Препоручујемо! - Говор Св. Вл. Николаја 1937. год.
петак, 08 мај 2009

"БЕЖИТЕ ОД ОНОГА КО ОДРИЧЕ БЕСМРТНИ ЖИВОТ ДУШЕ" - Свети Владика Николај

+ + +

ГОВОР СВЕТОГ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА У ГОРЊЕМ МИЛАНОВЦУ

У недељу 29. августа 1937.године

Помози Вам Бог, браћо!

- Бог ти помогао!

           Ево нас на овим висинама Рудничким, тако драгим сваком Србину.

Ево нас у мајдану здравља, слободе и светиње. О како је дивно  то тројство у јединству: здравље, слобода и светиња! Природа и историја сјединиле су то троје на овим висинам. То је богатство овога краја. То тројно богаство привлачи многи свет к вама, Рудничани. Јер овде осећају људи здравију, слободнију и светлију атмосферу. Лакше и слободније се овде дише и мисли.

Ја спомињем и светињу. Нисмо ли као деца научили да певамо:

        „Тамо венци, тамо слава,
        Где наш српски Свети Сава..."

А на овим висинама су стопе Светога Саве. Он је ходио по овом крају, да просвећује српски народ чистом и светом вером Христовом, и да лучи правоверне од кривоверних. Предање нас учи, да је Свети Сава побо крст тамо у Такову, на оном месту где се сад налази малена, али знаменита црква дрвенара. Кад је у њој повратио и последње јеретике богумиле вери православној, он је ударио крст на том месту као знамење светиње и победе.

Но, и недавни епски догађаји ударили су печат светиње и славе на сваку стопу ових Рудничких висина. Овде је српска војска задобила једну од најславнијих победа над лажљивом и насилном Аустријом. За ова места везана је легенда о војсковођи на беломе коњу.

- Слава Краљу Петру! -  кличе народ.

У највећој муци и притешњености Срби су зажегли огромне ватре. Пламен се дизао до облака. Страх и трепет стресао је непријатеља.

И данас смо у муци, у тескоби. Но ми палимо огњеве у душама својим, и пламеновима вере, молитве и одушевљења, плашимо непријатеље своје.

- Тако је!

Четири су основне стварности вере: Бог, душа, бесмртни живот и суд Божји. Ове четири стварности упијене су у душу нашег народа као четири небеска печата. Бежите од онога ко не верује у Бога, и ко не зна за душу, и ко одриче бесмртни живот душе, и ко не помишља на праведни суд Божји. Ваистину, доћи ће час праведнога суда Божјега, кад ће Бог разлучити праведне од неправедних на десно и на лево.

- На којој ће страни бити Стојадиновић?

Нека свак бира. Тамо се не суди ни по сили ни по свили него по правди Божјој.

- Тако је ! - захори се са свих страна.

Ја кажем, и данас смо у муци и тескоби. Од чега нас је спопала мука и тескоба. Од чега нас је спопала мука и тескоба? Од изненадне буре, која се подигла на спокојном језеру нашег живота.

Ви знате ону јеванђелску причу о пловидби ученика Христових по језеру Генисаретском. Језеро је било мирно и глатко. Наједном је ветар подигао страшну буру. Мала лађица играла је по таласима опасну и смртоносну игру. Устрашени ученици повикали су Христу: „Спасавај, изгибосмо!" На то им је Христос спокојно одговорио: „Маловјерни, што сте се уплашили?" И устаде, и заустави ветрове, и утиша буру. Ми верујемо, да ће Он једини моћи и хтети утишати буру, која је усколебала сав живот наш до темеља.

Петнаест година живео сам ја на обалама нашег дивног Охридског Језера. Посматрао сам га кад је било тихо; посматрао и буре на њему. Гледао сам како по мирној води плове Охриђани у својим чуновима. Један веслар лагано весла. Сви остали у чуну безбрижно седе, леже, разговарају и дремају. Али "кад се изненадно дигне бура, сви се дижу, и свак се хвата за весло, или лопату, или даску. Сви се труде и веслају да избегну буру и стигну у пристаниште. Није чудо: живот је у опасности. Тако и ова стварност, коју наш народ сада преживљује, претставља једну буру, и то велику.

- Тако је!

Од рата па до прошле зиме наш народни живот личио је на мирну воду. Дизали су се мали таласи, али није било велике буре. Код наших суседа било је бунтова, револуција и преврата; код нас мир и спокојство. Лечили смо ратне ране и ћутали стрпљиво. Суседи наши били су пуни зависти према нама! Али ево изненадно усколебало се и језеро нашег живота. Подигла се бура. Дат је знак за спасавање. Дао га је наш Блаженопочивши Патријарх.

- Слава му!

Народ с'е ускомешао. Ко је спавао, пробудио се. Ко је дремао, пренуо се. Изувени су се обули; распојасани опасали. Опасност је. Сав се српски народ усправио. Као гора јелова. Као војска Божја. Свак из душе уздиже молитве Господу: „Господе, спасавај, изгибосмо!" О, како је диван овај народ кад се уједини и исправи у опасности! Тешко га познати. Тешко га схватити. Дубока му је душа као што му је дубока и сва епска прошлост његова. А сва му је прошлост насловљена геслом: За крст часни и слободу златну!

Изненадно дунуо је неки тајанствени ветар. Одједном се подигла бура. Тај ветар није запретио нашим кућама; није ударио по нашим шумама и усевима. Он је ударио по душама нашим. Ударио је по часним крстовима нашим, да их поломи; по вери нашој, да ју угрози; по слободи нашој, да ју згази; по светињама нашим, да их помрачн.

-  Доле издајници вере православне!

У историји Срба записана су и описана многа гоњења свете вере православне. Гонили су је Монголи - зато што су Монголи. Гонили су је Мађари - зато што су Мађари. Гонили су је Турци - зато што су Турци. Свако је чудо Србин претурио преко главе....

- Тако је!

- Нећемо дуго!

-Добри управници!

Но све су то били људи и народи друге вере.

- То нам није жао!

- Друга вера!

Али у дубинама и дубравама историје наше ми нигде не налазимо случај гоњења српског Православља од српских православних синова. Данас су неки такви синови дигли руку на духовну Мајку своју, на Српску православну цркву.

-Доле са издајницима!

Не вичи, народе, доле! Јер сваки је већ доле, у низини најнижој, ко је дигао руку на Цркву своју, на духовну Мајку своју. Таквоме ми треба да помогнемо да се дигне горе, а не да му желимо још дубљи пад.

- Море, нека их доле у блату.

-  Нека иду, нама треба поштена управа!

Но, одакле дуну онај тајанствени ветар што усколеба језеро нашег живота и подиже буру? Кад сам био у Јерусалиму, рекли су ми једнога дана, да не треба да излазим из куће, јер је дунуо ветар из Мисира. То је заиста чудан ветар. Не осећаш га да дува, али он је ту, и од њега се кваре уши и очи. Тајанствени ветар који је произвео буру код нас личи на тај мисирски ветар. Он је дунуо из прекомора. Тај ветар тајанствено удара на нашу земљу још од Светог Саве.

- Слава му и чест!

И Свети Сава је чувао српски народ да не оглуви и не ослепи од тог ветра. Кад је видео свога брата Вукана, тешко ударена тим западним ветром, он га је одбацио од себе и од народа српскога да не заражава друге. Кад је видео, да је тај ветар замајао и брата му Стевана, који заслепљен пружи руку да прими круну од онога који дува тим ветром западним, он га доведе у Жичу, па на свенародном Сабору круниса га православном круном, и окрете и управи, и њега и сав српски народ, ка Истоку, одакле се и јавио Спаситељ света; одакле се и сунце рађа. Но овај тајанствени ветар заслепио је у наше дане неке синове православне, те не виде шта раде.

- Није, није ветар него хаљадарка !

Напад је дошао изненада. Но главни стражар на капији Цркве Светосавске није спавао. Ви сви знате, као ратници и војници, шта је дужаост стражара у логору где се војска одмара. Кад спази непријатеља, он мора да труби на узбуну. Ако то не учини, шта је он?

- Издајица!

Патријарх Варнава био је будан стражар. Кад је уговор са римским папом објављен у нашој земљи, он је громогласно затрубио народу српском на узбуну. Он је викао, да је тај уговор угарак, који ће нам кућу запалити, државу ослабити, народ поцепати и безброј рана и зала вашем националном телу нанети.

-Слава му!

Народ је чуо глас свога Патријарха, и узбунио се. Народ је схватио опасност. Он је осетио дим и мирис од оног угарка. Али они који пуним устима говоре за себе: „Ми смо православци" нису се дали уразумити, нису се могли пробудити. Гакање гусака некад је пробудило римски сенат, а вика Патријархова није могла пробудити ону високу господу нашу. Они су говорили: на капију не улази непријатељ, него спасилац. И да не уноси угарак, него маслинову грану!

- Доле издајице!

Шест пуних месеци Патријарх је викао, говорио, опомињао, саветовао, но уши њихове нису хтеле чути. Патријарх је говорио некима од владика: „Ја осећам да ће ме ова борба стати живота, но не жалим, само да се спасе наша Света Црква и наш намучени народ од новога ропства." И заиста стало га је живота.

-Отрован је ! -  захори се из многих грла.

Ја знам само једно: теже је борити се са мртвим него са живим.

-Тако је!

Као Хришћани ми верујемо у несмртност душе човечије. Ми верујемо још да живе душе из онога света воде борбу за правду Божју. Због тога верујемо и у то, да ће жива душа Патријарха Варнаве нама помагати у овој борби, а мучити мучитеље његове.

- Смрт злотворима!

Они нас гоне, и то опако гоне. Гоне нас лажима и насиљима. Најпре су назвали нас православне свештенике и владике средњевековним мрачњацима. Но кад су прочитали у енглеским новинама, да се овим Конкордатом Југославија враћа у најцрњи мрак Средњега века, они су се бацили на нас другом клеветом. Рекли су, да српско свештенство пактира са комунистима. Тако су нас пребацили са крајње деснице на крајњу левицу. Али кад су страни новинари, који су били присутни оној крвавој литији у Београду, написали, да између српских свештеника и комуниста има само једно заједничко, а то је, да су и једним и другим разбијене главе од полиције, они су заћутали. Па не знајући, у какву категорију да нас ставе, најзад су нас оцрнели; као антидржавне елементе, у издајице државе. Исто су тако поступили Јевреји прем'а Христу. Пошто су исцрпели све лажи и клевете на Њега, и пошто су га испљували и испребијали, они су Га извели пред Пилата, римског гувернера, и тражили да се распне као велеиздајник. Српским свештеницима данас може само на част служити, што се на њима понавља судба Спаситеља света. А нашим гонитељима и мучитељима ми можемо довикнути, ако им уши нису заглухле...

- Оглувели су од папиних пара !

Немојте ви, господо, бранити државу од српских попова, чији се број преполовио у ратовима за ову државу, него је браните од других, и од себе. Нити нам Претите Законом, о заштити државе. По том закону ви нас не можете судити, него само по непостојећем закону о заштити владе и режима. Од јуче ја не могу никако да се отресем помисли: шта би рекао овај митрополит Мелентије Добошар, да му је некад неко прорекао, како ће доћи време, кад ће један римокатолички поп бранити државу од православних свештеника?

- Доле поп Корошец!

Ја сам јуче служио службу Божју у манастиру Враћевшници покрај гроба митрополита Добошара. И кад сам после у ћутању стајао над његовим гробом, чинило ми се да чујем глас славног владике Добошара: Три пут су ми се ових дана преврнуле кости у гробу. Једном због онакве смрти српског Патријарха. Други пут због језуитске најезде на моју отаџбину. Трећи пут због мојих праунука, који помажу ту најезду.

- Доле савезници Језуита!

Зашто се љуте што су одлучени од Цркве? Шта ће у цркви они који мрзе цркву и гоне цркву? Како се усуђују говорити да је њихово отсецање од цркве незаконито? Зар они могу избацивати из своје партије свакога ко се разликује од њих у мишљењу, а црква не може, отсецати од свог тела болесне делове? Ми смо поступили законски, т. ј. по врховном закону наше вере и Цркве, по Јеванђељу Христовом. Није ли сам Оснивач цркве рекао: „Ако те рука твоја саблажњава, отсеци је". Жале се још што су стављени под Црквену забрану без саслушања. Зар нису саслушани? Саслушање се врши пред једним чиновником или двојицом. Међутим, они су саслушани пред триста посланика и пред петнаест милиона душа ове земље. Није ли то најпотпуније и најсавршеније и најјавније саслушање?

- Тако је!

После лажи и клевета просутих на главу српског свештенства, они су прешли на насиља. Ја сам одсудно против лажи и насиља. То би и свима вама препоручио најстроже. Ми имамо у рукама оружје далеко јаче од лажи и насиља. То је истина и правда. Ако помешамо ма и најмање лажи са истином, ми тупимо оружје истине; и ако помешамо ма и најситније насиље са правдом, ми слабимо оружје правде. Истина и правда довољно су јаке саме собом против свих лажи и свих насиља. То је један темељ јеванђелске етике. Поучимо се на њиховом примеру. Погледајмо шта су они успели са својим беспримерним лажима, као што је, рецимо, она: како тобож Свети Синод хоће да приграби од Краљевских Намесника сву државну власт. Ко им верује?

- Нико, нико!

И шта су успели са насиљима? Разјарили су народ још већма и повећали буру, буру огорчења.

- На вешала!

Где је ту хладна државничка мудрост? Где знање из психологије? Где опомене историје? Где искуство о томе да се држава насиљем не утврђује него слаби? Ни сенке од свега тога. Они продужују са насиљем. Продужују да хапсе, да тероришу, да затварају уста, да ломе пера, да бију и да убијају.

-Нека дођу у Крагујевац! - виче један Крагујевчанин

- Бићемо их отровним змијама!

Најпре крв у Београду, па крв у Бијељини, па крв у Сарајеву, па крв у Младеновцу, па, како чујем, синоћ крв у Ваљеву! О, Боже велики, какви су греси наши, да нас све ово постигне? Ако су Срби морали гинути у рату, зашто да гину у миру? Ако су нас убијали непријатељи, зашто да нас убијају православнн синови?

-Доле крволоци!

Има ли нас Срба колико Кинеза? Кинеза има 400 милиона, а нас 7 милиона. За китајски мравињак мање је осетно кад стотине Кинеза погине него за нас кад један Србин погине. Ја мислим, да живот сваког Србина у миру треба да је веома драгоцен.

-Тако је!

Крв је људска храна наопака", рекао је велики владика Његош. О, браћо, како је страшна тајна проливене невине крви . Кад је Каин убио свога брата Авеља, -рекао је Бог Каину, братоубици: „Крв брата твојега вапије к мени". Свака невина крв вапије к небу за осветом.

- Народ ће осветити!

- Под народни суд изроди!

Не, браћо. Бог је судија. Бог је најстрашнији осветник невине крви.
Ви заборависте шта ја рекох малочас, против лажи и насиља. Зар ћемо се ми служити њиховим средствима, а надати се победи? Они не престају да се служе насиљем. Ето, пре неколико дана били су бездушно бијени на улицама чачанским три свештеника: Туцовић, Ђукнић и Тијо сављевић.

-Чули смо.

- Чвркић.

Кад је тражена заштита власти, отказано је. Као да је полиција само зато да штити живот неколицине народних посланика! Ко плаћа... Конкордаша.

Ко плаћа полицију, жандармерију, ако не народ? Онда треба заштитити свакога члана тога народа. То је поштење, то је правда.

Али хоћу да престанем ређати вам сва зла која су проузрокована оним Конкордатом.

- Говори, говори!

Читава брда зала наваљена су на нас, на Цркву православну, на народ православни. О, дани, горчији од пелена! И сва та зла родила су као зли плодови на оном злом дрвету што се зове Конкордат. Сетите се речи Спаситељеве : „Свако дрво познаје се по плодовима својим. Добро дрво доноси добре плодове, а зло дрво доноси зле плодове". Сетите се, па онда оцените какво је дрво Конкордат према плодовима његовим за последњих четрдесет дана. Ко га је прочитао, познао је и сазнао је; а ко га није прочитао, не мора га ни читати: нека га цени по опаким плодовима његовим.
Но време је да престанем.

-Не, не! Говори!

Народна песма каже: “Ђе несреће ту и среће има!“ Гоњење Цркве повратило је све и свакога цркви. Опасност од Конкордата, као и свака опасност, сјединила је народ. Партизанство међу Србима избледело је. Људи који нису годинама говорили, међу собом, пружили су једни другима руку измирења. Пијанство и коцкарство, ишчезава. Озбиљност замењује лакомислени живот омладине. Угашена кандила по кућама запаљена су. Домаће молитве повратиле се. Појачала се жеђ за дубљим познањем вере. Појачала се глад за духовним књигама. Песме црквене и духовне замењују песме вулгарне и непристојне. Кафански живот је ослабљен. Домаће огњиште оживело. О, Боже слава ти и хвала! Чак и комунисти почињу се враћати вери Божјој; почињу разликовати националну цркву од интернационалне. Нека се поправљамо, па макар још страдали и страдали.

Ми желимо спасење и оној господи која гоне цркву Божју.

- Нема њима спасења !

Докле је год човек жив, има покајања; а докле има покајања, има и спасења. Нека се покају, дакле, она господа, гонитељи наши, и нека принесу плодове покајања. Нарочито није срамота покајати се пред Мајком црквом. Ако се покају, али истински покају, црква ће им опростити. Ако ли се пак не покају, него продуже безумно и јаросно гонити Цркву Божју, спустиће се на њих тешка рука Божја. Зар не виде, да се већ почела спуштати ? Ми им помажемо молитвама, да се покају и спасу. Продуже ли пак насиља над Светом Црквом Божјом и народом Светосавским ми им можемо само, с јадом у срцу, довикнути:

Цвељај, аго, сиротињу рају,
Проклеће те сиротиња раја,
Сузе ће те њене угушити,
Еда Бога и Божије правде!“
 
          Извор: "Геополитика", бр. 30, мај 2009.
Последњи пут ажурирано ( четвртак, 20 септембар 2018 )