Ко нам руши Цркву: XX издање
субота, 16 децембар 2017

Поштована редакцијо, читаоци:

Уз велико поштовање према сајту, уредницима, сарадницима и читаоцима, решила сам да напишем пар редова са искреном надом да се моје речи неће узимати у негативном смислу или као, не дај Боже, критика.

У последње време читамо много текстова о томе ко нам руши цркву. Иако су коментари у овим текстовима махом евидентно тачни, споља гледано, ипак сматрам цела прича може лако да се сведе на то као кад доктор покушава да лечи последицу болести а не сам узрок.

Ако су неке владике и свештеници лоши – а (не судећи него расуђујући) јесу, који је разлог и како смо до свега овога дошли? Није ли због наших небројаних грехова које ни не помишљамо да окајемо? Не заслужујемо ли такве „духовне вође“ будући слаби у вери и млаки? Није ли то попуштено по промислу како је пророковано за крај света? Саблазни морају да дођу али тешко оном кроз кога дођу!

Многи се поводе идејом пророчанства о руском цару који долази али мало је оних који схватају да Ако се народ покаје, Бог ће послати цара да нас укрепи пред крај света. А шта ако се не покајемо? И, ко то позива народ на покајање? Како ће се народ покренути на покајање кад га нико не позива, не буди, не учи. Мислим да сам од себе не може. Или врло тешко или само ако се сам Бог умеша у ток историје својом бескрајном љубављу.

Уз пут смо склони да мудрујемо о екуменизму а не питамо се колико смо ми сами заправо правоверни и Православни. Да ли смо способни да сами препознамо како нам се екуменизам подмеће или морамо добро да читамо и памтимо шта је то неко запазио како се мења литургија и на која места да обратимо пажњу? Потпуно се слажем ако сте слушали мати Ирину шта каже на ову тему. Да ли смо свесни да као народ више „знамо“ о томе „шта се ваља а шта се не ваља“ него што знамо како црква заиста прописује да се слави слава или сахрањује. Да ли после причешћа идемо у миру своме дому или одмах почињемо кафенисање и критику политичара? Заборависмо савет Светог Серафима: спаси себе па ћеш спасити и хиљаду других око себе. Можда грешим, али ми се чини да смо увек мање самокритични према себи а више критички према другима. И увек је неко други крив а од себе не полазимо.

Ко нам руши цркву? На жалост, ми сами.

Не замерите што одлучих да поделим ових неколико редова са вама и праштајте!

 

Сестра М.

Последњи пут ажурирано ( субота, 16 децембар 2017 )