БОРБА ЗА ВЕРУ - Архимандрит др Никодим: Штетни утицаји "Путева руског богословља" о.Георгија Флоровског

Према времену настанка, тематици и циљевима, програмском карактеру и смерницама и последицама за православно богословље, књига о. Георгија Флоровског Путеви руског богословља[1] може се сматрати једном од најзначајнијих, ако не и најзначајнијом књигом у Православној Цркви у 20. веку. Настала је на Западу, у Паризу 1937. године, она се временски посматрано налази готово на средокраћи између два важна историјска догађаја: написана је 20 година после слома Руског Царства и на 11 година од оснивања ССЦ.

Она је зато имала да, преко изучавања руског богословља од краја средњег века до новијег доба, објасни како је оно, на који начин и у којој мери, довело до катастрофе највећег православног Царства, и да, на другој страни, будући да се слободни део Руске Цркве обрео на Западу, покаже како да се, поучена наведеним растумаченим вишевековним искуством, стваралачки сусретне са њим. Све то књизи даје својство програмског карактера, тако што ће се на основу поставки и метода изнесених у њој, касније формирати покрет, који је од стране о. Георгија назван неопатристичка синтеза. Исто тако, ова је књига путем проучавања прошлости и поучавања из ње у садашњости, указала и на пут и начин новог прохођења православног богословља у будућности. Међутим, због методолошких грешака и на основу њих погрешно донесених закључака, ова је књига извршила највећи негативни утицај на формирање новог, по пореклу, духу и форми западног, академског, либерално-модернистичког богословља у православљу, и, нарочито, на активно учествовање православних у екуменистичком покрету, у пропагирању свејереси екуменизма. Овде ћемо укратко указати на основне методолошке грешке о. Георгија при стварању свог капитално-програмског дела, као и на штетне утицаје који су због њих и ауторитета аутора морали настати и, последично, настали.

Основна и највећа погрешка о. Георгија је то што је, будући сам философ који је почео да се бави богословљем, у преглед историјског хода руског богословља укључио и преглед развоја руске философије. То је велика методолошка грешка. Не могу се сабирати бабе и жабе. Не може се философија, на пример, Д. Мерешковског, В. Соловјева и Н. Берђајева разматрати као део корпуса руског богословља, без обзира на њихово бављење религијским темама. Може се само говорити, рецимо, о великом и штетном утицају софијанске философије В. Соловјева на учење о софији код о. С. Булгакова и о. П. Флоренског, али опет не као делу руског богословља, јер софијанска јерес ове двојице такође није могла ући унутар богословског предања Цркве, није могла постати њено богословско наслеђе. У праву је Р. Вершило када тврди да је критеријум вредновања руског богословља кроз векове за о. Г. Флоровског требало да буде јеванђелска истина, којом се исписује круг у који не улази „ништа нечисто и несавршено“, и којим је Црква бранила истине своје вере од светске мудрости, која је остајала изван тог круга, тј. изван ње. Правећи синтезу философије и богословља, о. Георгије прави методолошку грешку сједињења лажи и истине: „Пројекат, оцртан у ‘П.р.б.’, супротан је здравом хришћанском тумачењу, који треба да схвати лаж и глупост као непотребно, и отуда страно Цркви, а истину као потребно и њој својствено. Само је историја човечанства ланац злодела, а историја Цркве је историја истине. „П.р.б.“ сједињује обоје у лажну синтезу, и отуда, као концепција, налази се чак даље од истине него многе заблуде и јереси описане у ‘П.р.б.’“[2].

Главна последица овако погрешно устројене и примењене методологије јесте погрешан закључак о кварењу руског богословља, о његовом паду у тзв. „западно ропство“. Реч је о протестантском поимању историје као непрекидном кварењу Цркве, које је, да парадокс буде већи, у овој књизи критиковао сам о. Герогије[3]. А. Буздалов тврди да теза о. Г. Флоровског о „кварењу под западним утицајима“ није тачна: „Пошто је ‘кварење западним утицајима’ руског школског богословља времена арх. Теофана Прокоповича било већ превладано у 19. в, управо путем ‘обраћања светоотачким изворима’, тиме што ‘Макаријева догматика’ није била више ‘схоластичка’ него ‘догматика’ преп. Јована Дамаскина, онда је већ сама даља борба славенофила са том ‘схоластиком’ била условљена новим (управо романтистичким) таласом ‘западног утицаја’. То јест, стварна мотивација гнушења богословљем митр. Макарија је био гностички дух, прихваћен код славенофила од немачких власника патента тог комплета неопаганских идеја, који су били у одговарајућој реформаторској пози ‘духовника’ у односу према традиционалном католицизму и лутеранству: и, сагласно, објектом ‘прекида и одрицања’ заједно са ‘схоластиком Макарија’ показало се још једном светоотачко Православље (а ‘заборављеним изворима’ – класици гностицизма и александријског неоплатонизма, Ориген, најпре)“[4]. И као што су протестанти заговарали повратак раној Цркви као једином леку за њену оболелост, тако је и париски професор нудио терапију у виду повратка „ка оцима“, у „васкрсавању патристичког стила“, који ће касније изнедрити месијанско-утопистичку неопатристичку синтезу. И на овој, као и на многим другим противречностима, О. Г. Флоровски је показао своју доследност у њиховим стварањима и промовисањима, и у непрекидним месијанско-утопистичким покушајима прављења синтезе између неспојивог, превиђајући да између противречности не може бити синтезе. Црква, наиме, и њен живот, Предање и богословље почивају, не на синтезама, већ на антиномијама – на споју неспојивог (али не и супротстављеног), коју је први извршио у Себи и увео у биће Цркве – Господ Богочовек Исус Христос, спојивши у Себи Бога и човека, нестворено и створено, нетварно и тварно, рођено и умрло-васкрсло. „И за о. Рафаила (Карелина) позив на ‘повратак оцима’ је западног духа, при чему и он одриче постојање тзв. ‘западног ропства’ у руском богословљу 18-19. века: ‘Сада се опет чују гласови – ослободити Православну Цркву од католичке поробљености, вратити се Светим Оцима. Те оштре речи, могу пре изазвати ватрено осећање код оних, који не схватају шта је скривено испод њих, а у стварности, то је демагогија и популизам, као припремни период борбе против Православља. Прво, никаквог католичког поробљавања Православне Цркве није било. Неки латински термини, узети у језик богословља, били су поново осмишљени и добили су нови, Православни садржај; али заиста, те лингвистичке позајмице су постојале увек. Код Светих Отаца видимо присуство паганске терминологије, коришћење дела Аристотела и платоничара… Зато се позив да се вратимо Светим Оцима, сједињен са игнорисањем црквеног Предања и богословске традиције, јавља као и протестантизам, богословским илузионизмом, који може да се заврши оним, чиме и протестантизам – егзистенцијалним индивидуализмом и теолошком анархијом. И то није последња етапа’“[5].
Из реченога се даље може закључити о погрешном поимању улоге и смисла богословља код о. Г. Флоровског. И у овоме он превиђа и одбацује православно наслеђе, а прихвата западни дух и схватање богословља, тачније философије. О. Георгије, наиме изједначава западну философију, у коју се богословље од времена раскола, па и пре њега, претворило лишавањем благодати Светога Духа, која је дело човечије, са православним богословљем, које је дело богочовечанско. Прва почива на сумњи у претходне системе и вери у сопствено откривење, док се друго заснива на вери у Откривење и Предање, и неверовању у сопствено мудровање. Стављајући у исти преглед философију (западно богословље) и богословље, он признаје философији, тј. западном богословљу богонадахнутост (а она је, суштински, демононадахнута) и изједначава је са богонадахнутим православним богословљем. Будући да западно богословље (тј. философија) мора непрестано да ревидира и исправља само себе, будући да се без „конзерванса“ Светога Духа непрекидно квари, о. Георгије овај метод примењује и на православно богословље, заговарајући ревизију и обнову богословља кроз „повратак оцима“. Превиђа, међутим, као што смо већ казали, да Духом Светим Црква чува и одржава православно богословље нетакнутим и неисквареним, одбацујући све оно што је дело људско, неистинито, небогочовечанско и небогонадахнуто. Тако се програм „повратак оцима“ јавља и методолошки и суштински као потпуно стран православљу, тј. апсолутно западан, јер православље никада није одлазило од Отаца, будући да Црква Духом Светим непрекидно рађа Оце, тј. светоотачко богословље, додајући претходнима нове Оце.

И у вези западног академског богословља о. Георгије пада у противречност да суштински прихвата оно што формално критикује. У вези штетности западног научног богословља у руском школству он пише: „Богословска наука у Русију је донесена са Запада. Исувише дуго је она у Русији била туђа, чак се и оснажила на свом особеном и туђем језику (не на језику свакодневице, нити на језику молитве). Она је остала нека инославна нит у црквено-органској тканини. Богословска наука у Русији развија се у уметничкој и туђој средини, постајала је и остала школска наука. Претварала се у предмете наставе и предавања, престала је да буде тражење истине или исповедање истине. Богословска мисао се одвикла да ослушкује откуцаје црквеног срца“[6]. Трагедија о. Георгија лежи у томе да прихвата оно што критикује. Она се показује у прихватању западног академског богословља од стране о. Георгија, јер са њим, преко изједначавања човечанске философије са богочовечанским богословљем, прихвата ревизионичстички метод исправљања поквареног, објављујући себе за месију – спасиоца православног богословља, што је само по себи апсурд, јер даје себи улогу да спасава оно чиме треба да буде спасаван. Треба још додати да прихватајући западни, ревизионистичко-исправљајуће-месијански метод богословствовања, од одбацује изворни светоотачки, православни смисао и метод богословља. Он, наиме, превиђа да Црква богословствује непрекидно богослужењем, химнама и певањем, молитвама, проповеђу, иконом и живописом, а изузетно, када је истина вере угрожена, и писаним богословљем. Након саборског периода, Црква је до краја средњег века богословствовала писаним богословљем само још два пута: од стране Св. Симеона Новог Богослова, када се он својим химнама супроставља бирократском поимању Цркве, и у доба Св. Григорија Паламе, када су догмати и исихастичко наслеђе били угрожени од византијских и западног философа. У новије доба, Црква богословствује богословљем богослова Св. Јована Максимовича, Св. Серафима Собољева, Св. Николаја Србског, Св. Јустина Србског, Св. Павла Новојављеног, као и савремених богослова, који устају против лажи свејереси екуменизма, коју је, нажалост, промовисао и пропагирао управо о. Г. Флоровски. Дакле, Црква богословствује изузетно, само када су истине њене вере угрожени, док академско богословље, због свог западног порекла и природе, непрекидно ревизионистички испитује прошло и савремено богословље, и стварност.

Академско богословље неминовно води, тачније неизоставно рађа либерални модернизам, јер нова, слободоумна, човечија а не богочовечанска мисао јесте стални пород академског ревизионистичког богословља. Тај механизам непрекидног замајца академизам-ревизионизам-либерализам-модернизам, покренуо је у Православној Цркви и њеном богословљу, нажалост, управо о. Герогије Флоровски. И у том зачараном академско-ревизионистичко-либерално-модернистичком кругу вртели су се и врте сви његови следебеници, још за његовог живота па све до наших дана: о. Александар Шмеман, митр. Јован (Зизијулас), митр. Амфилохије (Радовић), еп. Атанасије (Јевтић), еп. Игнатије (Мидић)…

О. Г. Флоровски је тачно уочио и с правом критиковао јаз између школског богословља и народне побожности у Русији током векова[7], превиђајући, међутим, да каже да је богословље и побожност имало своје јединство у руским светитељима, који су били истовремено пастири, духовници и богослови, као нпр. Св. Димитрије Ростовски, Св. Филарет Московски, Св. Теофан Затворник, Св. Игнатије Брјанчанинов. „Последњи извор тог неповерења [верног народа] налази се у чињеници да је богословље престало да сведочи веру“[8]. Потпуно истоветна слика је и наше доба у готово свим Помесним Црквама, и то као директна негативна последица богословља о. Г. Флоровског: ревизионистичко и обновљенско академско богословље је одвојено од побожног народа, зато што је „престало да сведочи веру“, и богословље и народна побожност имају поново јединтво и пуноћу у светим пастирима и богословима, као што су, рецимо, код нас Срба, Св. Николај Велимировић, Св. Јустин Поповић, Св. Павле Новојављени…

Следећа у ланцу заблуда о. Георгија јесте његова вера у спасавајућу „стваралачку“ моћ богословља, самог по себи: „Једино креативна богословска мисао може надјачати и савладати тај ‘опскуртизам’ – пошто се утемељи у црквеним дубинама и обасја их изнутра. Када се ум учврсти у срцу и срце засветли у умном сазерцању… То ће, у ствари, бити ухођење у разум истине“[9]. Вера у богословље јесте вера у човека, док се вера у Бога изражава као вера у Цркву. Метод вере у богословље је (човекова) „креативна мисао“, док је метод вере у Бога и Цркву покајање, као плод два оружја одбране и два оруђа обнављања, која су, по нелажној речи Господњој, молитва и пост (Мт. 17, 21). Вера у богословље је последица вере о. Георгија у човека, тачније и суштински, у самог себе.
Верујући у месијанску мисију богословља, морао је пасти у заблуду веровања у месијанство своје и мисије неопатристичке синтезе. При том је, понављамо, у потпуности следио методологију западног богословља. Човек је, наиме, у тзв. и самозваној цркви на Западу, остављен од Бога, тачније отеравши Бога Истину својим јеретичким учењима од себе, преузео место и улогу Бога у Цркви, и почео да разним и бројним програмима и декретима, од ренесансе до ађорнамента, управља и усмерава „цркву“, да је препорађа, обнавља и осавремењује. Програмом „повратак оцима“ и пројектом „неопатристичке синтезе“, о. Г. Флоровски је, попут својих западних колега и узора, преузео улогу Бога у Цркви, превидевши да је Христос једина Глава Цркве, и да Он Духом Својим Светом непогрешиво управља Црквом, да попушта у њој јереси, да Он надахњује, припрема и подиже богослове на одбрану Цркве од њих, након којих су једино долазила духовна пролећа и велики препороди и мисије Цркве. Дакле, са управљачком и месијанска, спасавајућа улога у Цркви припада Господу Исусу Христу. Зато је о. Георгије, са преузимањем западне месијанске улоге спасавања православног богословља, из западног ропства упао у ропство прелести, заблуде и греха. Као и сви његови каснији и данашњи настављачи и следбеници – „велики спасиоци“ Цркве, а суштински, као што се јасно да видети – њени разрушитељи.

У прикривеној форми о. Г. Флоровски говори о свом „призвању“, о његовој, додајемо ми, „креативној месијанској изабраности“: „Историчар није позван да пророкује. Али да памти ритам и смисао креативних догађаја свакако је дужан. Дешава се да сами догађаји пророкују. Тада у њиховом сплету треба препознати своје призвање…“[10]. О. Георгије, а после њега сви његови ученици и следбеници, „препознали су своје призвање“. Осећај месијанске позваности и изабраности повезано је са „новим еоном“[11], у коме богословље има нову, месијанску улогу и „призвање“. „Нови еон” је „богословска епоха“, „нова православна синтеза“ треба да породи ново „хиљадугодишње царство“. Опет се срећемо са заблудом о. Георгија вере у богословље: „Настаје време када ће свако питање знања и живота морати имати и добити хришћански одговор, када ће морати бити уткано у синтетичку тканину и пуноту исповедања. Настаје време када ће богословље престати да буде лично или ‘појединачно дело’, којим ће се свако својом вољом бавити или не бавити, у зависности од своје надарености, порива, надахнућа. У садашњи лукави и судњи дан богословље наново постаје ‘заједничко дело’, постаје свеопште и католичанско призвање. Сви треба да се обуку у духовно свеоружје. Настаје време, и већ је настало, када ће богословско ћутање или замешатељство, конфузија или неразумљивост у сведочењу, постати исто што и издаја или бежање испред непријатења… Поново се открива богословска епоха… Наше време је призвано богословљу…“[12]. И о. Георгије је озбиљно, програмски схватио своју „месијанску изабраност“ у „новом еону“ – „богословској епохи“, и почео да богословствује, богословствује, богословствује… Његов су програм озбиљно, дословно и програмски схватили и његови ученици и наследници. И почели су и они да богословствују, богословствују, богословствују… И данас имамо изобиље богословља, хиперпродукцију, вишак, „за извоз“ „креативног богословља“. А оно чега има у изобиљу губи вредност, обезвређује се и, неминовно, квари: инфлација рађа девалвацију… Наравно да је био самообманут самомњењем о. Г. Флоровски, исто као и његови најбољи ученици. У раном и средњем веку, све до новог доба, ретко се богословствовало, док су се сви молили и кајали. Данас, у великој мери захваљујући месијанској призваности и програму о. Георгија, сви богословствују, а ретки су и све ређи они који се моле и кају. А вишак богослова и богословља са мањком молитевника и молитви неминовно мора водити ка апостасији (јер Цркву стално одржавају и ограђују молитва и покајање, а изузетно, по потреби, брани богословље), која се пред нашим очима, ево већ читав век, највише у јересима свејереси екуменизма и литургијске обнове, одвија и увећава… Христово и Св. Јована Крститеља „Покајте се, јер се приближило Царство небеско“, код о. Георгија и његових следбеника се преобразило у „Богословствујте, јер се приближило царство земаљско“, јер: „Стварна историјска синтеза није толико у истумачивању прошлог, колико у стваралачком испуњавању будућег…“[13].
А. Буздалов овај месијанизам назива „гностичком прелешћу“, коју су о. Г. Флоровски и „парижани“ преузели од славенофила, а ови од немачких класицистичких гностика, који су баштинили неогностичке теолугумене апологета 2-3. в. По њему: „Месијанско самосазнање је кључ за обе школе националног богословског романтизма“[14].

Вера у месијанство човечијег богословља (тј. философије), рађала је код о. Г. Флоровског нетрезвени утопистички оптимизам у препород богословља, који се по свом изворишту и исходишту изједначава и поистовећује са утопистичким хилијастичко-апокатастатичким оптимизмом. Оба почивају на вери у „креативне“ моћи човека, у моћ „стваралачке синтезе“. Урањање у традицију „јесте залог стваралачке продуктивности“[15]; „Немогуће је стваралаштво изван живих предања…“[16]. „Креативна мисао“, „стваралачка продуктивност“, „стваралаштво“ јесу изрази непознати православном богословљу. Позајмљени су из области светске културе, философије и уметности. И они додатно сведоче о западној секуларизацији мисли проф. Георгија. Вера у „кретивност“ човека рађа метод утопистичког оптимизма, који разрешње кризе види и тражи у прошлом, „девичански чистом“ богословљу ране Цркве: „Васкрсавање патристичког стила – то је први и основни постулат руског богословског новорођења и преображаја“[17]. Утопистички оптимизам о. Георгија критиковао је Р. Вершило: „Разлог за оптимизам – у духу Ф. М. Достојевског – о. Флоровски види у томе што ће превладавање заблуда, сумњи и неверја, тобоже, ослободити већу енергију за будуће, него ‘тачно’ историјско постојање“[18].

Све оно што смо до сада уочили у богословљу и методологији Путева руског богословља, учинило је да и приступ о. Георгија поновном сусрету са Западу буде западан, и да се преточи у његов екуменистички рад. О. Георгије је писао да „зависност и подражавање“ не треба да буду препреке за поновни, али овога пута „стваралачки“ сусрет са Западом, и то „само у слободи и једнакости љубави“ (познате испразне екуменистичке фразе). Он описује како ослобађање Истока од „зависности и подражавања“ Запада може да се оствари кроз преживљавање послерасколне драме другог од стране првог: „Било је потребно не само поновити готове западне одговоре, него распознати и сапреживети западна питања, ући и саживети се са свом том драматичном и сложеном проблематиком Запада и западне религиозне мисли, духовно наследити и протумачити сав тај бременити и напорни пут Запада од времена Деобе. Унутра се могло ући кроз њену проблематику и њу је потребно осетити и преживети управо у свој њеној проблематичности, упитаности и колебљивости“[19]. Другим речима, по о. Георгију, требало је „сапреживети“ све јереси које су ницале на Западу пре и после Деобе, да би се Исток ослободио зависности од тих истих јереси, од којих никада није имао зависност. Чудна терапија! Исто као када би блуднику било саветовано да се од своје и туђе блудне страсти (јер јереси јесу духовни блуд, прељуба истине са лажи) ослободи тако што ће још једном „сапреживети“ и страст и сам грех блуда! Продужава ламент о. Георгије: „Историософско тумачење западне религиозне трагедије, мора постати ново ‘критичко богословље’. Међутим, ту трагедију треба, у правом смислу речи, одстрадати, доживети и преживети као своју сопствену и омогућити њену катарзу у пуноти црквеног опита, у пуноти отачког предања. И у новој, траженој православној синтези, вековни опит католичанског Запада треба да буде осмишљен и схваћен са већом пажњом и учешћем, него што је то било уобичајено у нашем богословљу до дана данашњих“[20]. Занимљиво. Треба, дакле, по о. Георгију, православни богослови да „одстрадају, доживе и преживе“ трагедију западних јеретичара „као своју сопствену“, да би се „омогућила катарза“ те „трагедије“ „у пуноти црквеног опита“. Намеће се, међутим, читав низ питања: 1. зашто о. Георгије није навео макар један пример таквог приступа „трагедији јереси“ код Светих Отаца; 2. какве везе има светоотачки метод богословског разобличавања јереси са методом драме патетично-психолошког „одстрадавања, доживљавања и преживљавања“ трагедија западних јереси од стране православних богослова; 3. какве користи православнима и западнима доноси „катарза трегедије“ западног богословља, тј. јереси; 4. и када се оствари „катарза трегедије“ западних јереси од стране православних, шта даље са западним јеретицима… Све заблуда, до заблуде… Ни на овом се не зауставља о. Георгије, већ нуди православнима западне јереси за „извор креативне инспирације“! Православни, надахните се изворном креативношћу западних фантазмагорија!: „Не, него у великим системима ‘високе схоластике’ и у опиту католичанских мистика, и у богословском опиту потоњег католицизма, православни мислилац може пронаћи адекватнији извор креативне инспирације, него у философији немачког идеализма или у протестантској критичкој науци прошлог и текућег столећа или, пак, у ‘дијалектичком богословљу’ наших дана“[21]. Оваква места је с правом критиковао Р. Вершило: „У утопистичком кључу о. Флоровски је намеравао да у ‘П.р.б.’ укаже широке нове путеве будуће, препорођене Русије. Програм ‘П.р.б.’ укључује у себи мистичко оцрковљавање, апокалиптичку тачност, повратак Св. Оцима, слободни сусрет са Западом. Нама је дато да живимо у епохи богословског буђења, о коме се говори свуда у раздељеном хришћанском свету. Овде се говори не само о предосећању светских катаклизми од о. Флоровског, већ и о намери да се у духу свејединства превлада расцеп руске мисли и Цркве са Западом у име сједињења човечанства у Истини. У стварности, таква синтеза је недостижна у изабраном кључу, зато што о. Флоровски тражи сједињење руских људи међу собом, са Западом и хришћанством у одвојености од догматике, као апстрактног учења и система“[22]. На другој страни, А. Буздалов је уочио да „ширину“ граница Цркве о. Георгије преузима од Хомјакова, а овај од Мелера. Повезује их увереност да ускост догматских граница надилази „ширина“ „љубави Духа“. И додаје: „Најразарајуће за учење Православне Цркве рецепција богословске дијалектике (квазипатристичке синтезе) Хомјакова-Флоровског показује се у еклсиологији“[23].

Наравно, није изостала препорука да се западним „проблемима“ приступи „креативно“: „Потребно је креативно промислити и претворити сав тај опит западних искушења и падова, понети сву ту ‘европску тугу’ (како је казао Достојевски), за дуге године стваралачке историје“[24]. Нема, међутим, код Отаца „креативног промишљања“. Да се, пак, о. Георгије путем свог „повратка оцима“ упознао са методологијом борбе Светих Отаца са јересима током Седам Васељенских Сабора, видео би да код њих није било сентименталног „сапреживљавања“ ни „креативног промишљања“, већ борбе до крви против лажи и неистина јереси у области вере. „Као што успешна борба с грехом претпоставља недопуштање чак ни греховних помисли, тако и полемика с јереси тражи њено потпуно одбацивање, ‘разбијање’ њених почетака и атавизама ‘о камен’ истините вере, без либералног остављања њених ‘позитивних момената’, признавања јој ‘делимичне’ истине, преко којих се и остварује ‘синтеза’ православља с јереси“[25].

, методологија сусрета Истока са Западном о. Г. Флоровска, по своме пореклу, духу и форми у потпуности западна, постаће и остаће теоријска основа екуменистичког корифеја за његов прелестно-утопијски „дијалог љубави“ са западним јересима. За циљ такве погрешне методологије постављен је „узсаједињавање“ непостојећег „распавшег се хришћанског света“[26]. Црква још од самог почетка зна за хришћане, али не и за „хришћански свет“ или „хришћанство“, што су еуфемизми за западне јереси. „Јединство хришћанског света“ код о. Г. Флоровског код његовог ће ученика митр. Јована (Зизијуласа) постати „изгубљено јединство Цркава“. Последња, дакле, грешка примене погрешне методологије синтезе философије и богословља од стране о. Г. Флоровеског, јесте његов позив на „слободни сусрет са Западом“, који је теоријска основа и програмско усмерење за његов прелестно-утопијски екуменистички ангажман. „Стваралачко узрођење православног света јесте неопходни услов за решење ‘икуменског питања’…“[27]. „Екуменистичко питање“ ће се, међутим, решити онда када се буде схватило шта суштински значи демагошки испразна фраза „стваралачко узрођење православног света“… Дакле, никада…

О резултатима, тачније фијаску екуменистичког ангажмана о. Г. Флоровског, поново А. Бузалов: „Утопизам циљева ступања у екуменистички покрет, декларисаних од Флоровског, потпуно можемо оценити сада, када ‘богословски дијалог’ Православља с јересима само по инерцији још говори о мисионарским циљевима, а на делу, наравно, давно се већ не рачуна на ‘догматско једномишље’, и зато се све више ставља нагласак на ‘непознатом’ ‘харизматском јединству’ (Флоровски), као ‘сакривеној реалној мистичкој сједињености’ (Берђајев), на спекулативну ‘братску љубав’, на ‘заједничка дела’ и другим мисијама профанације, зато што се концепција ‘дијалога с јереси’, ‘оцрквовљење света’ и сличне неогностичке идеје јављају априори као лажне (рачунајући и сведочанство самога Флоровског), чинећи рехабилитацију и неосазнано прихватање, као минимум, аспеката јереси и посветовњачење Цркве неизбежним, по заиста непролазним законима духовног живота. Својим очима то се може видети у најсофистичкијем језику новог богословља (позајмљеног од ново-религиозне философије), на коме се сада пишу већ општецрквени документи, испуњени неизбежним противречностима и двосмисленостима, ако не и отвореним лукавствима (све по оном гностичком принципу ‘различитог нивоа посвећености у тајну’)“[28].

Да поновимо најважније: програмски карактер свога капителног дела о. Г. Флоровски гради погрешном методологијом, и сви најважнији закључци донети њоме погрешни су, и имали су и имају велики негативни утицај и штетне последице, из простог разлога што су и методологија, закључци и програм дела по свом пореклу, духу и слову западни, неправославни. Основне погрешне поставке методологије о. Георгија су: 1. укључивање философије у преглед руског богословља; 2. потискивање из бића и ума Цркве антиномије неспојивог синтезама противречног; 3. прихватање протестантске теорија „кварења“ богословља; 4. погрешно поимање улоге и смисла богословља; 5. прављење вештачког, никад постојећег и онтолошки немогућег, јаза између богословља и народне побожности; 6. и поред критиковања прихватње принципа академског богословља; 7. вера у човека изражена кроз веру у његову „креативност“; 8. вера у богословље, као последица вере у човека и његову „креативност“; 9. вера у месијаство богословља; 10. вера у сопствену месијанску „изабраност“ и, посредно, његове будуће неопатристичке синтезе; 11. оптимистичка вера у долазак „епохе богословља“, слична хилијастичко-апокатастатичком оптимизму; 11. вера у могућност „поновног, стваралачког сусрета за Западом“. Оваквим методолошким заблудама, о. Георигије је дошао до два основна заблудна закључка, која су постала основа његовог, и његових ученика и следбеника, програма: 1. заблуда нетрезвене, прелестне „оптимистичке“ вере у могућност богословског препорода, вера у долазак „новог еона богословља“, „нове православне синтезе“, изражене кроз неопатристичку синтезу; овај оптимизам је по пореклу, духу и последицама истоветан хилијастичко-апокатастичком оптимизму, а обе за своју основу имају веру у човека; 2. заблуда могућности новог, „креативног“ сусрета са Западом у екуменистичком покрету.

На заблуди програма „повратка оцима“, „неовизантинизације“ и, касније „неопатристичке синтезе“, накалемиле су се касније све програми и пројекти, који су разарали и данас разарају биће Цркве: евхаристијска еклисиологија, литургијско богословље, литургијска обнова, есхатолошка еклисиологија… Ако овим заблудама додамо, од о. Георигија претходно објављену, заблуду о границама Цркве (харизматске границе се не поклапају са канонским) и потоње о двострукој еклисиологији, случајности творевине, безусловном зачећу Сина Божијег, есхатолошкој еклисиологији – а које су све безусловно и некритички прихваћене од његових ученика и следбеника – јасно је да највећа одговорност за небивалу апостасију у 20. веку у Православној Цркви пада управо и нажалост на о. Георгија Флоровског, који је, да парадокс и трагедија буду већи, у многоме најбољи и најправославнији богослов прошлог века. А. Буздалов зато с правом примећује да развојни лук неогностицизма и неоплатонизма води од о. Г. Флоровског (преко митр. Јована (Зизијуласа), додајемо ми) до Критских докумената.

Све наведено, пак, постаће основа његовог и његових ученика и настављача за учестовавања у највећој заблуди и утопији 20. и, ево, 21. века – екуменистичком покрету, заснованој на свејереси екуменизма, темељу и крову, ево већ више од века дуге апостасије у Православној Цркви, коју може зауставити и уништити – дај, Боже! – само Господ.

[1] Флоровски Г. (прот.), Путеви руског богословља, превод: М. Мијатов (свешт.), Нови Сад 2008.

[2] Вершилло Р., Пути русского богословия (Париж, 1937), http://antimodern.ru/puti/ (23. 01. 2018.).

[3] Флоровски Г. (прот.), Путеви руског богословља, 519-520.

[4] Буздалов А., «Эдипов комплекс» нового русского богословия, http://antimodern.ru/oedipus/ (21. 09. 2017.).

[5] Карелин Р. (архим.), Још једном о опасностима модернизма, http://www.pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/opasnosti_jos_jednom.htm (23. 07. 2015.); Богосављевић Н. (архим.), Хуманизам, екуменизам, пацифизам…, Рибница 2015, 102.

[6] Флоровски Г. (прот.), Путеви руског богословља, 515.

[14] Буздалов А., «Эдипов комплекс» нового русского богословия.

[15] Флоровски Г. (прот.), Путеви руског богословља, 519.

[18] Вершилло Р., Пути русского богословия (Париж, 1937).

[19] Флоровски Г. (прот.), Путеви руског богословља, 524.

[22] Вершилло Р., Пути русского богословия (Париж, 1937).

[23] Буздалов А., «Эдипов комплекс» нового русского богословия.

[24] Флоровски Г. (прот.), Путеви руског богословља, 524.

[25] Буздалов А., От «нового религиозного» к новому богословскому сознанию, http://antimodern.ru/new-theology/ (21. 09. 2017.).

[26] Флоровски Г. (прот.), Путеви руског богословља, 525.

[28] Буздалов А., От «нового религиозного» к новому богословскому сознанию.