт и покренули су рат и погубили много људи. Срби у Хрватској су политички прихватили католицизам ради лажне и неправедне славе, а не ради вере, јер ни најгори јеретик, који се назива хришћанин, не би учинио таква зверства као што су учиниле усташе-политичари у Хрватској. Срби у Босни и Херцеговини су политички прихватили ислам ради лажне и неправедне славе, а не ради вере, јер ни један прави муслиман не би учинио такве злочине као што су учинили муслимани-политичари у Босни и Херцеговини. Сва политика је лажна и неправедна, она се води ради лажне и неправедне славе и она покреће ратове и на крају она доводи до великих страдања и несрећа и погибије људи, она доводи до великог безумља и срамоте.

 

Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.
Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова! 

 

 

 

 

Последњи пут ажурирано ( субота, 29 јун 2024 )