Светозар Поштић: Србија као Капернаум

 Ђакон Лука из Монтреала у свом тексту о блуду објављеном пре неколико дана (овде:) упоређује нас православне са становницима Капернаума, јер у том граду "Господ чињаше многа Чуда, исто као у нашој Благодатној Цркви и страдалном и благочестивом Народу док је било страха Божијег и Љубави".

И заиста, Христос је у Капернауму подигао из мртвих сина царевог човека. У Капернауму је Господ из далека излечио и слугу римског капетана кога је потом похвалио за велику веру. У истом граду људи су дан за даном слушали Реч Божију. Ту негде код Капернаума, на Галилејском језеру, срео је и Петра, Андреја, Јована и Јакова, касније своје најближе и најоданије ученике. Па опет, већина становника овог града га је одбило. После излечења гадаринских бесомучника, молили су га, као прокуженог, да оде из њиховог краја. Христос онда пророкује страшну судбину овом граду: "И ти, Капернауме, који си се до неба подигао, до пакла ћеш сићи; јер да су у Содому била чудеса што су се у теби догодила, остао би до дана данашњега. Али вам кажем да ће земљи содомској лакше бити у дан Суда него теби" (Мт 11:23-24).

У Содому, као што је познато, Бог је сумпором с неба спржио све његове становнике осим праведног Лота и његове породице. Ако је Капернаум заслужио још гору казну од града који је са Гомором доживео такву судбину, ово поређење је стварно језиво, али несумњиво заслужено. Ми очекујемо и пророкујемо казну за друге, а када се осврнемо, видећемо да смо и сами огрезли у страшан грех, од којих је један од најгорих блуд. "Многи злурадо очекују Сумпор над грешним Новим Вавилоном, али нажалост слепо не виде да је наша судбина очито да духовно изумремо, сатрулимо и тихо нестанемо под властитим проклетством! Наравно уколико се не покајемо!" закључује Ђакон Лука.

Блуд овде не означава само блудне радње, већ је он свеобухватна палост наше грешне природе на најниже гране, која порађа и друге грехе: лаж, лицемерје, завист, маловерје. У народу навикнутом на блуд нико више не обраћа пажњу на сталне сексуалне поруке и конотације у медијима, псује се, ропће, наслађује храном, пићем и јефтином забавом. Људи постају цинични и не умеју да састрадавају са ближњим. Огуглали су на слике насиља и зла.

Неко ће рећи да ми ипак не живимо у Палестини на почетку четврте деценије првог столећа. Међутим, чуда смо и те како видели и доживели. У нашој средини Бог је подигао чак двојицу горостаса подвижништва и богословља само у прошлом веку. Владика Николај је уз помоћ изузетног ораторског дара непрестано опомињао о пошастима овог века и овога поднебља. Завршио је у изгнанству, оклеветан и заборављен. Јустин Ћелијски је грмео против безбожника и указивао на истинске вредности. Осим ретких, није имао ко да га слуша. И поруке скрушеног, смерног Тадеја Витовничког сада су на многим местима искривљене до непрепознатљивости. Највећа благодат добија се у личном контакту, од преподнобних Христу. Ко зна да ли ће нас Бог још удостојити оваквих христоподобних великана. Видели смо, слушали смо, знамо. И опет се поводимо за сјајем и материјалним благостањем, а игноришемо оно што је једино потребно, "добри део" (Лк 10:41-42).

Његош је као духовни и световни предводник Црне Горе, српске Спарте, не само осудио оне који су прешли у туђу веру, већ је сматрао рат против њих нашом светом дужношћу. По томе колико смо се удаљили од нашег светог завета и предања, сада смо сви потурице. Свети Сава нас је светошћу свог живота, духовном и интелектуалном снагом уздигао на пиједестал просвећених и посвећених. Господ нам је даровао многобројне мученике, подвижнике и богослове да нас поуче, обрате, усмере. Они даноноћно од Бога моле милост за нас, а ми не желимо да чујемо. Сувише смо заузети свакодневним бригама. 

Надајмо се да због тога нећемо завршити као становници Капернаума, већ да ћемо ипак смоћи снаге и храбрости да заслужимо Нови Јерусалим.

Светозар Поштић

 

Последњи пут ажурирано ( уторак, 16 јануар 2018 )