Владислав Ђорђевић: Људски идентитети
четвртак, 28 септембар 2017

 Многи чиниоци детерминишу људски идентитет. Истакнимо најважније.

1. Хронотопос

Место и време у којем је личност рођена и живи јесте обично њена примарна социјализација. Уколико одлучи да живи у некој другој средини, то је њена секундарна социјализација. Обе социјализације веома утичу на њено размишљање и понашање.

Хронотопос као кључни чинилац идентитета обилато анализира социјална антропологија (британски назив) и/или културна антролопологија (амерички назив). Тај антрополошки смер је доминирао антропологијом кроз готово цео XX век. Основно обележје социјалне антропологије је занемаривање биологије, а предимензионирање значаја друштвених чинилаца.

У психологији се тај смер називо бихевиоризам (behaviorism). Он је у основи тврдио да људски идентитет обликују готово искључиво спољашњи подражаји. Будући да се на енглеском окружење назива environment, тај смер се још назива и енвиронментализам (environmentalism).

Реч амбијент је синоним за окружење, па неки ту доктрину називају и амбијентализам (ambientalism).

По овој доктрини, људски идентитет примарно одређује друштво, култура, средина, окружење, амбијент и миље. Стога се ова доктрина у антропологији и етнологији зове и социјални детерминизам (social determinism) или културни детерминизам (cultural determinism). Последњи назив може да се скрати у култур-детерминизам (cultur-determinism). Поједини аутори, ту доктрину називају и културолошки детерминизам, али тај назив није лингвистички исправан.

Будући да ова доктрина инсистира да је људска природа готово неограничено уобличива, подложна спољњим чиниоцима и релативна, зове се и културни релативизам (cultural relativism).

Oва доктрина наглашава значај васпитања, инкултурације и социјализације (socialization). Ову доктрину снажно подупиру педагози и социолози, а френетично бране феминисти. Она им служи као доказ да је доминација мушкараца друштвени конструкт, плод „патријархата”, а не њихове биолошке надмоћи. Чињеница да у праисторији и историји није постојало ниједно друштво које није било патријархално и да га ни данас нема говори да патријархат – друштвено-политичка надмоћ мушкараца – није друштвени конструкт него биолошка нужност. А нужност је стога, јер су жене биолошки доминантније од мушкараца. Универзално својство људи, а и готово свих животиња, јесте то да женке поседују биолошки веће, а мужјаци биолошко мање родитељско улагање (parental investment). Као поравнање те основне полне асиметрије створен је патријархат – систем веће друштвене моћи мушкараца. Дакле, универзална разлика у родитељским улагањима, биолошким значајима очинства и материнства, пресудно утиче на људски идентитет. Дакле, постоји нешто универзално у свим културама и друштвима. Људи свих времена и свих меридијана понашали су се и још увек се понашају, на базично исти начин (универзализам, есенцијализам). Иза наизглед несводивих културних разлика, крију се oсновне истоветности. Постоји оно што еволуциони психолози називају „психичко јединство човечанства” (psychic unity of humankind). Постоји људска природа, различита од природе других бића.

Ту чињеницу социјални антрополози често превиђају. Они исправно уочавају да се људи разликују од друштва до друштва, али превиђају да иза свих тих разлика постоји истовена људска природа. Људи су – у суштини – биолошки и психички исти.

2. Пол

Полни идентитет је један од најважнијих људских идентитета. Он у знатној мери детерминише наше понашање и размишљање. Пол заправо представља наш најважнији идентитет.

Постоје два погрешна мишљења везана за полни идентитет. Први је да не постоји суштинска разлика међу половима. Овом погрешном мишљењу нарочито су склоне млађе особе. Младе особе данас одрастају у атмосфери идеолошког форсирања унисексности. Данашње друштво форсира полну уравниловку под барјаком борбе за „родну равноправност”.

Други погрешан је дијаметрално супротан. Он тврди да су мушкарци и жене два потпуно различита света. Међутим, они припадају истој врсти и међу њима има много тога заједничког.

Један од оних који је успео да истовремено заступа оба екстремна становишта био је аустријски филозоф Ото Вајнингер (Otto Weininger, 1880-1903). У свом делу „Пол и карактер” (Geschlecht und Charakter, 1903), он најпре инсистира да је новорођенче полно неиздиференцирано (бисексуално), а касније да постоје огромне, готово „метафизичке” разлике између мушкараца и жена. По њему, мушкарац је отелотворење духовности, културе, ума, морала, вредности, прогреса, меморије, бесмртности, вечности и аријевства, а жена телесности, природе, безумља, неморала, невредности, регреса, амнезије, смртности, пролазности и јеврејства. Таква оштра поларизација полова спада у књижевну мистификацију, а не у науку.

Вајнингер није био једини који је преоштро полове разграничавао. Француски антрополог Клод Леви-Строс (Claude Lévi-Strauss, 1908-2009), ослањајући се на структуралну лингвистику, инсистирао је на бинарном или опозиционом мишљењу. Ако метода бинарног диференцирања и има смисла у лингвистици, она сигурно нема никаквог смисла у антропологији. Југословенска теоретичарка стросизма др Жарана Папић (1949-2002), као и њена ученица др Зорица Томић, такође су претерано наглашавале опозицију мушко-женско. Та опозиција постоји, али она није филозофска и спекулативна, већ реална, биолошка. Многе науке осветљавају сложене мушко-женске односе, али је примарна биологија.

3. Тип личности

Постоје бројне типологије личности. Најпознатија је она Хипократова и Галенова. Хипократ (Yppokrátēs, 460-377. пр. н.е.) и Гален (Gálēnós, 129-199) поделили су људе према темпераменту и повезивали их са телесним течностима. По њима, постоје четири темперамента: колерик, меланхолик, сангвиник и флегматик.

Позната је и подела типова личности Карла Густава Јунга (Carl Gustav Јung, 1875-1961) на екстроверне и интроверстне.

Постоје и бројне соматотипологије. Најпознатија је она коју је дао немачки психијатар Ернст Кречмер (Ernst Kretschmer, 1888-1964). По њему, постоје четири соматотипа: атлетски (мишићав), пикнички (дебељушкаст), астенички (слаб) и дисплексичан (неуобличив).

Већина савремених психолога прихвата поделу људи на основу темперамента, али то не везује за телесне течности. Већина психолога гаји неповерење према свим соматотипологијама.

Постоје и бројне друге типологије личности. Међу њима је и она Мајерс-Бригсова (Myers-Briggs Types of Personality), која је стекла велику популарност због своје поузданости и практичне вредности.

4. Старосна доб

Старосна доб такође представља значајан чинилац у детерминисању људског идентитета. Тај чинилац посебно анализира развојна психологија (енг. Developmental Psychology, нем. Entwicklungspsychologie). Вредност развојне психологије потврђују многи родитељи. Развојна психологија потврђује да се процеси развоја и сазревања разликују од пола особе. Развој мушкараца и жена није исти. У сржи, разлика проистиче из разлике у природи родитељства. Женин родитељски потенцијал, иако краткотрајнији, знатно је вреднији. Та једноставна, али фундаментална разлика међу половима представља кључни детерминатор разлика између мушке и женске психе. Старосна доб је по природи дискриминаторна. Мушки репродуктивни потенцијал готово да нема временског ограничења. Али жене су развиле противтежу тој појави. Најјаснији вид те противтеже је „женкин избор” (female choice)појава да су углавном женке те које бирају своје сексуалне и брачне партнере.

Дискриминација на основу старосне доби зове се „ејџизам” (ageism).

5. Висина

Осим грађе тела, постоје и друга физичка својства која утичу на сексуалну и брачну пожељност. Наравно, најважнија је висина. Уопште узев, најпожељније жене су оне просечне висине. Код мушкараца пожељност расте с висином: што је мушкарац виши – то је пожељнији. Али висина је битна и у другим животним аспектима. Стога се може говорити и о „хајтизму” (hightism) – о дискриминацији на основу висине. Она је израженија код мушкараца него код жена.

6. Физичка својства

Физичка својства зависе и од пола особе. Лепота се одувек и свугде више ценила код жена зато што идеја о физичкој лепоти стоји у корелацији са родитељским потенцијалом. О томе је писао књижевник Џејмс Џојс (James Joyce, 1882-1941) у „Портрету уметника у младости” (A Portrait of the Artist as a Young Man, 1916): Грк, Турчин, Кинез, Копт, Хотентот – рече Стивен – сви се они диве различитим типовима женске лепоте. То изгледа као лавиринт из кога не можемо да побегнемо. Ја, међутим, видим два излаза. Један је ова хипотеза: да је свако телесно својство којем се људи диве код жена у непосредној вези са многоструким функцијама жена за расплођавање врсте.”[1]

Атрибути женског изгледа који указују на матерински потенцијал одувек су се ценили и проглашавани лепим. Исто тако, атрибути мушког изгледа који указују на моћ преношења добрих гена одувек су ценили и проглашавани лепим. Матерински потенцијал је превасходно, али не и искључиво, везан за физички изглед. Очински потенцијал такође је у корелацији са изгледом. Но, он доста зависи и од материјално-финансијског стања, тј. друштвено-економског статуса.

7. Породица

Породичне околности знатно утичу на развитак особе. Тај чинилац је важан, али он се у психоанализи пенаглашава. Тако је нпр. француска феминистичка психоаналитичарка Елизабет Бадентер (Élisabeth Badinter, 1944) у књизи „Једно је друго” (L’un est l’autre, 1986) записала: „Коријени мушкости или женскости резултат су, дакле, понашања родитеља а не одраз ко зна каквог инстинкта.”[2]

Научне чињенице указују на супротно. Мушкост и женскост су у тесној корелацији са инстинктима. Различита васпитања дечака и девојчица не представљају толико узрок њиховог различитог понашања, колико последица различитих физичких и психичких предиспозиција. Супротно од Бадентерове, мушкост и женскост су углавном одраз инстинкта. Бадентерова посебно претерује када тврди да је за полни идентитет пресудно родитељско васпитање (parental education), тј. родитељска социјализација (parental socialization). Васпитни утицај је важан, али не детерминише пол детета.

Важно је и вршњачко васпитање (peer education), тј. вршњачка социјализација (peer socialization). У неким случајевима дете више имитира вршњаке него родитеље. Заправо, оба утицаја – и родитељски и вршњачки – важна су, а њихова релативна важност зависи од случаја до случаја.

8. Брак

Брачни статус има различите друштвено-економске и психичко-емотивне последице за мушкарце и жене. У брак мушкарци и жене не улазе са истим друштвено-економским и психичко-емотивним својствима и од њега не очекују исто.

Уопште узев, жене које су срећне у браку спадају у најсрећнију категорију у популацији. Али зато жене несрећне у браку спадају у најнесрећнију категорију у популацији.

Уопште узев, за мушкарце је брак – чак и осредњи – обично бољи од самачког живота.

9. Економски и образовни статус

Занимање у великој мери утиче на наш живот. Али и овде је полни чинилац дискриминишући. Професионални статус више утиче на мушкарчеву брачну пожељност, а тиме и његово самопоштовање. Стога не чуди што се мушкарци свуда на свету упорније и жешће боре да стекну што бољи друштвено-економски статус.

Кад се врши дискриминација на основу класног припадања, реч је о класизму (classism).

10. Национална, државна и верска припадност

Постоје и бројни други идентитети. Међу важнијима су национални, државни и конфесионални. Људи могу бити дискриминисани на основу тих идентитета. Они могу бити жртве национализма (nationalism) и конфесизма (confessism).

11. Закључак

Бројни су људски идентитети. Међу њима се истичу: време и место рођења и одрастања, пол, тип личности, старосна доб, физичка својства, породичне и брачне околности, економски, социјални и професионални статус, национална, државна и верска припадност.

 

Библиографија

1.                Бадентер, Елизабет, „Једно је друго”, Свјетлост, Сарајево, 1988.

2.                Џојс, Џејмс, „Портрет уметника у младости”, Просвета, Београд, 1991.

 

__________________

1 Џемс Џојс, „Портрет уметника у младости”, Просвета, Београд, 1991, стр. 201.

2 Елизабет Бадентер, „Једно је друго”, Свјетлост, Сарајево, 1988, стр. 230.

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 28 септембар 2017 )