Која би требало да буде улога жене у Цркви данас? Да бисмо добили правилан одговор на то питање потребно је најпре да испитамо верску улогу жена у Библији. То испитивање је сложеније него што се на први поглед чини. Прво, Библија обухвата широк период времена. Скоро две хиљаде година дели номадску културу Аврама од урбане културе Св. Павла. Друго, и грађанска и верска улога жена као да је парадоксална. У неким временима жене су заузимале важне позиције у верској и грађанској сфери бивајући судије или пророчице, а у некима су деловале превасходно у дому.
1. Мушкарац и жена приликом стварања
Да би се процениле друштевене и верске улоге жена у старозаветном добу важно је разумети различите функционалне улоге мушкарца и жене. Основни податак о томе налази се у првим поглављима Прве књиге Мојсијеве, како је већ разматрано у ранијим огледима. Као што је показано, однос мушкарца и жене у приповестима о стварању подразумева однос онтичке једнакости и функционалне подређености.
Извештај о стварању мушкарца и жене дат је најпре у Првој књизи Мојсијевој 1,27-28, а затим проширен у 2,18-24. У Првој књизи Мојсијевој (1,27) стварање човека се описује следећим речима: „И створи Бог човјека по обличју својему, по обличју Божијему створи га; мушко и женско створи их.” Овде није реч само о стварању првог људског бића, него читавог људског рода.
Српска реч „човек” превод је јеврејске речи ha’ādām, која се може превести и као „људско биће” и „човечанство”. Другим речима, Прва књига Мојсијева 1,27 каже да је Бог створио човечанство у два пола, мушком и женском, и оба одражавају Његово „обличје”. То значи да постоји бићевна и вредносна једнакост између мушкараца и жена. То такође значи да је полна диференцијација добра, јер је део Божјег плана за људску врсту.
Друга глава Прве књиге Мојсијеве допуњује извештај из прве главе објашњавајући како је Бог створио Еву од Адамовог ребра да би била „друг према њему” (Прва књига Мојсијева 2,18). Чињеница да је Бог створио Еву од Адамовог тела („ребра”) сугерише и једнакост и потчињеност. Жена је једнака мушкарцу, јер је сачињена од исте материје као и Адамово тело и то из његовог бока да би му била једнака. Ипак, извештај сугерише да жена треба да буде подређена мушкарцу, јер је створена после мушкарца, од њега и за њега. Првенство Адамовог формирања и сачињавање жене од мушкараца у Библији се сматра типологијом по којој Бог мушкарца позива да буде вођа у дому и Цркви (Тимотију посланица прва 2,13; Коринћанима посланица прва 11,8-9). Међутим, подређеност жене не подразумева инфериорност, већ комплементарност. Супротно патријархалном систему, жена је у Првој књизи Мојсијевој 2. глави виђена као помоћник мушкарцу, а не као његово власништво.
Срећни однос онтичке једнакости и функционалне подређености који је постојао у Еденском врту значајно је поремећен после грехопада. Љубав је замењена доминацијом, тиранијом, манипулацијом и борбом. Неки старозаветни закони, попут оног о разводу (Пета књига Мојсијева 24,1-4), морају се сматрати привременим прилагођавањем грешној стварности тога доба. Упркос тој културној акомодацији, још увек је иза свега могуће видети првобитно начело онтичке једнакости и функционалне потчињености жена у друштвеној и верској сфери у Старом Завету. Следећи примери илуструју ту тезу.
2. Жене и приватно богослужење
Обрезање као знак завета било је привилегија само мушкараца (Прва књига Мојсијева 17,9-14). Та искључивост је прописана стога што се мушкарцу придавала представничка и предводничка улога у заветној заједници. Ипак, то није подразумевало да жене нису биле део заветне заједнице. Оне су изриком укључене у заветни однос (Пета књига Мојсијева 29,9-15).
Жене су имале мање видљиву улогу у богослужењу у заветној заједници Израиља него мушкарци. Оне нису могле да буду ни вође породичног богослужења. Ипак су заједно са мушкарцима учествовале у дељењу благослова и одговорности савеза и биле битне за испуњење његових благослова, која су укључивала дуг живот, просперитет, децу и земљу (Пета књига Мојсијева 5,29-33). Жене су са мушкарцима једнако делиле благослове богослужења одмарајући се на шабат (Друга књига Мојсијева 20,10) и слушајући закон (Пета књига Мојсијева 31,9-13).
Жене нису примале знак савеза (обрезање), али се није сматрало да су искључене из заветног односа. Оне никада нису презиране као „необрезане”. Заправо, увођење обрезања као знака завета у Првој књизи Мојсијевој 17,7-14 описано је непосредно пре посебног благослова датог Сари као „мати многим народима” (Прва књига Мојсијева 17,15-27).
Разлог зашто жене нису биле обрезиване, изузев физиолошке разлике, јесте тај што је знак завета сматран ознаком предстваничке и поглавничке улоге која је издвајала мушкарца као онога који је могао да представља своју породицу пред Богом.
Исти разлог објашњава зашто је мајка била церемонијално нечиста седам дана после рођења сина, а четрнест дана после рођења ћерке. Разлика у времену била је знак разлике између полова. Управо због мушкарчевог поглавништва, дечак се примао у заједницу пре него девојчица (као што је и Адам први створен). Ови примери сугеришу да је друштвено-религиозна улога жена у старом Израиљу равнана према начелу утемељеном приликом стварања, а то је начело женине истовремене једнакости и потчињености.
Израиљка је једнако као и Израиљац била одговорна за слушање и држање Божјег закона. Мојсије је заповедио свим Израиљцима да присуствују јавним богослужењима у којима се Божји закон учио: „Сабравши народ, људе и жене и дјецу и дошљаке, који буду у мјестима твојим, да чују и уче и да се боје Господа Бога вашега, и држе и творе све ријечи овога закона” (Пета књига Мојсијева 31,12).
У Немијино време када су се људи скупљали да чују закон, требало је да и жене буду присутне: „И донесе Јездра свештеник закон пред збор, у ком бјеху људи и жене и сви који могаху разумијети” (Књига Немијина 8,2). Очекивало се да и жене буду присутне на богослужењима Божјег народа да би чули Његову реч и били јој послушни (в. Пета књига Мојсијева 13,6-11; 17,2-5; 29,18; Друга књига дневника 15,12-13).
Учествовање жена у верском животу Израиља проширује се и изван слушања закона. Оне су могле да приступе Богу у молитви на исти начин као и мушкарци. Неколико жена, попут Ане, Ревеке и Саре, спомињу се као молитвенице (Прва књига Самуилова 1,10; Прва књига Мојсијева 25,22; 30,6.22; 21,6-7). Сунамка је рекла свом мужу да је поставила гостињску собу за Јелисију и касније у пратњи слуге отишла у пророкову кућу да га моли за оживљење њеног преминулог сина (Друга књига о царевима 4,9-10, 17-30). Жене као Ревека (Прва књига Мојсијева 25,22), Агара (Прва књига Мојсијева 21,17), Јеровоамова жена (Прва књига о царевима 14,1-4) и Ана (Прва књига Самуилова 1,9-11) трагале су за Богом независно од својих мужева.
Јеврејске мајке су највећи верски утицај имале у дому. Приче Соломунове саветују децу да обраћају пажњу на упутства и очева и мајки: „Слушај, сине, наставу оца својега, и не остављај науке матере своје” (Приче Соломунове 1,8). У историји израиљских и јудејских царева име сваке цареве мајке је споменуто вероватно зато да би се изложиле срамоти оне које су подигле зле синове, а похвалиле оне које су улиле начела праведности у своје синове који су постали велики цареви. Библија даје и имена мајки великих духовних вођа, као што су Мојсије, Самуило, Исус, Јован Крститељ и Тимотије. То је стога, јер су те побожне жене знатно допринеле успешној служби њихових синова.
Удовица је могла да се заветује без икакве сметње (Четврта књига Мојсијева 30,10). Међутим, удате жене су биле под влашћу својих мужева, а заручнице својих очева. Мужеви и очеви су могли да опозову њихов завет у року од 24 часа. Ако то не учине, завет би остајао на снази. Власт да се поништи завет израз је поглавништва мужа и има смисла ако имамо на уму како женини завети могу да утичу на њеног супруга. Он би морао да плаћа због женине екстраваганције у новцу и добрима или да буде ускраћен од брачних права неко време.
Као и мушкарци, жене су могле да се заветују назирејским заветом који је подразумевао висок степен посвећености (Четврта књига Мојсијева 6,2-21). Због правила о чистоти, назирејски завет је на неки начин стављао заветника на исти ниво посвећености као и великог свештеника. Дакле, назирејски завет су подједнако могли узети и жене и мушкарци.
3. Жене и јавно богослужење
3. 1. Празници и жртвовања
Жене су учествовале не само у индивидуалним и породичним богослужењима, већ и у неким јавним богослужењима. По Мојсијевом закону, од жена се очекивало да буду присутне на великим светковинама: Пасхи, Педесетници и Сеницама (Пета књига Мојсијева 12,12.18; 16,11-14). Међутим, њихова присутност није била обавезна вероватно због обавеза у дому. Ана није могла да пође са Елканом да „принесе Господу годишњу жртву и завјет свој”, јер је дојила дете (Прва књига Самуилова 1,21-23). Само се од мушкараца захтевало да буду присутни на три годишња празника (Друга књига Мојсијева 23,14-17).
Већину жртава приносили су мушкарци као представници својих домаћинстава, али постоје индикације да се у неким случајевима и од жена очекивало да делују независно доносећи своје властите жртве (Трећа књига Мојсијева 12,6; 15,29). Маноје и његова жена заједнички нуде жртве анђелу Господњем (Књига о судијама 13,15-20). Ана, одојивши дете, донела је жртве у кућу Господњу у Шило, представила дете Илији и молила псалме хвале (в. Прва књига Самуилова 1,22-28; 2,1-10).
Ана је била у светињи и довољно близу да је свештеник могао чути. Дакле, жене су могле доћи у светињу. Илија је чак опоменут да његов укор није оправдан. Илија је њену одбрану одмах прихватио (Прва књига Самуилова 1,1-18).
Жене су учествовале у служби у светињи на два начина: кроз своје дарове и службе. Oне су доносиле дарове за изградњу светишта не преко очева и мужева, него појединачно и лично (Друга књига Мојсијева 35,22). Посебно се спомињу ствари које су жене ручно направиле (Друга књига Мојсијева 35,25-26) и бронзани лавор који је направљен „од огледала која доношаху гомилама жене долазећи на врата шатору од састанка” (Друга књига Мојсијева 38,8).
И у Првој књизи Самуиловој 2,22 спомињу се жене „које долажаху гомилама на врата шатора од састанка”. Библичари немају јединствен став у погледу природе службе ових жена на улазу у светиште. Која год била природа њихове службе, те жене су имале признату функцију у светишту.
Постоје и примери жена које су учествовале у храмском певању. Јездра говори о „двјеста пјевача и пјевачица” (Књига Јездрина 2,65; Друга књига дневника 35,25). Псалмист сугерише да су жене биле значајан део хора у светишту: „Напријед иђаху пјевачи, за њима свирачи сред дјевојака с бубњима” (Псалам 68,25).
Жене су имале значајну улогу и у певању националних песама и плесању националних плесова. Друга књига Мојсијева извештава да „Марија пророчица сестра Аронова узе бубањ у руку своју; а за њом изидоше све жене с бубњима и свиралама” (Друга књига Мојсијева 15,20).
Чињеница да Стари Завет женама одређује подређену улогу у верском и друштвеном животу не спречава да неке жене буду пророчице (Друга књига о царевима 22, 14; Књига Немијина 6, 14), судије (Књига о судијама 4,4), чак и царице (Друга књига о царевима 11,3).
Деворин случај је изузетан. Била је судија и пророчица. Књига о судијама представља је на упечатљив начин: „У то вријеме Девора пророчица, жена Лафидотова, суђаше Израиљу. И Девора становаше под палмом између Раме и Ветиља у гори Јефремовој, и долажаху к њој синови Израиљеви на суд” (Књига о судијама 4,4-5).
У овој причи не постоји индикација да су се Израиљци или војсковођа Барак одупирали духовном и грађанском вођству Деворе, јер је била жена. Стари Завет не искључује жене са свих руководећих позиција, већ само од свештеничке улоге. Разлог за то искључење заснива се на разумевању прва два поглавља Прве књиге Мојсијеве.
Прича о пророчици Олди илуструје још јасније важну службу коју су жене имале у верском животу древног Израиља. Желећи да зна судбину свог народа, цар Јосија је послао Хелкију поглавара свештеничког и неколико својих великодостојника пророчици Олди да је упитају у вези са једном новопронађеном књигом закона (Друга књига о царевима 22,13-14). Чињеница да је цар Јосија послао те људе, не Јеремији или Софонији који су били у то време пророци, него пророчици Олди, снажно потврђује да је у старозаветном времену било мало или нимало предрасуда против духовног вођства и службе жена.
Постојање пророчица указује на значајни верски утицај које су жене могле законито вршити. То поткрепљује и чињеница да је Јоил прорекао да ће у будућности појављивање дара пророштва бити како међу мушкарцима тако и женама (Књига пророка Јоила 2,28-29).
Имајући у виду важну улогу коју су у верском животу играле жене попут Марије, Деворе и Олде, можемо се запитати: „Зашто су жене искључене из свештеничке службе?” Уопштено, дају се два разлога и оба су нетачна.
Први разлог је наводно честа ритуална нечистота жена. Тај разлог нема ни библијско ни практично утемељење. У Библији апсолутно не постоји никакве сугестије да су жене биле искључене из свештеничке службе због менструалног циклуса који их је чинио церемонијално нечистим седам дана (Трећа књига Мојсијева 15,19-24). Треба имати у виду да су и мушкарци често били обрeдно нечисти. Приликом сваког избацивања семена за време сношаја, мушкарац је био нечист до вечери (Трећа књига Мојсијева 15,16). То се очигледно догађало не само једном месечно, као у случају женског менструалног циклуса. Зато је постао обичај да се свештници уздрже од сношаја током своје свештеничке службе. Али излучивање семена могло се догодити и у било које друго време, а и оно је сматрано онечишћењем (Трећа књига Мојсијева 15,2-3). То је управо и значење речи полуција. Дакле, мушко избацивање семена је чешће и мање предвидиво него менструација, па ипак само су мушкарци могли били свештеници.
Мушкарац очишћен од полуције био је нечист још седам дана (Трећа књига Мојсијева 15,13). Уколико је имао сношај са женом током њеног менструалног периода био је нечист такође седам дана (Трећа књига Мојсијева 15,24). Имајући у обзир да сва та честа обредна нечистота није спречавала мушкарца од свештеничке службе, можемо се питати зашто је спречавала жене? Зар нису жене могле да служе на бази ротације као и мушкарци (Прва књига дневника 24; Јеванђеље по Луци 1,5,9), према свом обредном статусу?
Практично, аргумент дискредитује чињеница да су жене служиле на ограничен начин у светишту. Ако је обредна нечистота била разлог њиховог изузимања од свештеничке службе, зашто их она није спречавала од службовања на улазу у светиште (Друга књига Мојсијева 38,8; Прва књига Самуилова 2,22)? Све те чињенице указују да је аргумент о обредној нечистоти измишљотина „феминистичкох теолога” који шире мит да је Стари Завет сексистички и несклон женама.
Други разлог који се даје за искључење жена из старозаветног свештенства је потрeба да се избегне опасност култова плодности и култне проституције. Овај аргумент није исправан из два разлога.
Прво, чињеница да су неке паганске свештенице служиле као проститутке не може бити ваљан разлог да Бог искључи Израиљке да служе као свештенице у светињи. Легитимна пракса не може се забранити због њеног изопачења. Синови Илијеви „спаваху са женама које долажаху гомилама на врата шатора од састанка” (Прва књига Самуилова 2,22). Међутим, ти чини проституције нису могли укинути свештеничку службу у целини, нити пак службу жена на улазу у светињу.
Друго, постоје индиције да су многе паганске свештенице у старом свету живеле девичанским и посвећеним животом. Неке од вавилонских свештеница живеле су у затвореним просторијама. Жене свештенице које су службовале у храмовима Весте, Аполона, Атине, Дионисија и другим различитим мистеријама биле су у већини случајева или девице или веома уздржаног животног стила.
У светлу горњих разматрања можемо закључити да разлог за искључење жена из свештенства није њихова честа обредна нечистота или опасност од свете проституције. Прави разлог може се наћи у јединственом библијском погледу на улогу свештеника као предстaвника народа пред Богом.
3. 8. Представничка улога свештеника
Свештенство се развило кроз неколико ступњева у Старом Завету. За време патријараха, глава домаћинства или племена испуњавала је свештеничку улогу представљајући своје домаћинство пред Богом. Дакле, Ноје (Прва књига Мојсијева 8,20), Аврам (Прва књига Мојсијева 22,13), Јаков (Прва књига Мојсијева 35,3) и Јов (Књига о Joву 1,5) служили су као представнички свештеници својих породица.
4. Закључак
Жене су играле значајну улогу и у приватном и у јавном верском животу Израиља. Као чланице заветне заједнице, жене су учествовале у проучавању и подучавању закона својој деци, мољењем и давањем заветâ, служењем на улазу у светилиште, певањем и пророковањем.
Ипак, верска улога жена била је различита од улоге мушкараца, у складу са библијским начелом онтичке једнакости и функционалне подређености која је имплицитна у причи о стварању. Начело мушког вођства у кући и у јавном богослужењу било је угрожавано онда као и данас. Лако би се прекршило да није било много закона чија сврха је била да направи разлику између улогâ на које је Бог позивао мушкарце и жене.