Секте против државе

Ј. Субин, 31.72008.

ДРЖАВА уопште не посвећује озбиљну пажњу проблематици секти. Није толико битно, можда, ни то што немамо законе, већ што наша власт нема став, а ни мишљење о њима! Да га има, то би имало обавезујућу улогу у разним делатностима.

               Овако прича о проблему и експанзији секти на нашим просторима главни инспектор МУП и врсни стручњак за секте Зоран Луковић.

            - Пита ли се Министарство рада и финансија како се држави плаћају дажбине и одакле новац код „мултилевел система“ (МЛМ), које свуда у свету сврставају у комерцијалне култове - објашњава Луковић. - Они су се разгранали по Србији и користе незапосленост наших људи. Нико не размишља да ли су код пирамидалних дистрибутерских фирми и спуњени сви законски услови рада.

Ништа мању одговорност за друштво немају ни министарства просвете и културе. Према речима Луковића, они би требало да воде рачуна о томе шта медији објављују, и колико самозваних пророка и видовњака пропагира неку нову веру.
- Занима ме да ли Министарство вере има уопште своје мишљење о таласу неопаганизма у Србији, чији је талас последњих година најизраженији у нашој земљи - интересује се Луковић. - Главни узрок томе је што веру доживљавамо на магијски начин. Свако се представља као духовни вођа, маг или видовњак. Народ је психолошки уздрман и даје силан новац како би чуо десетак речи од неког пророка. Духовна глад му је много већа од физичке. Користећи такво, психички урушено стање становништва профитирају надрилекари.

Како су телевизијски програми претрпани гатарама, врачарама и „лекарима“, упозорава Луковић, министарства правде и здравља би требало да одвоје шта је народна медицина, а шта не, и ко може њоме да се бави. Мора јавно да се зна ко и које ординације које се баве надрилекарством имају лиценцу за рад. Због тога су здравље и поље традиционалне медицине највише угрожени.

- Министарства правде и полиције морају да заузму према томе став као према организованом криминалу - категоричан је Луковић. - Овде се ради о угрожавању здравља, утаји пореза и превари. Ту су организоване групе разних окултиста, медитаната, езотеричара, црномагијаша и пророка. Према томе, ако би се свако активирао у свом сегменту, добили бисмо одговор на чувено питање колико има секти у Србији. Овако је тешко говорити о томе.

Према речима Луковића, жртва сектног деловања је онај који прихвата саму секту. Било да је појединац, група или организација међународног карактера. Не мора на улазу у зграду да пише центар за окултну медитацију. Битно да се то негде дешава у пракси и да то неко води.

- За примену сектних техника довољан је појединац, а не група - објашњава Луковић. - Све се налази на Интернету, видео-игрицама, у књигама. Зато не чуди што могу да се виде јавно снимци разних сатанистичких дела. Наша земља, ипак, има стручњаке са великим знањем, који могу да раде и без помоћи државе. Код нас се сви сете секти када се деси нека трагедија

             ПОМОЋ

У БЕОГРАДУ постоји Центар за антрополошке студије (ЦАС), састављен од врхунских стручњака, који се баве сектама последњих 20 година. Како каже Луковић, ЦАС је пуноправни члан Европске федерације центара за истраживање и информисање о сектама (ФЕЦРИС).

Овај Центар пружа саветодавну, медицинску, психолошку и правну помоћ људима који су угрожени. Постоји и Пастирски центар Архиепископије београдско-карловачке.

Преузет са: http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=10&status=jedna&vest=125676&datum=2008-08-01