· Анализе института друштвених наука показују да се варошице по Србији празне, а становништво масовно сели за Београд, Нови Сад и Ниш
· Статистика показује да је су 200 села у Србији потпуно празна, а да ће за деценију та бројка прећи 1.000
· Агенда 21 (2030) УН као један од кључних циљева има измештање руралног становништва у такозване „зоне насељене људима“План (не)одрживог развоја: Human Settlement Zones
Анализе института друштвених наука показују масовну сеобу становника варошица и мањих градова у Србији у Београд, Нови Сад и Ниш. У Централној Србији се највише празне вароши које имају до 30,000 становника, али и насеља са 50,000-70,000.
Као главни разлог масовне релокације становништва се наводи немогућност запослења у матичним срединама. Просечна старост особа које се насељавају у велике градове је 33 године, што значи да се ради о становништву у најбољим радним годинама.
Деиндустријализација представљена као „реформе друштва“ је пљачкашком приватизацијом уништила индустрију, самим тим и могућност запослења. Рурално становништво постало је колатерална штета Бриселских преговора и отварања тржишта за слободан увоз прехрамбених производа.
Попис становништва показује да у 200 села више не живи нико, а у још толиком броју нема никог млађег од 25 година. Пројекција показује да ће у наредних 10 година још најмање 700 села постати празно. Српска села имају 50,000 трајно напуштених кућа, као и још 150,000 у којима тренутно не живи нико.
Колико је држави стало до развоја српског села најбоље показују „издашне“ донације од 2,000 динара по хектару, што је око 16 $. Преговарачко поглавље 27 коштаће Србију 10 милијарди €, или 1,600 $ по становнику – што је сто пута више од субвенције српском сељаку за целу годину.
Тихи геноцид српског села заједно са процесом деиндустријализације нису никаква нежељена последица, већ реализација добро осмишљеног плана. Агенда 21 (2030) УН под плаштом одрживости предвиђа „реформу“ приватног у корпоративно власништво.
Агенда 21 (не)одрживог развоја као свој циљ има преузимање обрадиве земље, природних богатстава, водених ресурса и монопол над тржиштем хране. Одлука општине Алибунар којом је сељацима законом лимитирана производња и узгој није преседан, већ пробни балон за целу Србију.
Мултинационалне корпорације брендиране као „стране инвестиције“, нашим парама из буџета преузимају комплетну производњу хране. Најбољи пример за то је немачки „Tönnies Lebensmittel GmbH“, чијим доласком почиње законско ограничавање узгоја стоке и домаће живине.
Држава је прецизно израчунала колико је потребно да онемогући зараду, али довољно да народ буде сит – јер гладни се буне. Све преко тога ограничава се законским актима или онемогућава рекетирањем од стране комуналне полиције у улози гестапоа корпоративног фашизма.
Једна од метода мирног преузимања аграрног земљишта као једног од ретких необновљивих ресурса се реализује Фабијанском стратегијом изнуривања. Дављење становништва порезима, акцизама, новим законима и „таксирањем“ од стране комуналне полиције резултује гашењем аграрне производње.
Такозвано „рушење нелегалних објеката“ је ефикасна а легална метода која ће помоћи сеоском становништву да напусти своју земљу и тако направи места за нове становнике. Калерги план „пан-европе“ се реализује масовном афро-азијском миграцијом, која ће јефтино обрађивати корпорацијско земљиште, уједно правећи безбедоносне прстенове око градова аутохтоног становништва.
Рурално становништво се сели у варошице, а обрадиво земљиште прелази у власништво корпорација – што је од самог почетка и био циљ. Немогућност запослења услед деиндустријализације задужена је за наставак масовне сеобе, овога пута у велике градове као што су Београд, Нови Сад или Ниш.
· Крајњи циљ Агенде 21 (2030) УН је релокација становништва руралних средина у такозване „зоне људског насељавања“. Human Settlement Zones пројекат фондације Рокфелер кључни је за тоталитарну контролу становништва помоћу хране (Food As a Weapon)
Прекаријат сачињен од радника без сталног запослења и сељака без обрадиве земље идеална је комбинација за наметање тоталитарне контроле. Становништво доведено у зависност од државно-корпоративног „механизма“ за основно преживљавање нема чак ни елементарне услове за побуну.
Сконцентрисано на малом простору, становништво је тиме погодније за надзор и држање у стању покорности. Пројекат Human Settlement Zones је остварење морбидне визије глобалног „Архипелаг Гулаг“ друштвеног уређења, где се „гоје“ у миру држе хлебом а у ред доводе пендреком.
· Концентрациони логор са одговарајућим људским правима се надзире камерама, а логораши шпијунирају електронским путем. Контрола становништва храном је задужена чува мир у логору, за чију забаву и расположење је задужен „Reality Show“
Happy Hunger Games
Референце:
http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2016&mm=07&dd=24&nav_category=12&nav_id=1158607
http://osnetdaily.com/2014/03/agenda-21-rockefeller-builds-human-settlement-zones-in-connecticut/
https://hr.wikipedia.org/wiki/Autohtonost
Извор: Блог Перише Рељића / ЦАРСА