Желимо одмах да скренемо пажњу на извесне чињенице. Запазили смо да код нас и на страни влада необавештеност о црквено-политичком деловању херцеговачких бискупа за време окупације Југославије.
Даље, да у нашој јавности нису уопште приказане, проучене и објашњене личности из недавне прошлости мостарске дијецезе у светлости историјске стварности.
Због ових околности, у нашој расправи, у битним линијама, обухваћено је деловање двојице херцеговачких бискупа: фра Алојзија Мишића и његовог наследника Петра Чуле на изграђивању и утврђивању НДХ као антијугословенске и антисавезничке творевине.
С обзиром на црквене и националне размирице, из опортунизма, папска курија је изашла у сусрет фрањевцима: за мостарског бискупа, 12, фебруара 1912, именовала је фра Алојзија Мишића (рођен 10. новембра 1859. у Бос. Градишки), Нови бискуп је посвећен 18. јуна 1912. у Риму, а интронизиран 14. јула 1912. у Мостару. Умро је 26. марта 1942.1)
1) Одбору за прославу послали су, између осталог, новчану помоћ: др Иван Пернар, адвокат из Загреба (1.000 дин.), др Фр. Смиљан Чекада, бискуп скопски (300 дин.) и др Миле Будак, адвокат из Загреба (100 дин.). Будак се извинио што не може више послати »radi slabog materijalnog slanja« (Krišćanska Obitelj, 1941, god. XXIV, br. 3, str. 75. - Pr. S. S.).
Бискуп фра А. Мишић је управљао тридесет година својом дијецезом. Под усташким режимом био је један од нестора хрватских бискупа. А попут свога метрополита надбискупа Ивана Шарића, поздравио је прокламовање Павелићеве Хрватске а њега лично огласио за »uzor kršćanina - katolika«.
О клеро-усташкој делатности бискупа фра А. Мишића у току Другог светског рата, навешћемо неколико чињеница.
I) Посебном окружницом од 9. маја 1941. бр. 670, бискуп фра А. Мишић је одлучно иступио у прилог новостворене клеро-усташке ситуације. Ангажујући свој високи црквено-политички ауторитет, он је клеро-усташком режиму државног бандитизма, дао пуни католички легитимитет.
Biskupski ordinijat
Mostar
В. 670.
Svim katoličkim župskim uredima Biskupija Mostar-Duvno- Trebinje
Hrvatski narod spada u redove naroda, koji su u najranija, najdavnija vremena imali, uživali samostalnost; živili neovisno do drugih. Hrvati su bili junački narod, svoje branili, čuvali, tuđe poštivali. Viteški držali do časti i poštenja. Što su rekli, potpisali, to su sve održali.
Nezgodnim sticajem prilika u svijetu, zavist što ko crv podgriza zdrav organizam, domaća međusobna nesloga doveli su, da nam pređi, istina slobodnom voljom ali u dobroj vjeri, predali narodni život, hrvatsku nedovisnost, samostojnost tuđinu u misli i očekivanju, ravnopravnoj zajednici osiguraćemo sebi i savezniku jednakopravnost, život slobodan, neograničen narodni razvoj, trajan mir.
Bog zna, što je u ljudskom srcu. Luk. 6, 8. Ljudi drže i sude po vanjštini, s ovih razloga lakovjeran u tuđinu, zavisti i neslogom domaćih uzrokovano došlo je, sudbinu, dobro, napredak hrvatskog naroda tuđin držao je u svojim rukama. Mjesto slobode robovanje, mjesto nezavisnosti ovisnost. Bog, koji ravna sudbinu i dobro naroda, nakon tolikih patnji, muka, progona, pregaranja, dao je hrvatskom narodu - sijevnula sloboda 10. IV 1941... postao je slobodan, neovisan od drugih.
Sloboda je najveće blago, što je G. Bog milostivo ljudima podredio. Bogu hvala, eto imano narodnu slobodu. Hrvatska neovisna. Za tu veliku milost zahvalimo samo G. Bogu, zahvalni i otadžbenicima, ljudima, koji su sve svoje pa i najdragocjenije žrtvovali, na kocku stavili za dobro hrvatskog naroda, među tima, prvak je uzor kršćanin katolik Dr. Ante Pavelić. Poglavnik (Подвукао C. C.)2)
2) Kršćanska Obitelj, 1941. god. XXIV, br. 5-6. str. 165-166.
Својом садржином и политичко-идеолошком тенденцијом, ова окружница бискупа фра А. Мишића јесте историјски докуменат од прворазредног значаја. Њоме се потпуно утврђује повезаност и сарадња бискупа фра А. Мишића са усташама. Тој сарадњи он је дао посебан политички значај и благослов. Политички значај састоји се у томе, што је снагом свог ауторитета одмах признао НДХ и клеро-усташку владавину.
Даље, иступио је одлучно на њеном унутрашњем изграђивању. Тиме је снагом свог високог црквено-политичког ауторитета утицао на вернике да крену његовим путем. А то је значило да се клеро-усташка верска нетрпељивост и национална мржња појачавала до степена верске борбе. Тиме је он доприносио да се борба против народа Југославије и Савезника развије у оквиру Осовине и усташа као њених најамника. А значај његовог благослова, састојао се у томе, што је дао моралну потпору владавини државног бандитизма. Тиме је престао да признаје значај легалних власти и међународно признате Југославије.
II) У својим окружницама, бискуп фра А. Мишић је препоручивао верницима усташке уредбе и наредбе. На овај начин, он је иступио као обичан политички агигатор.
Тако, на пример, у окружници број 911-41 од 21.јула 1941, поводом усташких наредаба о сузбијању алкохолизма и забрани псовања у НДХ, он је између осталог, обзнанио ово:
»...Naređujem svim vel. župnim uredima prve nedelje s oltara, obje naredbe velikog našeg Poglavnika i uzor kršćanina, svim vjernicima da oglase, pročitaju, razjasne i upozore«. (Подвукао C. C.)3)
3) Kršćanska Obitelj, 1941, god. XXIV, br. 8, str. 251.
Ова окружница представља јасан докуменат о отвореном политичком иступању бискупа фра А. Мишића на унутрашњем изграђивању клеро-усташке владавине. Уједно, она утврђује његову личну одговорност за одржавање и унапређивање НДХ, а посебно за јачање култа »velikog našeg Poglavnika« као »uzor kršćanina«.
Сходно његовим окружницама, уређивала се Kršćanska Obitelj, фрањевачки месечни орган за Херцеговину, који је излазио у Мостару. Од важности је поменути, да је одмах после његове окружнице бр. 670 до 9. маја 1941, Kršćanska Obitelj објавила савремену клеро-усташку хронику под насловом »Nezavisna Država Hrvatska«. За нас је од важности да установимо, да је овом приликом Kršćanska Obitelj поставила паралелно усташку и клерикалну тезу о постанку НДХ:
»Nakon punih 839 godina teške narodne kalvarije konačno smo doživjeli hrvatski narodni Uskrs -ostvarenje Nezavisne Države Hrvatske. Hvala Bogu i svim neustrašivima na čelu s našim Poglavnikom, da smo u svetoj hrvatskoj jubilarskoj godini postigli zlatnu slobodu«. (Подвукао C. C.)4)
4) Kršćanska Obitelj, 1941, god. XXIV, br. 5-6, str. 166.
Дакле, клеро-усташе cy »u svetoj hrvatskoj jubilarskoj godini postigli zlatnu slobodu«. Тако је Павелићева Hrvatska, као ватиканско-осовинска творевина, добила католичко тумачење о мистичном значењу свог постанка.
Окружнице бискупа фра А. Мишића и писање »Kršćanske Obitelji« у многоме су допринели да се развије верска нетрпељивост и национална мржња. А пропаганда за Павелићеву личност спроводила се у свим црквама мостарске дијецезе. Тако на пример, верско-црквени празник Antunovo прослављен је у знаку праваштва и усташтва. О прослави »Antunova« u prvoj godini NDH, Kršćanska Obitelj (1941. год, XXIV, бр. 7, стр. 220) забележила је:
»Antunovo je proslavljeno u svoj Hercegovini svečano kao dan oca domovine dra Ante Starčevića i imendan Poglavnika«.
Када се све ово има на уму, онда је потпуно разумљиво што је писала загребачка Hrvatska Straža:
»Povodom smrti biskupa Mišića stigle su brojne sažalnice, a među prvima sažalnica Poglavnika Nezavisne Države Hrvatske«. (Подвукао С. С.)5)
5) Hrvatska Straža, Zagreb, 5. IV 1942, br. 14.
Обавештен о смрти бискупа фра А. Мишића, Државни секретар Ватикана кардинал Маљоне упутио је бискупском ординаријату у Мостару телеграм ове садржине: »Njegova Svetost saznala je za smrt Preuzvišenog biskupa Mišića i sa očinskom žalošću moli za vječni pokoj časnog pastira i šalje od srca svoj apostolski blagoslov biskupiji.
Kardinal Maljone«.6)
Истовремено, Katolički Tjednik, орган надбискупа Шарића, објавио је, да је »privremenu upravu mostarsko-trebinjsku biskupiju do imenovanja novog biskupa, preuzeo, kao kapitularni vikar, konzultor preč. gosp. dr. Petar Čule«.7).
6) Kršćanska Obitelj, 1941, god. XXIV, br. 5-6, str. 151.
7) Katolički Tjednik, Sarajevo, 5. IV 1942, br. 14.
Објављујући ову вест, Katolički Tjednik je изразио жељу: »Čestitamo. Bilo blagosloveno!« Ове последње речи биле су извесна индикација у ком правцу се може очекивати решење избора личности за новог ординарија.
Већ ово прво именовање монсињера П. Чула је изазвало негодовање у мостарској курији. Фрањевци су очекивали именовање фра дра Леа Петровића, генералног викара. Утолико пре, што се он већ истакао својом публицистиком у усташкој штампи. Био је сарадник заребачке »Spremnosti«, идеолошког органа усташа.
Као што се могло и очекивати, папска курија је убрзо и формално потврдила ово именовање. А надбискуп Шарић, примивши о овоме декрет Kongregaciae de propaganda fide од 10. априла 1942, дао му је најшири публицитет.
Под насловом »Sveta Stolica potvrđuje imenovanje Kapitularnog Vikara u Mostaru«, сарајевски Katolički Tjednik, објавио је декрет, најпре на латинском а потом на хрватском.
Шта је показивао декрет Kongregaciae de propaganda fide о монсињору Петру Чулу?
Пре свега, декрет показује да је издат на дан 10. априла 1942, а то значи на годишњицу НДХ. Када је реч о Ватикану, онда ова мистична веза има свој значај на плану извесне пропаганде. Наиме, има значај као ватикански допринос клеро-усташке пропаганде за НДХ. Тако је декрет са овим датумом представљао допринос Ватикана прослави прве тзв. годишњице НДХ.
Даље, запажа се да је папска курија само очекивала вест о смрти бискупа фра А. Мишића, па да одмах приступи избору новог бискупа. Она је већ имала одређеног кандидата. Уосталом, заузимањем опата Марконеа, папског легата у НДХ (који је именован на Antunovo 1941, дакле, на имендан Анте Павелића), надбискупа И. Шарића и надбискупа А. Степенца, кандидатура монсињора Чула је била обезбеђена.
Шта је значило овакво брзо попуњавање једне бискупије у ратно доба и чему је ово служило?
С обзиром на време и прилике, избор Чула за бискупа, представљао је одиста, један од врло ретких случајева, где се папска курија тако невероватно пожурила са попуњавањем бискупије.
Познато је, да се и у мирнодопским, нормалним, приликама овакво питање не решава на овакав начин, напречац. Увек се натеже са попуњавањем бискупија. У чисто католичким државама, као што јесу биле Аустро-Угарска, Италија и Шпанија, где су владали апостолски монарси, именовање бискупа, редовно је представљало врло сложено политичко, дипломатско и црквено питање. Као такво, оно је предмет великог проучавања и погађања. Избор бискупа због тога није увек био лак ни брз.
Наиме, овакав случај именовања је показао да је усташки поглавник Павелић добио новог бискупа у Мостару брже и лакше него у своје доба апостолски цар и краљ Фрања Јосип I.
Конкретно, са именовањем бискупа Чула,8) папска курија је постигла двоструки циљ.
8) У »Danici 1943«, загребачком клерикалном календару, погрешно је наведено да је »mostarska biskupija dobila šest tjedana iza smrti biskupa Mišića novog biskupa...« и да је Чуле именован 2. маја 1942 (стр. 142). Иста погрешка се провлачи и у »Danici 1944« (стр. 29). У »Hrvatskoj Enciklopediji«, Крунослав Драгановић тачно је забележио датум именовања: 15. april 1942, (Zagreb, 1942, knj. IV. str. 384 - Пр. С. С.).
Прво. У његовом избору и именовању запажа се један врло значајан црквено-политички разлог и моменат.
Увођењем личности из реда световног свећенства (који је несуђени члан Дружбе Исусове) у мостарски ординаријат, прекида се фрањевачка традиција.
Преко избора и именовања Ј. Штадлера и И. Шарића, за врхбосанске надбискупије, као језуитских васпитаника, па до избора и именовања П. Чула, такође језуитског васпитаника, јасно је обележена одређена ватиканска линија језуитског духа и настанка. Ова политика се састоји у овом:
извршити преоријентацију верско-црквене политике у Босни и Херцеговини са фрањевачког курса на језуитски. С тим у вези, прекинути фрањевачку традицију а њихову баштину наследити. У избору и именовању ових личности за римокатоличке прелате у граничној зони Источне и Западне цркве, виде се конкретни резултати источне политике Ватикана.
Овај »svjetovni« значај насупрот фрањевачком, одмах је био уочен. Тако, на пример, овејани усташа К. Драгановић и Ј. Буторац веле: »Nasljednik biskupa Mišića postao je g. 1942. Dr. Petar Čule, prvi mostarski biskup iz redova svjetovnog svećenstva. (Подвукао C. C.)9)
9) Dr. K. Draganović - J. Butorac, Povijest Katoličke Crkve u Hrvatskoj, Zagreb, 1944. str. 122.
Друго. Именовање бискупа Чула наишло је на велико изненађење у редовима босанско-херцеговачких фрањеваца, чак је наступило извесно огорчење. Нарочито међу оним фрањевцима, који су. били у усташком покрету и то од пре рата, односно како веле: »Рriје 10 travnja« (1941). Они су, по капитулацији југословенске војске и окупације Југославије, одлучно стали на страну Осовине и НДХ. Још више: предњачили су у злочинствима најширих размера. Главна карта на коју су све ставили била им је »Poglavnikova ustaška Hrvatska«. Постали су сарадници окупатора и издајници, а ипак нико од њих није постао наследником бискупа фра А. Мишића.
Именовање бискупа Чула довело је фрањевце пред свршени чин. Да се овако, брзо и плански, није затворило ово питање, свакако, они би инсистирали да се олако не пређе преко њихових жеља и кандидата.
Што се тиче монсињора Чула, види се да постоје два званична ватиканска документа из априла 1942.
Први је акт Конгрегације за ширење вере од 10. априла 1942, којим се потврђује избор монсињора Чула за капитуларног викара мостарске дијацезе.
Други је була папе Пија XII од 15. априла 1942. о именовању, односно о избору, проглашењу и постављењу Чула »biskupom mostarskim i upraviteljem ujedinjenih biskupija mrkanjske i trebinjske«.
Из овог истог периода не располажемо ни једним усташким документом из кога би се видело да су они били у току процеса избора личности и именовању бискупа. Насупрот, томе, располажемо једним извештајем усташе Николе Рушиновића, Павелићевог дипломатског представника при Ватикану, од 27. априла 1942, из Рима, Младену Лорковићу, усташком министру иностраних послова, из кога се види да се о питању нових »biskupa u Hrvatskoj« тек расправља начелно у Ватикану.
Да се, одиста овде радило о настојању Ватикана око спровођења средњовековног начела о субординацији цркве над државом, то се види из једног другог извештаја. Реч је о извештају усташе Ервина Лобковица, наследника усташе Рушиновића на положају Павелићевог дипломатског представника при Ватикану. Усташа Лобковиц је посетио монсињора Тардинија из Државног секретаријата Свете Столице. У извештају од 14. априла 1943. усташа Лобковиц вели да му је монсињор Тардини изложио тезу, која се састоји у овоме:
»Najbolje je da se imenovanje biskupa uvjek prepusti Vatikanu, jer on bira uvjek najbolje, što pokazuju nebrojena iskustva. Kad god se popuštalo raznim utjecajima iz vana, pokazalo se - prije ili kasnije - da izbor nije dobar«.
Мали Сретен Глигоријевић кога су усташе клали, но који је ипак спасен
на Дрини. Узео га је к себи пок. Димитрије Љотић и старао се о њему.
Велики ожиљак од усташке каме види се на дечаковом врату. код гркљана.
»Нека Господ плати ономе који чини зло према злоби његовој«
(2. књ. Самуилова 3:39).
Независно од питања односа Ватикана и НДХ у овом конкретном случају, овде је нешто друго много важније по среди. Наиме поступак Ватикана према нашим народима и међународно признатој Југославији. Од стране Ватикана, било је то једноставно и једнострано суспендовање права консултовања југословенске владе око избора и именовања нових бискупа. Чињеница је, да је између два рата, ово право консултовања било на снази и поштовано. С тим у вези, ни једно именовање прелата у нашој држави није било извршено без знања и одобрења југословенске државе. А у току рата, Ватикан је ово стечено право југословенске државе једноставно суспендовао, практично у корист НДХ у циљу консолидовања клеро-усташког режима државног бандитизма.
Посвећење бискупа Чуле је извршено 4. октобра 1942. у фрањевачкој цркви у Мостару. Одиста, био је то парадокс: несуђени језуита се посвећује за бискупа у фрањевачкој цркви и то на дан Св. Фрање Асишког, оснивача фрањевачког реда.
У вези са чином посвећења, клеро-усташка хроника је забележила да је: »Crkva dekorisana zelenilom, hrvatskim i papskim zastavama. Pred crkvom i samostanom špalir vojske: hrvatske, njemačke i talijanske, Ustaške mladeži, đaštva, glazbe i talijanske i ustaške vojske. Karabinjeri s oružnicima i redarstvenicima u ulici od samostana Franjevaca do čč. ss. Milosrdnica u stalnom razmaku čuvaju red«. (Подвукао C. C.)10)
10) Katolički Tjednik, 25. X 1942, br. 43, str. 6.
Kao што се види, под заштитом Осовине а ca благословом Ватикана извршено је посвећење бискупа Чуле.
Чин посвећења је извршио надбискуп Шарић уз асистенцију надбискупа Степинца и опата Марконеа. У цркви, у почасним клупама, запажени су били представници немачке и фашистичке војске.
У подне је био приређен свечан ручак у част »visokih gostiju« и свештенства. Овом приликом је одржано више пропагандних говора. Узео је реч и бискуп Чуле. Он се, како је забележила Vrhbosna, захваљује провидности што га је изабрала за бискупа. Захваљује папи Пију XII који га је именовао. У наставку говора, бискуп Чуле је поменуо Павелића и НДХ. О овом делу говора, Vrhbosna je забележила: »U molitvama kod posjete su misli letjele i k Poglavniku i izmučenoj Hrvatskoj. Molio je, da Bog skrati kušnje hrvatskog naroda«. (Подвукао C. C.)11)
11) Vrhbosna, 1942, god. LVI, br. 9-10, str. 224.
У свом говору надбискуп Шарић је поручио бискупу Петру Чуле да »bude poput S. Petra, prvog biskupa, kao stijena, pa će se svi valovi razbiti, a stado će se Božje spasti«. Надбискуп А. Степинац »govori u vezi s teškim progonstvima našeg naroda u Hercegovini, pa napominje, da ni njegova nadbiskupija, većim svojim dijelom, nije pošteđena od neprijateljskih bandi.12)
12) Исто.
Бискуп Чуле, због усташке делатности у току Другог светског рата, и због послератне политичке делатности против ФНРЈ, био је ухапшен 22. априла 1948.
Захваљујући резултатима истраге, утврђено је да је монсињор Чуле, поводом именовања мостарским бискупом, упутио писмену изјаву Анти Павелићу »kao državnom poglavaru«.
Пошто је дао обавештења да је папску булу о именовању примио 5. септембра 1942, а да је посвећен 4. октобра 1942, постављено му је питање:
Jeste li tom prilikom poglavniku Paveliću pismeno izjavili odanost?
Odgovor biskupa Čula:
Ne sjećam se, mislim da nisam.
Пошто је бискуп Чуле овако одговорио, прочитан му је један акт усташког порекла. Наиме, акт из Павелићевог кабинета, који је био упућен њему лично, а који је, у ствари, био одговор на његово писмо упућено лично Анти Павелићу.
Једно је било сигурно, да садржина овог усташког акта означава једно чињенично стање, за које је искључено да се, како он вели: »ne sjeća«. Текст овог усташког акта гласи:
(mesto grba)
Nezavisna Država Hrvatska
Županstvo pri poglavniku
Broj: 4336-1942
Preuzvišeni Gospodine biskupe,
Na izrazima odanosti, koje ste uputili Poglavniku
prilikom Vašeg imenovanja mostarskim biskupom,
izvolite primiti Poglavnikovu zahvalu.
U Zagrebu, dne 18. lipnja 1942
Poglavnik Župan (potpis nečitak)
После тога, утврђено је да је Чуле успоставио лични контакт са Антом Павелићем. Наиме, октобра 1942, отпутовао је у Загреб и посетио га.
Одлазак бискупа Чула у Загреб, пада у доба када се распламсао југословенски национални отпор против окупатора и усташа. То је доба када су окупатор и усташе осетили шта значи старозаветна мисао »око за око«, пошто су објавили начело о истребљењу »odmetnika«.
Тако је српски национални отпор у Херцеговини представљао извор нових тешкоћа за окупатора и усташе. Из једне усташке верзије о тим тешкоћама, дознајемо за пут бискупа Чула у Загреб и о посети код поглавника Анте Павелића:
»Da se to prebolno pitanje konačno sredi, a jadnom narodu već jednom osiguraju njegova najprimitivnija prava, doputovao je nenadno u Mostar gosp. dr. Nikola Rušinović, opunomoćeni ministar i poslanik, opći povjerenik za obalno područje. On je, u pratnji mnogih drugih političkih i vojničkih lica, posjetio sva ona mjesta u Hercegovini, gdje su izvršena zločinstva, a povrativši se natrag posjetio je zapovjednika italijanskih vojnih snaga generala Santavita i iznio mu svoje dojmove s toga puta. Nakon toga otputovao je, zajedno s biskupom dr. Petrom Čule, u Zagreb, da izvijesti Poglavnika i Hrvatsku državnu vladu o događajima u Hercegovini. (Подвукао C. C.)13)
13) Katolički Tjednik, 1. XI 1942, br. 44, str. 5.
Као што ce види, одлазак бискупа Чула у Загреб није био конвенционалан, у вези са његовим представљањем поглавнику Анти Павелићу. Него је имао значај политичке мисије. И то клеро-усташке мисије.
Пре свега, бискуп Чуле није отпутовао сам у Загреб, него са усташом Николом Рушиновићем »zajedno« - у заједничком циљу да обавесте Павелића и усташку владу »о događanjima u Hercegovini«.
То значи - узевши у обзир да путовање у Загреб пада одмах после његовог посвећења за бискупа у Мостару, почетком октобра 1942. - да је одиста отпутовао да се представи усташком поглавнику Анти Павелићу и усташкој влади, као човек и бискуп који је потпуно одан и пожртвован на бранику НДХ.
На питање, да ли је бискупски ординаријат у Мостару за време окупације, на челу са бискупом фра А. Мишићем до марта 1942, а потом с њиме на челу, потпомагао, сарађивао и радио на учвршћивању НДХ, бискуп Чуле је одговорио:
»Jeste, biskupski Ordinarijat u Mostaru, u prvo vrijeme sa Alojzijem Mišićem, a poslije na čelu s mnom, bio je pozitivno raspoložen prema NDH i radio je na njenom učvršćenju. Rad ordinarijata nije bio politički, nego se sastojao u tome, da se prstom upiralo na negativne pojave, kao ubijanje i sl. i nastojalo se da se to spriječi.« (Подвукао C. C.)
Када је клеро-усташка хроника у Херцеговини обухватала низ злочина против човечности, бискуп Чуле заједно са ординаријатом »bio je роzitivno raspoložen prema NDH i radio na njenom učvršćivanju«. Ово је, уједно, нови доказ да је нетачно његово пређашње тврђење, како су му »mjesec dana poslije njenog osnutka... simpatije prema NDH ohladnile«.
Бискуп Чуле ни по дужности ни по савести није никада поменуо верницима да ће навући Божју казну због својих убистава, истребљења, депортовања, затварања, мучења, конфисковања имовине и паљевина. Он је сав био заузет земаљским бригама. Једино је мислио на НДХ, као на једини »zakoniti autoritet« у земљи и на клеро-усташку политику као на »temelj državnog opstanka i narodnog napretka«.
Бискуп Чуле, који је био укључен у висок црквено-политички апарат НДХ, знајући циљеве и методе усташа, пружајући им добровољну сарадњу »bio pozitivno raspoložen prema NDH i radio na njenom učvršćenju« сам је себе направио саучесником у злочинима против човечности. Позван на одговорност, он себе не може огласити невиним, јер добровољно учествовање у клеро-усташком апарату, не ослобађа га одговорности за учињене злочине.
У образложењу пресуде Међународног војног суда у Нирнбергу, од 1. октобра 1946, јасно је постављено питање кривичне одговорности ове врсте:
»Однос између вође и следбеника не искључује одговорност за извршење дела у међународном праву, као што је не искључује ни у унутрашњем правцу«.14)
14) Нирнбершка пресуда, стр. 93.
Током саслушања, бискуп Чуле је изјавио како се није слагао са својим претходником бискупом фра А. Мишићем, који је сматрао исправним одлазак хрватских јединица на Источни фронт.
Међутим, у једном писму италијанском генералу Негрију, од 11. септембра 1942, он је изнео своје право мишљеље о Источном фронту. Наиме, у овом писму, између осталог, изнео је следеће:
»Naposlijetku se na ruskom frontu sinovi hrvatske nacije pod italijanskom komandom tuku
protiv boljševizma i zajedno prolijevaju svoju krv za zajedničku pobjedu Italije i Hrvatske«... (Подвукао C. C.)
Шта показује овај одломак из писма бискупа Чула?
Независно од тога, што показује његово интимно мишљење о руском фронту, одломак је значајан и по томе, што баца пуну светлост на једну изузетно важну реченицу из писма, које је бискуп Чуле упутио, 28. јула 1944. надбискупу Степинцу.
Када је, 11. септембра 1941, бискуп Чуле, писао италијанском генералу Негрију имао је јасну представку да се »sinovi hrvatske nacije pod italijanskom komandom tuku.... za zajedničku pobjedu Italije i Hrvatske«.
Међутим, када је 28. јула 1944, написао надбискупу Степинцу тражећи ванредан сазив католичког епископата у циљу спасавања НДХ, он је, овај пут, под притиском развоја међународних и унутрашњих догађаја, схватио да ће изостати »zajednička pobjeda Italije i Hrvatske« o којој је писао 11. септембра 1941. и у коју је дубоко веровао. Због тога је новонасталу ситуацију огласио »dramatskim obrtom«.
И стварно, јула 1944. настао је драматски обрт, али само драматски за бискупа Чула и његове усташке пријатеље. Италија је била капитулирала још прошле године. Немачка је, на свим фронтовима, ишла из пораза у пораз. Сваком усташи, па и бискупу Чулу било је сада јасно да је »zajednička pobjeda Italije i Hrvatske« отишла у неповрат и да ће НДХ неизбежно пропасти.