Посланица Руске Православне Заграничне Цркве о спиритизму, теозофији и другим окултним идејама
уторак, 31 октобар 2017

 ОДЛУКЕ СВЕРУСКОГ ЗАГРАНИЧНОГ ЦРКВЕНОГ САБОРА 1921.

         До почетка Сабора са свих страна стизале су нам жалбе да су људи упали у мрачно средњовековље, тачније, старо – паганско сујеверје; спремни су да посумњају у јеванђељске истине и свете догмате православне вере, а своја срца и уши окренуше бесмисленим баснама старо – паганске индијске религије и новим измишљотинама доконих извођача враџбина.

О овоме пише свети апостол Павле у својој посланици Тимотеју: “Јер ће доћи време кад здраве науке неће слушати, него ће по својијем жељама накупити себи учитеље, као што их уши сврбе и одвратиће уши од истине и окренуће се ка гаталицама“. ( 2 Тим. 4,3-4).

А самом Тимотеју дао је ову заповест: “А поганијех и бапскијех гаталица клони се; а обучавај се у побожности„.

Зашто хришћани и данас воле такве приче? Додуше, не прави хришћани, већ они који се колебају. Нећемо објашњавати зашто се људи уопште колебају у вери, али ћемо указати на узрок пораста сујеверја код руских емиграната у садашњем избегличком положају.

Сујеверја се множе приликом напрегнутог ишчекивања непознате даље судбине наших живота, када се њени исходи не могу предвидети разумним путем. Тако се нпр., земљорадници, чије благостање зависи од летине, а летина од времена које се не може унапред предвидети, труде да га наслуте, па нема краја разним народним веровањима на ту тему, која су понекад смешна и у већини случајева потпуно неоснована.

Породични живот људи, посебно жена, зависи углавном од успешног или неуспешног брака са супружником, кога врло често невеста и њени родитељи познају врло мало. И ето, тај догађај који одређује живот младог пара, тј. свадба, често је спојен са великим сујеверјем, како у сеоским срединама, тако и међу интелигенцијом. Сујеверја такође прате и путовања, морске пловидбе, хазардне игре, испите, епидемије, кретања у рат, трговинска предузећа и томе слично…

Људи не могу разумом да предвиде своју будућу судбину у таквим узнемирујућим околностима, али желе по сваку цену нешто да сазнају, па се ето, ради утехе, обраћају “баснама“, по речима светог апостола Павла.

Пошто се на свакој људској слабости могу окористити недобросавесни, похлепни људи, тако је и око људске склоности ка сујеверју већ одавно почело да ниче читаво мноштво магова, лажних пророка, медијума, хипнотизера, окултиста, теозофа, хлистова и свакаквих превараната који не желе да зарађују хлеб поштеним радом, већ преваром својих простодушних ближњих.

Наравно, те обмане морају да изражавају у формама које су модерне и пријатне за савремена поколења. Тако су код нас пре педесетак година одбацивали и филозофију и историју, наравно и Откровење Божје и богословље, а признавали су само “експериментално знање“- физичке експерименте и уопште “природно – научне“; тада су се појавили спиритисти, који су своје преваре и веровања својих жртава изражавали у формама тобоже најпрецизнијих физичких експеримената: присиљавали су жртве да окрећу сто, откуцавају одговоре тацницама или ногама од намештаја и на тај начин су обмањивали лакомислену публику.

Затим је дошло време општег одрицања стваралачког разума и инспирације срца код људи; у моди су били филозофија и мистицизам, руским људима је досадило слепо обожавање западно-европског живота и помодарство; почели су да се интересују за живот Старог Истока. Тада су се брзо појавили преваранти друге врсте: необудисти, теозофи, хипнотизери, окултисти; они су покушавали да докажу како, тобоже, учење древних индијских незнабожаца не само да ни по чему није ниже од јеванђељског Христовог, већ га у много чему превазилази.

Они злоупотребљавају природну потребу осиротелих душа да очувају контакт са умрлим рођацима и пријатељима. Али, уместо молитви за покој њихових душа и чињењу добрих дела у знак сећања на њих, они шире паганска веровања о пресељењу душа из једног тела у друго и на тај начин успостављају најлакши пут ка прељуби, чак и самоубиству, одричући јеванђељско учење о вечном суду над онима који се нису покајали и замењујући га причама о дуготрајнијем пресељењу за тешке грешнике.

Ослонац за сва та сујеверја лежи у људској себичности и лењости. Наравно, никакво образовање и ученост не могу човека да заштите од сличних опасних веровања, јер им се врло брзо стављају на располагање лажне брошуре, па и подебеле књиге, у којима се те бапске приче служе терминима прихваћеним од стране разних наука. Чак се и та сујеверја називају наукама: окултним, теозофским и другим, које су постојале и у средњем веку, нпр. алхемија и астрологија. Посебно је жалосно слушати од појединих жртава сличних заблуда ове речи: “Ја сам и у Бога поверовао захваљујући спиритизму, који ме је убедио у постојање надчулног света“. Шта им треба рећи на то? Таква вера није потребна Богу, она не доноси спасење.

Вера у Бога, коју поседују магови, потчињена законима столова који се окрећу; таква вера, која шаље душе умрлих превареним, испразним људима, тешко да је боља од неверовања (које никад није трајно), али је исто тако мрска Господу, као и вера у Вала и Иштар, Венеру и Јупитера, који су били заштитници људских страсти, успављивачи њихових савести.

Ево шта пише свети апостол Петар о таквој вери у Другој посланици: “Јер боље би им било да не познаше пут правде, него ли кад га познаше што се вратише натраг од предате им свете заповести. Њима се догодило оно што вели истинита пословица: “Пас се враћа на своју бљувотину“ и “Свиња се окупала, па се у блату ваља“. (2 Петр. 2, 21-22)

А сада ћемо да наведемо речи из Светог Писма и Свете Цркве , упућене против сујеверја које у свему личи на савремена лажна учења и веровања. Ево шта је рекао Господ преко Мојсија: “Не обраћајте се врачарима и гатарима, нити их питајте, да се не скрнавите о њих“ ( Левит.19,31 ).

“Нека се не нађе у тебе који би водио сина свога или кћер своју кроз огањ, ни врачар, ни који гата по звездама, ни који гата по птицама, ни урочник, ни бајач, ни који се договара са злим духовима, ни опсенар, ни који пита мртве. Јер је гад пред Господом ко год тако чини, и због таквих гадова тера те народе Господ Бог твој испред тебе ( Поновљени Закони,18,10-12). Слично је говорио Господ кроз пророка Исаију: “И ако вам кажу: „Питајте враче и гатаре, који шапћу и мрмљају“, реците: „Не треба ли народ да пита Бога свога?“ Или ће питати мртве место живих? Закон и сведочанство тражите“ ( Ис.8,19-20 ).

Спиритисти и теозофи воле да наводе причу о ендорској врачари и призивању духа Самуила. Да, у Светом писму било је два случаја, када је Господ и преко сујеверја људи откривао Своју вољу. Оно је предсказало и Христово Рођење преко персијских магова, “јер се у тој светлости звездом учаху они који звездама служе, да се клањају Теби, Сунцу Правде“.

Али ти магови, који нису познавали Бога истинитог, нису били окривљени због својих веровања, а шта се догодило Саулу, зато што је по правди истерао из Јудеје све магове и врачаре ( 1 Цар.28,3 ), па се у час смртне опасности обратио врачању? О томе не воле да говоре спиритисти и окултисти, уосталом, они ни сами не знају - а ево шта пише у Светом писму: “И тако погибе Саул за безакоње своје, које учини Господу што не слуша речи Господње и што тражи да пита дух врачарски, а не пита Господа, зато га уби, и пренесе царство на Давида, сина Јесејева“. За такве грехе Бог је оставио и каснијег цара Манасију, који је гатао и обмануо призиваче мртвих и магове (1. Цар.21,6.).

Много је тешких грехова починио Саул, али ниједним није тако разгневио Господа као својим спиритистичким покушајем. Нека не говоре спиритисти, окултисти и теозофи да у њиховим веровањима и поступцима нема ничег погрешног. Саулов грех је у свему био налик греху оних наших избеглица који се баве окултизмом. Као и они, Саул се у тренуцима искушења, пред лицем неизвесности и притешњен страхом за будућност, обратио призивачима мртвих, због чега је пострадала његова породица и сав род.

Сабор РПЗЦ у Сремским Карловцима 1921

На срамоту Русије, ти њени синови који држе да су образовани, већином уопште нису ни упознати са највреднијом књигом на земљи, са Библијом; још мање су упознати са догматима Цркве, у коју и себе убрајају. Већина ни не зна шта управо значе ти догмати, на којима почива и сама структура Светог Писма и који осуђују све јереси и лажна учења. Црквени канони, тј. закони Светога Духа, који су откривени човечанству кроз Васељенске Саборе, изложени су у релативно малој по обиму књизи, која носи назив: Књига правила светих Апостола и светих Васељенских и Помесних сабора (потврђених на Васељенским саборима) и светих отаца (потврђених такође на Шестом и Седмом Васељенском сабору). Наши преци, иако су били мало писмени, познавали су ту књигу веома добро, као што војник зна Војни закон, али наши савременици ни не знају да таква књига постоји; пре револуције она се могла набавити за 60 копејки у било којој продавници књига духовне садржине.

Да наше друштво није огрезло у таквом незнању Божанских правила и канона, наравно да би се ретко ко одлучио да комуницира са медијумима, окултистима и њима сличним преварантима. Ево шта је одлучио за врачање уопште Шести Васељенски сабор, правило 61:

“Који се обраћају за помоћ гатарима или “стотницима“ или другима који се баве сличним неделима, а са циљем да од таквих људи сазнају будућност, нека сходно ономе што су наши оци већ по питању таквих наредили, подлегну шестогодишњој епитимији. Истој казни морају да буду подвргнути и они који воде медведе или сличне животиње ради забаве других људи, а на штету обичног света, те варајући, проричу неке лудости о срећи, судбини, родословљу и многим сличним стварима. Исто тако и они које зову “облакогонитељи“ (додоле, прим.прев.), као и они који се баве магијом, и који праве талисмане против чаролија, а такође и гатаре. А који остану упорни у овим болесним делима, и не желе да прекину са њима и да се склоне од тих штетних незнабожачких измишљотина: да у потпуности буду прогнани из Цркве, као што и налажу света правила. Јер, као што каже Апостол: “Какву заједницу има светлост са тамом? А какву сагласност Христос са Велијаром? Или какав део има верни са неверником?“ ( 2 Кор.6,14-16)

24. Правило Анкирског сабора:

Гатари и следбеници незнабожачких обичаја, или они који у своје домове доводе неке људе да би им гатали ради “очишћења“, нека буду подвргнути правилу петогодишњег покајања, по степенима који су установљени: три године нека су са онима који припадају и две године са онима који се моле, али без причешћивања.

Правило 65. св.Василија Великог:

Онај који се покајао због врачања или тровања да проведе време у покајању као и убица, по мери самоосуђивања за сваки почињен грех.

Правило 72:

Онај који се препустио врачарама, или сличним, да подлегне епитимији, исто толико времена, колико и убица ( уп. Василије Велики 7, 81-83, Григориј Ниски 3).

Видите за какав тежак грех Господ сматра сваку врсту врачања. Грех није постао мањи због тога што га називају новим именом - спиритизмом, хипнотизерством, теозофијом или га прикривају измишљеним сујеверним терминима: астрална тела, окултне силе и томе сл. Као што ни злочин чедоморства неће бити лакши на суду Божјем само зато што се зове абортус, (подсећамо на правило Василија Великог 2,8), по којем се тровање плода назива детеубиство; или нељудско пребијање незаштићеног, само зато што га данас зову активни бојкот, или пљачка, па чак ни експропријација.

Ако нам кажу да би оправдали своје врачање: шта да радимо, душа нам се измучила мишљу о родбини у Совјетској Русији, која можда пати у затворима, или је зверски мучена? Шта ако смо ми сами измучени у туђини, далеко од отаџбине и не можемо, а да не покушамо нешто да сазнамо о времену нашег повратка? Шта ако нашем стрпљењу дође крај? Ако више не можемо да истрпимо неизвесност? Одговор на та питања је једноставан: Ви ништа нећете сазнати ни уз помоћ спиритистичких средстава. Ни сами не верујете у њих озбиљно, већ им прибегавате као привременој самообмани, после које буде још мучнији повратак у тужну свакодневицу, као после тешког пијанства. Није у томе, драги сународници и сународнице, исцељење од жалости која нас је задесила, већ у молитви, у призивању Божје милости, у осуђивању себе на потпуну покорност вољи Божјој, у убеђењу да свако зло може да се догоди само нашом злом вољом; а сва страдања која не зависе од ње, послата су нам Богом ради нашег блага и уразумљења. Зато се и све наше молитвене молбе које излажемо у црквеним јектенијама завршавају речима такве покорности Господу, да ли ће услишити Он наше молбе, или не.

На такво расположење воље позива вас Црквени Сабор и овим речима завршавамо своју посланицу:

“Поменувши Пресвету Богородицу са свим светима, сами себе, једни друге и сав живот свој - Христу Богу предајмо.“

 

Председник Руског Заграничног Црквеног Сабора

Антоније (Храповицки), Митрополит Кијевски и Галицки

 

Извор: Посланице и обраћања упућени ради извршења одлука РЗЦС 

 Одлуке Првог Сверуског Заграничног Црквеног Сабора, одржаног од 8. – 20. новембра 1921 г. (21. новембра – 3. децембра) у Сремским Карловцима, Краљевини СХС. С. Карловци: Српска манастирска штампарија, 1922.- с.84-86.

 

Извор: Русскии портал, http://www.russportal.ru/index.php?id=church_history.sobor1921_00_024

 

Преузето са: "Православна породица", октобар 2017.

Последњи пут ажурирано ( уторак, 31 октобар 2017 )