ОДРЖАН ЦРКВЕНО – НАРОДНИ САБОР У МАНАСТИРУ ВОЈЛОВИЦА
Сабор је почео у 8 часова Светом Архијерејском Литургијом, коју је служио Епископ банатски Г. Никанор уз саслуживање присутних свештеника и свештеномонаха. Велика већина верника, пристиглих у манастир Војловицу из свих крајева Србије, али и из расејања, стајала је у манастирској порти, јер је храм био претесан да прими све оне који су желели да у њему буду за време Свете Литургије.
По завршетку Свете Литургије љубављу домаћина, игумана манастира Војловице оца Димитрија, присутни су били послужени, а потом је у манастирској порти настављено саборовање. На самом почетку, по благослову Епископа Никанора, присутни су једнодушно и једногласно отпевали Васкрсни тропар и богомољачку песму Светог Владике Николаја „Помози нам, Вишњи Боже!“, после чега је скуп поздравио домаћин, Његово Преосвештенство Епископ банатски Никанор. Владика Никанор је у својој беседи рекао:
„Христос Воскресе!
После Свете Литургије, браћо и сестре, народе светосавски, народе Цркве Божије, народе Божији, знамо и радујемо се што смо данас овде. У том знању и препознавању онога што неко хоће да заборавимо, сведочимо најпре Васкрслога Господа, Његове Свете, Светог Владику Николаја, који нас је благословио и који нас благосиља. Стојећи овде, испред његове иконе, која нас чува и благосиља, ја верујем да он размишља о нашој намери, а наша намера није другачија него намера његова. Како доживљамо њега, тако желимо и ми да живимо, и тако доживљавамо Цркву нашу.
Рекао сам већ у цркви да је велики само онај подвиг који је везан за велику жртву. И жртва свих вас, који сте овде данас, је велика. Сви сте ви учесници у овом нашем великом и значајном догађају. Великом догађају, изнад свега, за Цркву српску. И то нам је први циљ. Ово је велики догађај и за Епархију банатску, и за овај манастир и за свакакога појединца. Ми нити хоћемо, нити желимо, било шта мимо Цркве наше, мимо одлука Светог архијерејског сабора Цркве наше, мимо благослова нашег Патријарха, Сабора и Синода. И, свакако, у томе духу морамо остати до краја, док Васкрсли Христос, Који је Глава Цркве наше, са Оцем и Духом Светим не донесе одлуку да је дошао крај овоме свету онаквом какав он јесте.
На овом нашем значајном данашњем догађају, најпре принесосмо Бескрвну жртву Господу нашем, а сада отпочињемо и овај скуп наш – свесаборски. Са нашим еминентним и уваженим професорима, научницима и духовницима поразговараћемо о ономе због чега смо се данас и састали. Ми смо и написали једно саопштење, којим је наша читава јавност, свесрпска и свеправославна, могла да се упозна (они који су то хтели) са овим нашим саборовањем, а такође и о ономе о чему ћемо данас разговарати.
Разговараћемо и о нашем Зборнику, скоро издатом, који сведочи о нашем прошлогодишњем скупу овде у Панчеву, и који говори о важности свега онога што се у нашој Цркви данас догађа. О томе ће говорити стручни људи, који су данас овде са нама. Што је најважније, биће речи и о данашњем Сабору и о томе зашто смо се ми данас овде сабрали и шта ћемо данас, али и убудуће радити на оваквим сабрањима. Морамо рећи да се радујемо сваком успеху, али да ћемо овде поразговарати и о свему што мучи нашу Цркву и нас појединачно. Сви који су заинтересовани моћи ће постављати и питања.
Знамо да су многи данас путем везани и за манастир Лелић, где су мошти Светог Владике Николаја, па и њих молимо да понесу одавде благослов, а и да се, у исто време, помоле и за нас над гробом и моштима Светог Николаја.
Честитамо вам и желимо да вам овај Сабор буде благословен. Његовом одржавању је свакако предходила велика припрема, тако да овом приликом захваљујемо управи манастира, оцу Димитрију и његовим сарадницима. У исто време, захваљујемо свим учесницима који су нам помогли припремањем тема и материјала везаним за њих, да бисмо могли данас пред све вас да изађемо.
Захваљујемо, такође, и Господину команданту Панчевачког гарнизона, који нам је помогао и ставио на располагање све оно што смо од њега затражили, да би свима нама данас овде било пријатније и да не би било каквих изненађења.
Нарочито захваљујемо и присутним представницима средстава информисања и молимо их да слободно све оно што данас овде буде речено и учињено, пренесу и својим кућама и својим гледаоцима и слушаоцима широм света.
Посебно се радујемо што су нас у нашем данашњем раду подржала и наша браћа Срби из расејања: из Канаде, Америке, Аустралије. Они су послали телеграме подршке, јер су они људи који у нас гледају као што дете гледа у мајку. Они тако гледају у нашу Цркву. И кад год се овде нешто добро догађа, верујте да је то за њих сугубо, а то значи: дупло радосније и веће и значајније, јер њима нема тамо ко да помогне, ако они сами себи не помогну. Ја сам био тамо и са њима живео и знам шта им је потребно. Њима је потребно да ми овде живимо у слози и јединству. То је за њих најважније. Јер онда ће они лако да постигну тамо оно што желе, и да остану и у заједници са мајком Црквом и са свима нама овде у отаџбини. И њима, дакле, захваљујемо, а уједно их и поздрављамо са овог нашег саборовања. Поручујемо им да чувају јединство, да чувају слогу и мир, да чувају сва она национална обележја која су понели одавде из отаџбине.
Све вас поздрављамо и молимо, немојте замерити ако је нешто са наше стране у организацији пропуштено. Потрудићемо се другом приликом да, уз вашу помоћ, буде боље. Такође, поручујемо свима вама који сте данас овде, да, ако Бог да, на следећи Сабор који ће се исто у дане Владике Николаја одржавати на овоме месту, доведете још по једнога, па ћете видети какав сте ви допринос дали нашем Сабору и овим људима који се заиста брину да ни једна људска душа не пропадне, него да сви идемо путем Истине, то јест живота вечнога који нам је сам Васкрсли Господ показао.
Поздрављамо вас све! Срећни били! Благословени били! Бог нека благослови све ваше намере! Молите Светог Николаја да свагда буде са нама и ми са њим.
Још једну поруку желим да вам упутим, поруку коју говорим и у радости и у искушењима, а то је: Никада ми, православни хришћани, не смемо бити скептици, већ увек оптимисти, без обзира како нам било овде у овоме свету. Јер, ако је Христос васкрсао, узалуд је све оружје против хришћана, против Цркве Христове, против Христа Васкрслога. Јер и апостол Павле говори: Где ти је смрти жалац, где ти је пакле победа? Христос је васкрсао, и то је наша општа радост, макар овде имали искушења која нам се чине тешка. Христос је васкрсао, и ту је наша победа и наша радост и у овоме животу и у будућем!
Живели и срећни били! Христос васкрсе!“
После поздравне беседе Епископа Никанора, скупу се обратио професор Владимир Димитријевић, који је прочитао текст Oбраћања Војловичког црквено – народног сабора СА Сабору СП Цркве и православној јавности.
На Војловачком црквено – народном сабору беседили су: Жељко Которанин, отац Николај, игуман манастира Црна Река, отац Симеон, игуман манастира Рукумија, Др Миодраг Петровић и Проф. др Љубомир Протић.
Војловички црквено – народни сабор јесте копија богомољачких сабора одржаваних са благословом Цркве, а уз духовно покровитељство Светог Владике Николаја. Суштина и смисао овог Сабора је да се потомцима пренесе оно што смо од наших светих предака примили, да би и они чинили онако како је Црква православна свагда чинила.
По процени компетентних, на Сабору у манастиру Војловици било је присутно око хиљаду људи.
„Борба за веру“ ће у наредним данима објављивати беседе беседника на Војловичком црквено – народном сабрању.
+++
ОБРАЋАЊЕ СА САБОРУ СП ЦРКВЕ И СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЈАВНОСТИ ВОЈЛОВИЧКОГ ЦРКВЕНО - НАРОДНОГ САБОРА
Ваша Светости,
Ваша Високопреосвештенства,
Ваша Преосвештенства,
Оци наши свештеници и ђакони,
драга браћо и сестре хришћани,
као учесници Свете Литургије и припадници народа Божјег, одани Христу и Цркви Његовој, а послушни СА Сабору Српске Православне Цркве, с болом преклињемо да се стане на пут даљој разградњи светосавског мира и слоге у СПЦ, који су настали на основу непослушности саборским одлукама везаним за богослужење.
Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве показао је одлучност у очувању вековног литургијског поретка. Својом одлуком од 23. маја 1986. године (бр. АС бр. 8/зап. 92) наложио је: „Убудуће на подручју Српске Православне Цркве може се служити на црквено-словенском и српском говорном језику. На "српском језику може се служити само уз употребу Служебника у издању Светог Архијерејског Синода". Истог тог датума донета је и следећа одлука (АС бр. 51/ зап. 103): „Умолити преосвећену Г. Г. епархијске архијереје да скрену пажњу подручном им парохијском свештенству да се, у циљу реда и дисциплине у Цркви, у свом узвишеном и одговорном раду држе црквених прописа, и на тај начин, са своје стране, помогну да се сачува вековни поредак у нашој Цркви". А 21. маја 1991. године СА Сабор СПЦ је подсетио архијереје на своју одлуку из 1968. године (АС бр. 1024/ зап. 592):
„У погледу богослужбене праксе Српске Православне Цркве, држати се одлука Светог Архијерејског Сабора АС бр. 24/ зап. 46 од 16/3. маја 1968. године, која, између осталог, гласи: ... без обзира на праксу у другим православним Црквама... остати при нашој богослужбеној пракси, држећи се традиције и прописа „Архијерејског чиновника".
СА Сабор СПЦ је, својом одлуком од 6. октобра / 23. септембра 2006 (АСбр. 8, зап. 55) решио следеће: „На основу члана 70. тачка 6. Устава Српске Православне Цркве образовати Комисију за проучавање литургијских питања. У комисију се именују: Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански Господин Јован - за председника; и за чланове Његово Преосвештенство Епископ канадски Господин Георгије, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Хризостом, Његово Преосвештенство Епископ бачки Господин Иринеј, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки Господин Хризостом и Његово Преосвештенство Епископ браничевски господин Игњатије.
Умолити Високопреосвећену и Преосвећену Господу епархијске архијереје да се, у погледу служења Свете Литургије и других богослужења, држе - до даљњег - устаљеног црквеног поретка“.
СА Сабор је, својом одлуком АС бр. 48 / зап. 24 и АС бр. 80 / зап. 166, од 15/2. и 24/11. маја 2007, наложио:
„Ставити у дужност Комисији за проучавање литургијских питања да настави започети рад, и да резултате до којих буде дошла достави Светом архијерејском сабору на коначну одлуку, о чему консултовати праксу и духовна искуства осталих помесних православних цркава, имајући у виду духовно стање нашег народа и спремност свештенства да те промене проведе у живот.
У међувремену, док се не дође до прихватљивих резултата рада Комисије, у свим епархијама Српске православне цркве у погледу служења Свете литургије и других богослужења држати се устаљеног вековног поретка наше Цркве. Истовремено, умолити Преосвећену Господу епархијске архијереје да ову одлуку проведу у својим епархијама, претходно обзнанивши је свештенству и верујућем народу.
Ову одлуку објавити у Саопштењу за јавност о раду мајског заседања Светог архијерејског сабора, и Гласнику, службеном листу Српске православне цркве."
И у мају 2008. године, СА Сабор СПЦ донео је одлуку истоветног садржаја (АС бр. 762/ зап. 529 од 29/16. Маја 2008.)
Када се има у виду овај низ одлука Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, постаје јасно да су сви сукоби у вези са богослужењима у појединим нашим епархијама (пре свега на линији свештенство - верни народ) последица непослушности највишем телу наше Цркве, чије је прејемство од Апостолског сабора у Јерусалиму непорециво (Д. Ап, глава 15).
Коленопреклоно молимо СА Сабор СПЦ да спроведе своје вишекратне одлуке о богослужењу и уразуми оне који уносе немир у народ Божји, који је, како пише у Посланици Источних патријарха о православној вери из 1848. године, у својој целини чувар Богом предане вере. Одлуке СА Сабора СПЦ су, по Уставу СПЦ, обавезне и извршне, што знамо још од Апостолског Сабора у Јерусалиму (Д. Ап. 15, 28)
Молећи се Господу Исусу, Великом Архијереју, и Небеској Србији за слогу Светосавске Цркве, сами себе, и једни друге, и сав живот свој Христу Богу предајмо.
У манастиру Војловици,
у дане Светог Николаја Српског
2009.
