Небојша Вукановић: Писмо Синоду СПЦ и патријарху српском
петак, 24 новембар 2017

 СРПСКА ПАТРИЈАРШИЈА

СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ СИНОД

СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Улица Краља Петра бр 5, 11 000 Београда, Србија

·  н/р његовој светости патријарху српском господину Иринеју

 

·  сталним и замјенским члановима Светог Синода Српске православне цркве

·  митрополиту загребачко-љубљанском Порфирију

·  епископу жичком Јустину

·  епископу зворничко-тузланском Фотију

·  епископу ваљевском Милутину

·  епископу бачком Иринеју

·  епископу рашко-призренском Теодосију

 

Ваше преосвештенство,

Обраћам Вам се богобојажљиво, са страхом Божијим да не починим овим писмом неки гријех, те вјером и надом да ће наше владике, чланови Синода наше Свете, Саборне и Апостолске Цркве, преиспитати дешавања у Епархији Захумско-херцеговачкој и приморској, озбиљно размотрити све тврдње које Вам наводим и предузети одређене мјере како би се зауставило континуирано урушавање угледа наше Цркве у Херцеговини и јужноj Далмацији неприкладним дјеловањем и понашањем херцеговачког владике Григорија Дурића!

Свједоци сте да медији и јавност већ годинама пишу и говоре о непримјереном понашању, иступима и пословима херцеговачког владике Григорија који својим контраверзним понашањем чини велику штету угледу наше Цркве. Неприкладно понашање, које није примјерено за једног проблематичног тинејџера, а камоли за владику наше Свете Цркве, траје већ дуги низ година. Упозорења јавности да се ствари промијене а владика уразуми нажалост нису до сада дала резултат и значајније помаке, па сам одлучио да Вас, чланове Синода и Сабора наше Српске православне цркве замолим да у складу са својим могућностима предузмете одређене кораке, ријешите проблем и зауставите негативне тенденције са погубним последицама.

Сматрам да Синод и Сабор наше Свете Саборне и Апостолске Цркве не треба да избјегава разговор о овој теми и нагомиланим проблемима који тиште искрене вјернике дуго времена, већ да се са проблемима треба суочити како би се стање у Епархији и нашој Цркви поправило. Лично сам, као и многи вјерници у Херцеговини, очекивао да ће Црква раније да реагује, након више стотина медијских натписа, иступа, инцидената, текстова и прилога у којима се говорило о владици Григорију и његовом непримјереном понашању, али иако смо стрпљиво чекали реакцију то се нажалост до сада се није догодило. Сматрам да је крајње вријеме да се утврде чињенице, јавности и вјерницима каже да ли је овакво понашање прихватљиво или штетно, и да ли Синод и наша Црква прећутним одобравањем подстичу девијације које урушавају углед наше Цркве међу народом и вјерницима.

Умјесто да буде духовни пастир, да помаже народ и вјернике, штити обесправљене и сиротињу, стара се о побољшању тешког положаја Срба у Хрватској и Федерацији БиХ, владика Григорије се углавном, потпуно јавно и отворено, прије свега бави политиком и бизнисом. Вама, члановима нашег Синода, сигурно је од раније познато да су управо за послове херцеговачке Епархије вежу бројне афере, сумњиви послови, проневјере, протести радника у Епархијским фирмама, стављање Цркве Светог Арханђела Михајла у требињском насељу Хрупјела под хипотеку као залог за враћање кредита банкама…

 Много је проблема и чудних ствари, тешко их је све побројати, али ћу се потрудити да, говорећи истину и само истину, изнесем неке од чињеница и проблема које брину вјернике у Херцеговини. Не знам да ли је нашем Светом Синоду познато да је Епархија Захумско-херцеговачка била инвеститор изградње пословно-стамбеног комплекса у требињском насељу Брегови, у партнерству са пропалом фирмом „Неимарство“ из Требиња чији је власник Мато Уљаревић преварио велики број грађана и побјегао из Требиња. Епархија између осталог посједује и своје грађевинске фирме, а неке су између осталог биле ангажоване за грдњи Андрићграда у Вишеграду са режисером Емиром Кустурицом. Том приликом је дошло до незаконитог рушења аустријских тврђава око Требиња, у коме су нажалост били ангажовани епархијски камиони и радници, како би се клесани камен пренио у Вишеград, што је у љето 2012. године изазвало лавину, протесте и отпор Требињаца који су се противили да режисер уз помоћ Епархије и тадашњих власти руши историјске споменике и лијепе камене објекте.

Владика Григорије је и тренутно у великом грађевинском бизнису, и као инвеститор гради још једну пословно-стамбену зграду поред ријеке Требишњице у требињском насељу Ложиона. Ипак због јавности владика се формално не води као инвеститор, већ је регистрована фирма у власништву његовог блиског пријатеља и сарадника, са којим је родбински повезан.

Члановима Синода је вјероватно познато да је недавно објављен списак предузећа, установа и организација у Босни и Херцеговини чији су рачуни блокирани, и међу њима су биле и двије епархије, и то управо Епархија Захумско-херцеговачка и приморска и Митрополија дабробосанска, којом је управљао Григорије до доласка недавног устоличеног митрополита Хризостома. Да ли је чудно да се од свих Епархија блокирају рачуни само онима којима управља владика Григорије?

Владика Григорије је једини од свих владика наше Цркве који је скинуо мантију и у јавности се већ дуже времена појављује у цивилу. Умјесто по подвижништву и скромном животу, постао је препознатљив по одијелима, модерном одијевању и скупој гардероби. Многи Херцеговци су били запрепаштени и са великим подозрењем су доживјели чудно преображење владике Григорија који је напрасно скратио косу и браду, скинуо мантију, и у јавности се свакодневно појављује у цивилној гардероби, свијетлим кошуљама, мајицама, фармеркама, одијелима… Колико је мени познато,  Канони наше Свете Саборне и Апостолске Цркве прописују да су монаси, а посебно владике, обавезни да непрекидно носе мантију и живе у манастиру, и да је јавно појављивање у цивилној одјећи, свијетлим кошуљама, мајицама и одијелима, забрањено и у супротности са Канонима наше Цркве!

 Вожња скупих луксузних џипова и аутомобила је само једна од манифестација владикине моћи, раскоши и богатства на коју вјерници гледају са подозрењем. Тако се у Епархијском возном парку, између осталих,  налази и скупоцјени џип „ренџ ровер спорт“ вриједан око 140 000 марака, који је Епархија купила 2013. године у Салону аутомобила у Мостару, те велика бијела лимузина „линколн“ у каквој се возе холивудске филмске звијезде. Градња, реновирање и опремање више луксузних владикиних резиденција у Требињу и Мостару, разбацивање и показивање луксуза и великог богатства свакако не приличи једном владици Српске православне цркве. Такво понашање изазива реакције и подозрење код сиромашних вјерника, јер се већина Херцеговаца, као и нашег народа у цјелости, данас бори за егзистенцију и голо преживљавање. 

Не знам да ли је преосвештеним владикама и уваженим члановима Светог Синода наше Цркве познато, али владика Григорије је већ десетак година веома активан учесник изборних процеса и врло ангажовано се бави политиком. Тако је владика некада отворено подржавао бившег предсједника Србије Бориса Тадића, а критиковао његове конкуренте Томислава Николића и Александра Вучића. Владика је организовао долазак Тадића и Ђиласа у Требиње док су били на власти, дој је истовремено предсједника Србије Томислава Николића јавно на телевизији називао беном и нешколованим магарцем, те је одбио да га прими и угости током Николићеве званичне предсједничке посјете Требињу и Херцеговини у љето 2013. године.

У Републици Српској владика је политички најјактивнији, и врло снажно и отворено подржава актуелну власт и предсједника Републике Српске Милорада Додика. Владика увијек подржава само оног ко је на власти, па је тако 2004. године био оштар Додиков критичар који је писао чувено писмо предсједнику Народне скупштине Републике Српске и јавно критиковао Додика тврдећи да је лажов који краде, а онај ко краде тај и убија. Све се промијенило Додиковим доласком на власт, а стране су се само замијениле. Своје дотадашње политичке пријатеље и истомишљенике почео је јавно да кори, критикује, напада, понижава и назива плашљивицама, док Додика упорно хвали и велича гостујући у разним телевизијским емисијама. Да би од народа донекле прикрио трагове својих политичких заокрета, владика је наредио да се са чесме, која се налази на уласку у Херцеговачку Грачаницу, скине плоча са захвалницом Мирку Шаровићу, бившем предсједнику Републике Српске који је помогао градњу комплекса на Црквини.

 Владика је толико далеко загазио  у политику да чак крши световне законе и изборну шутњу. Тако је почетком октобра 2014. године, у вријеме изборне тишине непосредно прије одржавања општих избора у БиХ, говорио на скупу СНСД-а током отварања болнице у Невесињу и јавно позивао Херцеговце да гласају за Милорада Додика. Владика зна оштро да напада политичаре у опозицији који му се не допадају, па је тако 2013. године избио велики скандал када је након недељне литургије у Цркви Светог Архангела Михаила у Требињу јавно пред вјерницима грубо напао и извријеђао тадашњег предсједника Скупштине града Требиња Слободана Пртила, одборника Дејана Тарану и градоначелника Славка Вучуревића, те најавио да ће многим политичарима „закукати мајка“ кад он проговори на својим бесједама о њиховом богатству, имовини, кућама, аутомобилима.. И овај велики скандал, током којег је пред новинарима вријеђао и свог пословног партнера Салиха Алијагића и називао га Турчином који је опљачкао Требиње,  изазвао је пажњу јавности, лавину реакција и телевизијских прилога, те на крају и судске процесе за клевету.

Уочи локалних избора 2016. године у страдалничким Пребиловцима је у бесједи након помена пребиловачким мученицима, које су усташе 1941. године бациле у јаму Шурманци, владика непримјерено држао класичан политички говор, критиковао и вријеђао Пребиловчане који му се не допадају, те јавно хвалио и називао добрим човјеком генералног секретара владајућег СНСД-а Луку Петровића, садашњег градоначелника Требиња, и обећао да ће њих двојица са ХЕТ-ом скупа до љета 2017. саградити Парохијски дом у селу за вјернике и госте. Нажалост не само да владика није испунио обећање нити почео градњу Парохијског дома, већ ове године није ни присуствовао помену у Пребиловцима јер је у то вријеме био на савјетовању владајуће странке СНСД-а одржаном на Ублима код Требиња, гдје је говорио о политичким плановима и програму.

 Јавна је ствар да је у Требињу владика Григорије веома моћан захваљујући политичким везама и односом са Милорадом Додиком, и да је један од главних кадровика који одређује ко ће бити постављен на коју функцију, ко ће добити посао у неком јавном предузећу и установи. Владика не крије ни своју изразиту блискост са „својим драгим пријатељем“ Драганом Човићем, како владика воли да називе лидера ХДЗ-а и хрватског члана Предсједништва Босне и Херцеговине. Владика организује срдачне сусрете и пријеме за Драгана Човића, а понекад се стиће утисак да се више стара о положају Хрвата и католика у БиХ него о тешком положају малобројних српских повратника у дијелове Епархије који припадају Федерацији БиХ, а којима управо Човић крши уставна права и спречава избор Срба у органе власти.

У знак захвалности за политичку промоцију и јавне иступе, херцеговачки владика добија велике донације, кредите и грантове од Владе Републике Српске, Електропривреде, Хидроелектрана на Требишњици и других јавних предузећа и установа у Републици Српској. Епархија је осим новаца и вриједних донација, од Владе Милорада Додика добила и велико земљиште у центру Требиња, на простору бивше касарне Војске Републике Српске. На том мјесту управо се налазио Коњички клуб Вранац, а недавно је Епархија и продала дио земљишта у бившој касарни локалним инвеститорима за више од милион марака за градњу стамбених објеката.

Владикина блискост са Додиком и властима у Српској је толика да је чак његов секретар и свештеник у Дубровнику Мирослав Бошковић од 16.1.2013. запослен као владин службеник у Канцеларији Владе Републике Српске у Мостару, о чему такође посједујем материјалне доказе. Поставља се логично питање како неко може бити владин службеник у Босни и Херцеговини и свештеник у Хрватској, те истовремено обављати двије одговорне службе у двије државе?

Црква, држава и политика су одвојене, и сматрам да у најмању  није пристојно и прикладно да један владика дијели народ и вјернике тако што активно учествује у политичким процесима зарад привилегија, новца и материјалне користи које заузврат добија од политичара које промовише!

 Чланови нашег Светог Синода би, по мом скромном мишљењу, требали формирати Комисију и провјерити шта се догађа са обновом Саборног храма Свете Тројице на Бјелушинама у Мостару, те пословању епархијских предузећа. Познато Вам је да је у љето 2008. године владика Григорије у манастиру Житомислић организовао велику донаторску вечеру за обнову храма, а прве информације су говориле да је тада било прикупљено више од 5 милиона марака. Према мојим сазнањима, које се лако могу провјерити у регистрима, фирма Гемакс БХ, коју је владика био одабрао за извођача радова на обнови храма у Мостару, отишла је у стечај а због тога је пропао дио новаца и донација који су били намијењени обнови Саборног храма Свете Тројице. Занимљиво је да се сједиште пропале и угашене фирме, која је основана 2010. године, налази управо у Владичанском двору у Мостару, на адреси Конак 7. Директор фирме био је Вања Пешут, истовремено директор и одговорно лице у повезаној епархијској фирми „Вино и више“ која је такође у међувремену угашена.    

Вања Пешут је контраверзни херцеговачки бизнисмен и веома близак сарадник и пословни партнер владике Григорија, а у штампи се опширно писало о бројним злоупотребима у пословању повезаних фирми. Пешут је између осталог био донатор вриједних коња и опреме за епархијски Коњички клуб „Вранац“ у Требињу, који је био наводно отворен у хуманитарне сврхе како би се дјеца са посебним потребама лијечила хипотерапијом. Нажалост и овај владикин пројекат је пропао, никада није заживио иако су уложена значајна средства, а владика се са кочијама и политичарима возао по Требињу и правио промоцију. Коњички клуб је нажалост пропао, изгладњели вриједни коњи нестали или одведени у Гацко и на Зубце да лутају пашњацима..

 Због свега овог Свети Синод, по мом скромном мишљењу, требао да испита наводе, истражи како послују и шта раде епархијске фирме, и гдје су завршила 3,5 милиона марака од продаје црквеног земљишта на Рондоу у Мостару. Требало би провјерити гдје је завршио милион марака од продаје земљишта у Требињу и да ли је уложен у градњу владикине зграде на Ложиони, те шта је са осталом епархијском имовином и средствима од донација и рентирања пословних објеката. Синод и наша Црква би требали да провјере да ли је Епархија продала чак и старо православно гробље у Мостару, и да ли је владика тражио од српских породица да пренесу кости својих предака како би ослободили земљиште на коме се налазило старо православно гробље, а чији је власник прије продаје била Епархија Захумско-херцеговачка и приморска? Да ли је владика од бившег директора фирме „Шипад-Луч“ купио, реновирао и луксузно опремио викендицу на планинском излетишту Убла код Требиња? Шта је владика и коме продао од вриједне имовине, земљишта и објеката у Дубровнику?

Епархија захумско-херцеговачка и приморска некада је са повезаним лицима била већински власник и управљала највећим херцеговачким виногорјем, Пољопривредним комбинатима „Агрокоп“ и „Попово поље“. Нажалост оба велика комбината за више стотина хектара воћњака и винограда отишла у стечај због лошег управљања, злоупотреба и незаконитих радњи. На челу Управног одбора „Агрокопа“ налазио се игуман манастира Тврдош отац Сава, владикина десна рука коју Херцеговци памте по вратоломној вожњи владиног хеликоптера изнад Требиња, што је уз трке возила био један од омиљених хобија игумана Сава. Занимљиво је нагласити да су се незадовољни радници „Агрокопа“ масовно окупљали и протествовали чак и испред манастира Тврдош, што се по мојим сазнањима никада прије није дешавало у историји наше Цркве, јер су били огорчени понашањем игумана Сава који је са својим пријатељима путовао на Хаваје и обилазио виногорја у Калифорнији и Јужној Америци у вријеме док су плате радницима касниле више од 6 мјесеци! Видео прилоге и доказе ових тврди такође можете пронаћи на мом сајту, као и другим медијима.

Међу бројним скандалима који се везују за име владике Григорија је и епархијски судски процес, који је владика водио против двојице вјерника у Требињу јер су у јавности критиковали њега и његово понашање. Вама је познато да је Епархијски црквени суд, којим је предсједавао владика Григорије, истовремено је био и тужилац и судија што говори о објективности суђења, а донесена је спорна Одлука да се из Цркве избаце Блажо Стевовић и сада већ покојни Никола Секуловић, да им се забрани улазак у Цркву, исповједање, причешће и присуство литургијама. Њих двојицу је владика оптужио и осудио јер су у јавности говорили о владикиним злоупотребама и непримјереном понашању. Овај скандалозни судски спор, који је вођен пред Црквеним судом у Требињу, привукао је велику пажњу јавности у региону, а Синод и блаженопочивши наш патријарх Павле поништили су и ставили ван снаге све одлуке Григоријевог Црквеног суда, те укинули спорну Одлуку о избацивању двојице вјерника из Требиња из наше Цркве и дозволили им да поново имају право ићи у цркву, и имати иста права као и остали православни вјерници.

Владика је често привлачио пажњу јавности непотребним изливима бијеса и хистеричним понашањем, увредама, пријетњама, вођењем судских спорова и тражењем накнада за наводно претрпљену душевну бол,  те учесталим нападима на новинаре који су указивали на његове злоупотребе, сумњиве послове, чудно и неприкладно понашање, о чему и лично могу да посвједочим. Велики скандал догодио се још 2009. године када су свештеници, са групом безбједносно-интересантних лица од којих су неки били осуђивани и робијали због диловања дроге и почињених тешких кривичних дјела, по владикином налогу напали познатог новинара Слободана Васковића испред Саборног храма у Требињу, а потом и испед куће сада већ покојног Николе Секуловића. Специјална јединица полиције Републике Српске и Центра јавне безбједности Требиње извукла је Васковића на споредни излаз из куће у Требињу и пратила га све до краја Поповог поља, али су на крају владики људи пратили и пресрели Васковића у близини Љубиња и каменовали његово возило. Том приликом поломљена су стакла на возилу, али на срећу он и његов син, сниматељ, нису теже повријеђени.

Послије само двадесетак дана догодио се нови велики инцидент, а међу новинарима који су осјетили владикин бијес и жестину напада је и покојни дописник Вечерњих новости из Требиња Радивоје Гутић, кога је владика напао и пријетио да ће га појести као шампиту јер је писао о скандалозном суђењу Секуловићу и Стевовићу пред Црквеним судом у Требињу. Гутић је међу првима још 2004. године, сада већ чувеном тексту „Ташна, машна, кандило“ објављеном у Вечерњим новостима, писао о злоупотребама у херцеговачкој Епархији, продаји црквеног земљишта, проневјерама новца… Послије владикиних пријетњи и напада, притисцима на уредника Манојла Вукотића,  те 2009. почео је животни бродолом новинара Гутића, проблеми на послу, притисци на породицу, а све је нажалост окончано прераном смрћу познатог херцеговачког новинара, који је иза себе оставио четворо малољетне дјеце. Свакако да и ове моје тврдње можете провјерити на мом сајту и другим медијима, а уз писмо Вам шаљем и пратеће линкове, као и контактом са породицом Гутић која живи у Требињу.

Велико незадовољство и огорчење вјерника и Срба на подручју града Дубровника и Дубробачко-неретванске жупаније изазвала је Одлука Епархије и Црквене општине да се Српско национално вијеће града Дубровника истјера из канцеларије површине 15 м2, које је Вијеће уз подршку града Дубровника било изнајмило од Епархије. Српско национално вијеће је кровна и најважнија организација за живот и рад православних Срба у овом дијелу Хрватске, и избацивање из просторија био је велики ударац за све вијећнике и Србе у Дубровнику, па је одлука изазвала буру и огорчење. Дубровачки Срби су раније упутили писмо патријарху Иринеју и Синоду наше Цркве тражећи да се преиспита рад и санкционише владика Григорије, а и њихова писма и ставове Вам шаљем као пратећа документа уз ово писмо.

Канцеларија је изнајмљена и редовно се плаћао најам Епархији, али је Уговор о закупу напрасно отказан због наводног проширења Галерије икона са роком исељења од 30 дана. Вијећници сматрају да је крајњи циљ додатна комерцијализација и изнајмљивање црквених просторија неком од дубровачких угоститеља.

Не знам да ли је Синоду и нашим владикама познато да наша Црква у Дубровнику има веома вриједну имовину, 20-ак станова и пословних простора на најатрактивнијим локацијама на Страдуну и строгом центру Дубровника, али је питање гдје завршавају стотине хиљада евра годишње од закупа? Нажалост један од црквених пословних простора површине 45 м2 у Улици од пуча изнајмљен је под чудним околностима на 80 година контраверзном бизнисмену Салиху Алијагићу за свега 200 евра мјесечног најма. Алијагић ми је у једном интервјуу потврдио да сада простор изнајмљује за чак 9 000 евра мјесечно! Посједујем копију Уговора о изнајмљивању црквеног простора, и уколико је потребно могу га доставити члановима Синода да провјере истинитост мојих навода.

 

Угледни Србин из Дубровника др Владислав Турнић, бивши предсједник Црквене православне општине у Дубровнику у најтежим временима, током последњег грађанског рата када је претрпио бројне нападе и непријатности због своје вјере и нације, те функције коју је обављао, који је своју имовину и завјештао Цркви, писао је писма патријарху Иринеју и члановима Синода Српске православне цркве о штеточинском понашању владике Григорија. Огорчен његовим радом и поступањем, др Турнић је поднио Тужбу против владика Григорија, али према мојим информацијама она никада није стигла до Београда и Патријаршије. Због тога ћу Вам ја послати његову Тужбу и писмо упућено његовој светости патријарху српском и пећком Иринеју, а аутентичност оригиналних писама и докумената свакако можете провјерити у разговору са дубровачким Србима, члановима Српског националног вијећа града Дубровника и Дубровачко-неретванске жупаније.

Из пратећих докумената, писама, дописа, записника са сједница Српског националног вијећа Дубровачко-неретванске жупаније, на коме се расправљало о односима са Епархијом и владиком Григоријем, а које Вам такође шаљем уз ово писмо, можете видјети сво незадовољство и огорченост дубровачких Срба због маћехинског односа и понашања владике Григорија, који чак није пронашао ни кратко вријеме да са њима поразговара о нагомиланим проблемима малобројних Срба на југу Хрватске, све јачем и израженијем процесу покатоличавања Срба, губљењу националног идентитета, похађању вјеронаука, недовољној бризи и посјетама свештеника православним Србима у Дубровнику, те другим великим нагомиланим проблемима са којима се дуги низ година суочавају у веома тешка и изазовна времена за останак Срба у Хрватској .

Кап која је прелила чашу жучи и незадовољства општим стањем и дешавањима у херцеговачкој Епархији је велики скандал и поражавајућа чињеница и да је дубровачки парох Стево Ковачевић прије неколико дана, скупа с дубровачким језуитом Роком Пркачином, служио помен на острву Дакса поред Дубровника испред споменика усташама које су убијене након ослобођења Дубровника октобра 1944. године.  Просто је невјероватна, и за све жртве усташких злочина веома понижавајућа и забрињавајућа чињеница,  да је православни свештеник служио помен усташама испред споменика са грбом злогласне Независне Државе Хрватске и шаховницом која почиње првим бијелим пољем, на коме су исписана имена педесет троје усташа који су обављали високе функције у локалној администрацији Анте Павелића током Другог свјетског рата. На споменику су између осталих и имена два градоначелника Дубровника за вријеме НДХ-а, Ива Карловића и Нике Копривице, те њихових најближих сарадника, али на њему нема ниједно православно име. Сви стријељани су биле усташе које су обављале најважније функције у окупираном Дубровнику током НДХ-а, и осуђени су одмах након ослобођења града октобра 1944. године.

Посебно треба истаћи велику срамоту да су свештеник и Епархија грубо обмањивали јавност, издавали Саопштења лажно се кријући иза покојног владике Владислава, и лажно тврдили да нису служили помен и заједничку молитву са католицима испред усташког споменика, упркос чињеници да је штампа у Дубровнику и Дубровачка бискупија објавила фотографије и вијест које јасно и недвосмислено потврђују да је свештеник Ковачевић служио помен испред споменика на коме пише да је подигнут „хрватским домољубима, жртвама југославенског и комунистичког терора 1944. године“, што је чест еуфемизам за усташе у Хрватској.

Сматрам да је недостојно за једног владику и свештеника да свој велики пропуст покушавају оправдати подметаљима, лажима и неким писмом покојног владике Владислава из 1990. године, јер је споменик усташама на Дакси изграђен 2010. године. Покојни владика херцеговачки Владислав им није им могао никако дати благослов да служе испред споменика на Дакси, како се покушава наћи немушто оправдање. Овај догађај је највећа срамота у новијој историји наше Цркве и Епархије, јер се никада прије није догодило да наш свештеник служи помен и моли се за покој душе усташама и злочинцима који су директно одговорни за страшне злочине и масовна страдања Срба за вријеме НДХ.

 

Због свега што се годинама дешава у Епархији Захумско-херцеговачкој и приморској, а многи вјерници сматрају и страхују да су веома лоше и штетне за углед наше Цркве, одлучио сам да Вам са страхом Божијим пишем и упутим крајње добронамјерно писмо и приједлоге, јер сматрам да је крајње вријеме да се реагује након дугогодишњег стрпљивог чекања да се ствари поправе, да се владика уразуми и престане са контраверзним иступима и понашањем које штети угледу наше Цркве. Сматрам да је неодговорно и штетно упорно ћутати, гурати под тепих и прећутно одобравати погубне ствари и девијације у нашој Епархији и Цркви, и да је дошло вријеме за реаговање јер су ствари већ отишле предалеко.

Сматрам да Ви, као најодговорнији људи у нашој Светој Цркви, требате формирати Комисију да преиспита шта се то дешава у Епархији захумско-херцеговачкој и приморској, да ли су тачне наводи који се могу чути у јавности и тврдње које Вам наводим у овом писму. Пуно тога се нагомилало у протеклом периоду, вјерници у Херцеговини су вјеровали да ће се ствари временом промијенити, поправити и доћи на своје, да ће владика да прихвати добронамјерне критике и исправи грешке на које му се упорно скреће пажња. Нажалост владика Григорије све више показује гордост и охолост. Очекивали смо да ће након свега његова светост патријарх Иринеј и наша Црква реаговати, да ће се владика уразумити и престати са необичним и недостојним понашањем за једног владику, али нажалост то се није догодило.

Са пуном одговорношћу Вам тврдим да се стање у Херцеговини и Епархији захумско-херцеговачкој и приморској неће поправити све док је Григорије на челу Епархије, јер је управо он узрок свих подјела, сукоба, неслоге, зле крви и лоше атмосфере која влада дуги низ година. Да ово није само мој лични став, већ мишљење многих вјерника, који из страха не смију јавно да проговоре, потврђују Вам пратећа писма дубровачких Срба који вапе да се нешто промијени и траже од нашег патријарха Иринеја и Синода да предузму мјере како би се све вратило на старо. Чињеница да покојни Никола Секуловић и Радивоје Гутић, неки од владикиних критичара на којима је владика Григорије искалио свој бијес, нису нажалост више међу живима, говори да је бојазан и страх оправдан, и да није нимало чудно што већина ћути, трпи и чека..

Искрено вјерујем, надам се и молим Богу да ће Синод и Сабор наше Свете Саборне и Апостолске Цркве реаговати, предузети мјере и умјесто владике Григорија, који је својим понашањем изгубио повјерење и углед код истинских вјерника у херцеговачкој Епархији, именовати другог владику који ће помоћи духовни и морални препород Херцеговине и Епархије.

Да писмо не буде само у критичком тону,  желим са радошћу да Вам кажем и то да у Епархији Захумско-херцеговачкој и приморској има много истинских духовника, подвижника и истинских пастира који се старају о духовности, свом стаду и народу. Један од њих је и игуман манастира Завала у Поповом пољу, отац Василије, који је достојни насљедник великих херцеговачких духовника и светаца. Манастир Завала након обнове постао је мјесто окупљања и саборовања православних вјерника из свије дијелова Херцеговине, и један од стубова очувања православља на крајњој граници са западном цивилизацијом.

Још једном Вас подсјећам да намјера овог писма није да супротно нашим хришћанским начелима било кога опањкавам, клевећем нити нападам, већ да апелујем на Вас да нешто предузмете, јер сам дубоко увјерен да би то било на велику корист наше Цркве и вјерника.

С поштовањем и страхом Божијим,

У Требињу, 2.11.2017.                                Небојша Вукановић

 

Извор: Блог Небојше Вукановића

Последњи пут ажурирано ( петак, 24 новембар 2017 )