Лепо је видети да су власти у Србији почеле да размишљају о обнови наталитета. То треба поздравити. С друге стране, Србији се намећу антипородични закони који овој обнови никако не могу помоћи. Међу њима је и предлог Закона о родној равноправности, иза кога стоји радикално – феминистички лоби и његова гласноговорница, Зорана Михајловић, сарадница Трилатерале за Балкан.
У суседној Бугарској на оштро противљење Цркве и јавног мнења наишла је Истамбулска декларација, која захтева да се у јавност, поред природног, уведе и појам тзв. „друштвеног пола“, који је социјална конструкција. Пошто је „Печат“ од почетка спреман за дијалог, обратили смо се стручњацима и јавним делатницима који су, својим радом и залагањем, стекли име кадро да стоји иза свог мишљења. У наставку доносимо резултате нашег „виртуелног округлог стола“ о новом Закону. Који чита, да разуме.
Матија Бећковић, песник
КАО ДА НАС НЕКО НЕШТО О НЕЧЕМУ УОПШТЕ ПИТА И КАО ДА НАШЕ МИШЉЕЊЕ НЕКОГА НА БИЛО ШТА ОБАВЕЗУЈЕ! АКО ЈЕ И НАМА ЗАГАРАНТОВАНА СЛОБОДА ДА БУДЕМО ОНО ШТО ЈЕСМО, А НЕ МОРАМО БИТИ ОНО ШТО НИСМО - НЕ МОЖЕМО ДА ТО ПРАВО НЕ ИСКОРИСТИМО И МАКАР КАЖЕМО НАД ЧИМ СЕ ЗГРАЖАВАМО…
МАЛИГНЕ ПРОМЕНЕ – УДАР НА ПОРОДИЦУ
Миша Ђурковић, философ и аналитичар друштвених појава, Институт за европске студије
Сфера породичних односа и породичног права спада међу оне области које су доживеле најмалигније промене након што су странци 2000. уз помоћ пуча „ставили Србију под старатељство“. Током првих десет година ове субверзивне делатности вођене су далеко од очију јавности. Када је 2005. донет актуелан Породични закон веома мало људи је знало шта се дешава и сем ретких примедби правних стручњака, цео процес припреме, доношења и имплементације овог закона вођен је углавном далеко од очију јавности. Но у овој деценији се макар то променило. Након објављивања нацрта породичне књиге Грађанског законика један број стручњака је успео да ову проблематику изнесе у јавност и да је учини предметом широке националне дебате. То је зауставило или бар на неодређени рок одгодило усвајање ове крајње проблематичне регулативе. Но и ово што је до сада усвојено у области породичног права више је него довољно да схватимо о чему се ради.
Као добру илустрацију укупне тенденције, наведимо овде два недавна случаја из Ниша. Две жене мужеви су пријавили за наводно насиље у породици и оне су удаљене најпре на 48 сати, а затим и на месец дана. Но у међувремену су се помириле са мужевима и након њиховог позива да се врате дошле су кући. Кад су мужеви обавестили судије о томе, они су међутим послали полицију да ове жене отерају у затвор због кршења једномесечне забране приласка. Дакле држава уместо да охрабрује помирење и очување породице, кажњава их и тера у затвор зато што су се помирили. Судија (жена) и радница центра за социјални рад су са поносом рекле да је овде најважније да држава ради свој посао!? Закон уопште не предвиђа могућност укидања забране приласка у случајевима када се супружници измире, као што ни Породични закон више не тражи медијацију пре отпочињања бракоразводне парнице. Није ни чудо, јер породичним законодавством у Србији доминирају феминистичке и пролезбејске оргнизације које су изразито против брака.
После 2000. Србија је као нека врста полупротектората почела да преписује и преузима законска решења и обичаје од тзв. западног света која су потекла управо из ове нове леве тоталитаристичке кухиње. Запад је преко својих агената утицаја, који су лепо распоређени по нво сектору, државној администрацији, судовима и политичким партијама успео да преузме цео овај сектор и да систематски подрије не само положај породице, везу родитеља и деце већ и елементарне људске слободе, које су увек везане за аутономни положај породице и приватне сфере у неком друштву. Држава која је данас у служби новог западног тоталитаризма меша се у све, не поштује приватност итд. Данас су и у Србији приватност и породица далеко више угрожени него и у доба формалне комунистичке диктатуре.
Треба истаћи да је данас Србија водећа у Европи по броју додела деце само мајкама. У скоро 80%. случајева деца се додељују мајкама. Изузеци су углавном само кад су осуђене, наркомани или ментално болесне.
Цела сфера породичних односа је тако „реформисана“ да се сваке године склапа све мање бракова и разводи све више. Млади људи су демотивисани да ступају у бракове, праве децу од које ће их сутра одвајати држава, која ће их терати из њихових сопствених станова итд. Резултати су очигледни: у 2016 рођено је најмање беба од ратне 1918.
Јавна сфера је обележена феминистичким дискурсом, подстицањем мржње према мушкарцима и очевима, промоцијом ЛГБТ-а права као важнијих од права традиционалних породица и свим облицима дискурса и пракси које воде ка одумирању и самоуништењу овог друштва и државе. Најављени Закон о наводној „родној“ равноправности, представља још један радикалан корак даље у промоцији овог суцидног лудила.
Александар Саша Гајић, стручњак за међународне односе и културолог
„Џендер“ идеологија служи уништењу снажних друштвених веза и свођењу људи на пуке конструкте
Српска јавност је за предлог Закона о родној равноправности чула углавном везано за спор који је поводом њега наступио унутар владајуће коалиције - тачније, Зоране Михаиловић као председнице „Кооординационог тела за родну равноправност“ (која се залагала за његово брзо усвајање) и министра за рад Зорана Ђорђевића (који му се противио уз образложење о проблемима у имплементацији закона због високих трошкова и других последица које „наметање“ овакве равноправности доноси, поготово по питању негативног утицаја на привлачење страних инвеститора). Поделе унутар власти доживљене су као надметање две струје, оне проамеричке - која гура ултрамодернистичка НВО решења у законске предлоге, и оне конзервативне - која се оваквим изменама противи.
Закон о родној равноправности је још пуно више од тога: он кроз законодавнство покушава да у српско друштво имплантира један нови идеолошки приступ – ткз. „џендер“ идеологију и рашири је у свим сферама живота. Насупрот мњењу да се просто ради о законском побољшавању одавно установљене једнакости муштараца и жена, „родна равноправност“ на дужи рок тежи нечему сасвим другом: поништавању оба пола и њених кроз дуги низ времена искристалисаних улога и стварању једне мутне псеудо-сексуалне зоне у којој битишу дифузни, промењиви сексуални идентитети. Наиме, основно уверење „џендер“(родне) идеологије је да су биолошки пол и биолошке датости небитне, већ да је једино важан „род“ као друштвено условљени, „конструисани“ пол. Водећи заговорници „џендер“ идеологије (по правилу: припадници ЛГБТ популације и радикалне феминисткиње) традиционане односе између мушке и женске полне датости виде као поробљавајуће јер спрутавају индивидуалну еманципацију. Они због тога заговарају пермантенти сукоб између постојећих полова како би их уништили или преобразили.
Насупрот законски и фактички равноправном третману људи са различитим датостима као полазиштима за слободни развој, заступници „родне равноправности“ све ове датости негирају и сматрају искључивим последицама друштвених „игара моћи“, дискурзивних манипулација кроз наметања улога надређених и подчињених. Све разлике и све различите улоге виде се као облици неједнакости, а све датости као неслобода од које се треба еманциповати. Због тога, заговорници „џендер“ идеологије теже да све вредности и све разлике које се на основу њих уочавају прво релативизују, а потом и пониште. Крајњи циљ је да наметнуто једначење доведе до једнобразности, до понишавања богатства различитости и потпуног једноумља које треба да влада у сивом, „разполаризованом“ човечанству.
Закон за родну равноправност не уводи само начелне оквире «џендер» идеологије у Србију (то је већ учинио НГО сектор), већ тежи да је практично унесе у читав низ стварних друштвених односа. То се не чини како би се поспешила законска једнакост полова (која је уставно гарантована), већ како би се «преумило» друштво и преобразили све односи који у њему постоје, од школе и куће до посла и јавног деловања. Помислимо само у шта ће се претворити ионако нестабилно српско друштво са озбиљним социјалним, економским и демографским проблемима ако се у њега практично умешају «џендер» деконструкционисти: када НГО комисије у области образовања и науке почну да «глајшахтују» дечије уџбенике и школске програме, када почну да оцењују научне пројекте и конференције, када «антидискриминационе» мере продру у домове грађана и јавну сферу – од родно равноправних квота у свим иституцијама, преко јавног информисања, до политике и спорта и тамо проузрокују све супротно од онога што наводно прокламују. Једино што могу да постигну је да нанесу озбиљну штету за све иоле јаче друштвене везе и створе масе обогаљених, отуђених «конструката» од људи који се диче својом празном слободом.
ЛАЖНИ ПОЈМОВИ И ПРАВЕ ПОСЛЕДИЦЕ
Александар Липковски, професор Математичког факултета Универзитета у Београду, председник Националног просветног савета
Сам термин "род" а поготово "родна равноправност" није стручно и научно општеприхваћени. Ради се о једном психолошко-социолошком конструкту који потиче из САД од америчког психолога Џона Монија (John Money, 1921–2006), који тврди да разлике између полова бивају одређене тек током каснијег живота, под утицајем социјалних ограничења ("ако дечаку облачите хаљинице он ће постати девојчица"!). Интересантно је да је Мони био веома кратко у браку, да није имао потомства, као и да потиче са Новог Зеланда, државе која је данас најгласнији заговорник хомосексуалних "права". На срећу, већина научника у свету и данас се не слаже са овим мишљењем и сматра да је апсурдно тврдити да се разлике у социјалном понашању полова не утврђују биолошки, рођењем (или прецизније зачећем) људске јединке, већ социјалним факторима - породичним и ширим друштвеним окружењем. У ствари, ради се о замени тезе, веома уобичајеној у псеудоаргументацији новог светског поретка. Декадентна западноевропска цивилизација, нажалост доминантна у политичком мишљењу код нас, прихватила је Монијеве теорије здраво за готово и инсистира на тзв. "родној равноправности". За жаљење је што наши законодавци тј. Влада и Народна скупштина Републике Србије подлежу овој декадентној идеологији, чије је право место на сметлишту историје. У ствари, подвала са "Законом о родној равноправности" покушава да замени природну и у потпуности друштвено прихваћену тезу о равноправности полова (мушког и женског - чак и симбол "родне равноправности" 
представља равноправност полова, мушког и женског) неодређеним и недефинисаним појмом "рода", испод кога се крије афирмација хомосексуалних активности једног малог дела људске популације. Нико нормалан није против равноправности полова, али "родна равноправност" је у ствари кукавичје јаје које ће од равноправности полова направити аморфну, бесмислену конструкцију - почнимо од најбаналнијег проблема јавних тоалета. Хомосексуалност се мора посматрати као мањинска девијација у односу на општеприхваћену и друштвено и историјски афирмисану хетеросексуалност.
Ова "гендерна" или "родна" идеологија новог светског поретка погубна је за људски род. Она води разрушавању његове основне функције - репродукције, и разрушавању његове основне социјалне јединице - породице. Колико је ова "гендерна" идеологија страна људима, може се видети и анализом живих језика. Енглеска реч "gender" као и у српском "род", значи основни граматички појам рода: мушког, женског или средњег, а не неко аморфно "сексуално опредељење". Српски језик, као и други словенски језици корен "род" види још дубље укорењен у појму рода као проширене породице, чије рефлексије имамо у многим другим речима (породица, родбина, родољуб, благородан, али и родоскрнављење). Питање је како накарадни новокомпоновани појам "рода" уопште може бити законом дефинисан. Јер, једини биолошки и социјално оправдан појам у односима између мушког и женског пола (XY и XX полних хромозома) је појам "пол". Све остало је девијација, социјална и медицинска патологија.
Новоговор који нам се намеће, уз појам "родне равноправности", посебно воли реч "толеранција". Ако погледате пажљивије шта "толеранција" значи и до чега доводи и упоредите то са хришћанским погледом на свет, видите чисту супротност. Хришћанство потенцира љубав, разумевање, саучествовање, помоћ ближњем. Толеранција потенцира равнодушност, подношење, неучествовање, индивидуализацију. Индивидуализацију човека као јединке, неповезане са другима, "слободне" до те мере да нема никаквих друштвених обавеза, осим поштовања закона, плаћања пореза и гласања на изборима. Јединке којом се на тај начин много лакше управља из мистериозних центара "novus ordo seclorum". Да ли је то друштво какво желимо?
Ако погледате многобројна међународна документа на тему "родна равноправност", видите да се у ствари ради о правима жена, која су у многим друштвима на овој напаћеној земаљској кугли заиста ускраћена. А никако не о правима истополно (или алтернативно) оријентисаних људских јединки (било да су мушке или женске, тј. педери или лезбејке или неки други "транссексуалци"). Опет та замена теза! Наравно, људска права сексуално другачије опредељених морају бити заштићена и нико нема права да их дискриминише по основу њихове сексуалне опредељености, али то није и не може бити централно друштвено питање! Сва људска права су, уосталом, и Уставом Републике Србије недвосмислено потврђена.
Није наодмет напоменути да приликом забране дискриминације, Устав Републике Србије не препознаје "род" као посебну категорију. Члан 21 Устава експлицитно каже:
"Забрана дискриминације
Пред Уставом и законом сви су једнаки.
Свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације.
Забрањена је свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења,имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.
Не сматрају се дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима."
Дакле, појам "родне (не)равноправности" нема подлогу у Уставу. Kако се може закон уводити без уставног основа?
Нажалост, "гендерна идеологија" се нашој деци већ сад проповеда из школских уџбеника. Ево примера из уџбеника "Маша и Раша - Природа и друштво" за четврти разред основне школе, аутора Винка Ковачевића и Бранке Бечановић, издавача Klett, који у поглављу о полним разликама кажу:"Људи се међу собом разликују по свом изгледу: висини, узрасту, боји косе, очију и коже, облику лица. Једна од разлика је и разлика у полу. Разлику у полу условљавају материје које се луче у нашем телу."
У овој последњој реченици коју сам издвојио, аутори сугеришу да се појам пола (мушки или женски) опредељује не приликом зачећа односно на рођењу, већ касније, под утицајем хормона. А хормоне можемо давати и вештачки, накнадно... Каква накарадна формулација! И такви ће нам сутрадан бити сви уџбеници. Смемо ли то дозволити?
Морамо се озбиљно, као друштво одговорно за своју будућност, супротставити овој девијацији произведеној од стране новог светског поретка, јер је она усмерена против традиционалних појмова породице, брака као и продужења људске врсте.
РАТ ПРОТИВ НОРМЕ У ИМЕ „НЕНАСИЉА“
Слободан Владушић, професор Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду, књижевник и књижевни критичар
Покушаћу да свој одговор на ову виртуелну анкету обликујем кроз праћење порука које се шаљу дечацима и девојчицама у оквиру кампање чији је саставни део и Закон о родној равноправности. Најпре, деци се сугерише да је породица пре свега, место насиља (инсистирање на феномену ,,породичног насиља”), а школа им се представља пре свега, као место ,,вршњачког насиља” где хетеросексуална деца (углавном дечаци) злостављају своје бисексуалне или хомосексуалне вршњаке. (Либерализација права деце и ограничавање ауторитета наставника се при том прећуткују као вероватни узрок пораста насиља у школама). Истовремено као ,,решење проблема” дечаци и девојчице се охрабрују да свој пол виде као нешто неодређено и промењиво, дакле као род. На тај начин хомосексуализам индиректно бива идентификован са ,,врлином”. Наиме, постајући део ЛГБТ популације, дечаци се дистанцирају од фигуре ,,оца”, која се третира као извор породичног насиља, али и од вршњачког насилника, дечака хетеросексуалца – дакле, они прелазе на страну ,,добра”. Постајући део ЛГБТ популације, девојчице се опет дистанцирају од фигуре ,,мајке” односно жене коју џендер пропаганда третира као ,,робињу” мушкарца; ослобађајући се мајчинства, жена тако наводно стиче ,,слободу”. Крајња последица оваквог процеса није, као што видимо, никаква родна равноправност, већ увећавање и симболичко привилеговање хомосексуалне популације која се друштвено конструише као етички супериорна у односу на ,,злу” и ,,заосталу” хетеросексуалну популацију коју чине ,,насилни” очеви и мајке ,,робиње”. Јасно је да дугорочно, овакав културни образац не може да реши проблем пада наталитета.
Описани процес увећева напетост унутар друштва (по линији хетеросексуалци/хомосексуалци) чиме то друштво престаје да буде у стању да се одбрани од неког спољашњег притиска. Пошто се та напетост свесно политички креира, она се мора на сваком месту и у сваком тренутку увећати. То се дешава и променом дефиницијом насиља. Насиље није сада нешто што је егзактно одредиво, већ спада у домен доживљаја жртве. То значи да сваки контакт између две особе може бити проглашен насиљем, ако једна особа тај контакт доживи као насиље. Тако полако улазимо у доба када ће једини сигуран начин да човек избегне улогу насилника бити тај да ни на који начин не реагује (па чак ни погледом!) на било шта што се око њега збива. И наравно, да нема породицу, односно да живи сам.
Процес васпитања деце у школама у којиме се охрабрује њихова хомосексуализација, има структуру ,,васпитања јаничара”. Подсетимо се: јаничари су били хришћанска деца коју су Турци насилно узимали од њихових родитеља, покрштавали су их у Ислам, а затим образовали као турске војнике. Другим речима, јаничари су били деца која су васпитавана и образована у супротности са културним и националним обрасцима породица у којима су рођена. Исто се дешава и сада: деца рођена у хетеросексуалним породицама ће се у српским школама бити васпитавани као ,,јаничари”, односно у складу са културним обрасцима који су супротни онима који су присутни у њиховим породицама. Стога, мама и тата неће више бити узори за девојчице и дечаке. Они ће постати ,,насилник” и ,,,робиња” које треба избрисати из сећања. Исто тако, породица у очима деце неће бити представљена као место у коме су настала као плод љубави мушкарца и жене, већ супротно, као затвор из кога треба побећи.
Права ЛГБТ популације се морају решавати у складу са демократским процедурама: мањина мора да има право на заштиту, али нема право да намеће свој културни образац већини. У идеалном случају, било би важно да се и хетеросексуалност и хомосексуалност учине политички неутралним појмовима, те да се деци понуди културни образац хуманистичке провинијенције – на пример идеал да постану личности – којим би се деца могла интегрисати у заједницу не нарушавајући њихову индивидуалност, па самим тим ни њихову полну оријентацију.
ЉУДСКА ПРАВА И УНИШТЕЊЕ ЧОВЕЧАНСТВА
ДР ЗОРАН ПОЊАВИЋ, РЕДОВНИ ПРОФЕСОР ПОРОДИЧНОГ ПРАВА, УНИВЕРЗИТЕТ У КРАГУЈЕВЦУ
Сва истраживања јавног мњења, код нас и у Европи, говоре да породица између свих других вредности заузима увек прво место. Таква њена позиција, међутим, није нашла своју потврду у позитивном закнодавству Републике Србије, пре свега у закону који носи њено име, Породичном закону. Уосталом, он се и не бави породицом већ правима индивидуа. Убрзаном разградњом традиционалних породичних вредности, лишена стварне друштвене подршке, породица се тако нашла разапета између усамљености и друштвености.
Породично право Републике Србије је педоцентрично. Бави се највише правима деце, а заштита њиховог најбољег интереса постаје централно питање. Тај интерес често тумаче нека друга лица , судије, радници центара за социјални рад, медијатори, док се родитељима као непосредно заинтересованим одриче непристрасна улога. Шта више, у неким ситуацијама они се доводе у супростављени положај у односу на децу. Све ово помало подсећа на идеје идеолога Октобарске револуције који су у породици , као преносиоцу традиционалних вредности, видели непријатеља револуције, одричући јој основну улогу у васпитању и подизању деце. То је, као што је познато, имало трагичне последице, смрт више милиона деце смештених у дечија села.
Закон о родној равноправности чије се усвајање најављује током ове године само је једна етапа процеса разградље породице који је, може се рећи, започео доношењем Породичног закона 2005. годин. У њему су се, на жалост, иако им ту није место, нашле и одредбе којима се регулише заштита од насиља у породици. Тако се као титулари заштите помињу и лица која никако не могу бити чланови породице. Примера ради то могу бити и лица која су била у емотивној вези, чиме се "на мала врата" уводи и могућност да се на заштиту позову лица истог пола.
У међувремену је донет и Закон за заштиту од насиља у породици којим се уводе нове могућности за разградњу породице. И као да нам није довољно стварних починилаца насиља већ се њихов број проширује увођењем "могућег почиониоца". Без институционалне подршке жртвама насиља али и насилницима.
Најавом да ће Закон о родној равноправности увести у школске програме нове садржаје и нова права чију заштиту иницирају невладине организације претпоставља се реалност и, између осталог, замагљује чињеница да су нека друга права, као што су права великог броја сиромашних грађана на „животни стандард довољан за њега и његову породицу"угожена. За ова права гарантована Универзалном декларацијом о правима човека и Пактом о социјалним, економским и културним правима нема довољно "боркиња и бораца", или се бар њихов глас недовољно чује. Чињеница да се умножава број нових права не мора увек да буде знак напретка ако се то ради на силу, без ослонца на стварно и могуће. Поготову ако се тиме жели створити утисак да су сва друга достигнута. Једном речју, цитирајући једног француског професора права, могло би се рећи да инфлација људских права прети да уништи човечанство.
ПРОТИВУСТАВНОСТ НОВОГ БЕЗАКОЊА
Зоран Чворовић, правни историчар, Прави факултет Универзитета у Крагујевцу
Нацрт Закона уводи забрану дискриминације по основу рода, док Устав Републике Србије у чл. 21. забрањује дискриминацију по основу пола, расе, нације, вероисповести, друштвеног порекла, језика, имовног стања и инвалидитета. Забрана дискриминације по основу пола је једини од свих Уставом побројаних основа који ужива посебну заштиту уставотворца, јер у чл. 15. Устава „држава јемчи равноправност жена и мушкараца”.
Проширујући забрану дискриминације на нови основ – род, предложеним Законом се интервенише у обим зајемченог људског права - право грађана на једнакост, што је супротно чл. 18. Устава, који прописује да се „законом може прописати начин остваривања ових права...при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права“. Предложеним нацртом Закона се мења не само обим, већ и суштина (у ужем смислу) Уставом загарантованог права грађана на једнакост. Јер, Устав једнакост формулише као правну једнакост – пред Уставом и законом су сви једнаки и свако има право на једнаку законску заштиту, док се нацртом Закона о родној равноправности предлаже да држава мерама принуде активно успоставља вештачку симетрију у сфери друштвене неједнакости. Променом суштине права на једнакост, тако што се оно трансформише из права на формално-правну једнакост у право на друштвену (полну, родну итд.) једнакост, врши се необољшевичка (неолиберална) апсолутизација овог права на уштрб других права и слобода загарантованих у једном либералном правном поретку: слобода уговарања и предузетништва(чл. 27), која може бити ограничена само по основима већ предвиђеним у Уставу (нпр. чл. 60), слобода синдикалног и политичког удруживања (чл. 32, 40 47), слобода научног и уметничког стварања (чл. 35, 36).
Предложеним Законом о родној равноправности се једним безобалним прописом (чл. 43) проширује круг дела која имају обележје насиља, ван оног круга који је већ утврђен Кривичним закоником и Законом о прекршајима. Овим се повећава могућност да грађани постану жртве арбитрерног поступања државних органа, чиме се доводи у питање постојање начела правне сигурности и владавине права уопште.
Међународни извори људских права не могу да служе као оправдање за доношење навденог Закона. Као прво, ратификовани међународни уговори мора да буду у складу са Уставом Србије (чл. 16. Устава). Као друго, судови у Србији су дужни да да непосредно примењују међународне изворе људских права, али само у погледу оних права која су гарантована Уставом Србије (чл. 18), а Устав Србије не зна за право на једнакост по основу рода.“
ГАДОСТИ КАО ЕУ РАДОСТИ
Јован Пејин, историчар, архивиста
Сви мислећи људи узнемирени су овим идиотлуком о наводној родној равноправности која је потекла из САД, тачније из Лос Анђелеса и Сан Франциска средином шездесетих година 20. века. Тај идиотлук је ишао уз хипи покрет, а била је сексуална револуција када је почела ова „проповед“. Негде сам прочитао да су у време ренесансе ови „средњег рода“ говорили да на њих утиче планета Уран и себе су сматрали уранистима. Нека остану тамо где су и нека не пропагирију као друштвену норму оно што Свето Писмо назива „гадост пред Господом“. Покренули сте анкету, чији сви учесници озбиљно разматрају питање наметања идеологије „родне равноправности“, али очигледно да став озбиљних људи није довољан да увери мондијалисте да нису у праву. Исти знају да нису у праву, али су празноглави - терају своју причу, онако вулгарно: ајде да се спрдамо! Проблематични покрет „родне равноправности“ треба у нашој локалној средини и овако гледати – као спрдњу са здравим разумом. Уз то, „родни“ покрет је израз жеље да се буде подложан, да се буде ин. Он, у суштини, представља најпримитивнији део наше елите и тако треба да их гледамо. У ствари, подршка овом међунардном покрету је показатељ жеље за ропством, нестанка морала и изласка из сопственог цивилизацијског круга. У сваком случају треба пружити отпор и одбацити наводну „родну равноправност“ и наставити учвршћење односа мушкарца и жене у оквиру породице. Проституције мушке и женске је увек било - то је у глави појединца - а разлози таквог понашања могу да, поред похоте, буду економски и амбицијски. „Родну равноправност“ треба препустити њима као делу друштва које је отпало из целине а на другој страни неговати традицију породице са више деце. Не бих више о срамној „родној равноправности“ коју су смислили градоначелници у Калифорнији и прво манифестовали ружичастом расветом градова.
EЛ-ЏИ- БИТИ, ИЛ НЕ БИТИ
Мошо Одаловић, дечји песник
Ми маторији, мада је души милије чути – времешнији, у некаквој смо, бар утешној предности – да својим годинама измакнемо крволочној понуди глобализације „узми или остави!“ Ако узмемо, готови смо, ако не узмемо - настрдасмо. Све се захутало, пристижу понуде са свих страна, свечано упаковане, а ми срљамо, страхујући да нам шта од свечарија не измакне. Српски певач јуначког десетерца, актуелан у свим временима, већ је видео и дојавио: “Сва се земља у сватове ломи!“
Неолиберални конци и конопци притежу са свих страна, густином паучине. Предвођени НВО комесарима и другосрбијанским четовођама, срљамо у паучину као мушице. Потрошили смо шерпе, лонце, поклопце, бубњеве и звечке. Наждрали се на петооктобарској гозби; препознајемо се и дозивамо демократским подригивањем. Срљамо на брзе курсеве о Родној равноправности и ел-џи-битисању. Може се без уличарења и митинговања, то је, већма, истрошена прича. Сада се опуштено иде на праве, поуздане адресе, јасног исхода, јер се држава не бави сићом која се зове велеиздаја. Јесмо небески народ, те се коначно досетисмо небеског вођења политике. Из авиона у авион, свим небесима, свуд по свету, а отуд донесемо дивљење – колико је Србија зрела и презрела за ЕУ! Новинари чекају на аеродрому, а ОНАЈ, усхићен, управо прича - „као да је пао с неба!“ (Тако се у народу каже за лупетања).
Дечји сам песник, а има их који придодају „и мамски“, ваљда због песме „Мама је глагол од глагола радити“... Самим насловом – где је овде родна равноправност!? Још болније: „Посоли, досоли, замеси, подмеси,/ добар дан, изволи, побогу – где си!?“..... Које злостављање, које насиље, нехуманост... Боље бисте ме разумели да одмах саопштих најлепши податак у биографији! Рођен сам у ДЕСЕТИЦИ; у мојих родитеља пет кћери, пет синова! Чим се пробудим, већ сам у вртићу!!! Кад смо већ ту, дозволите да ово словце довршим веселије. Замислите купање у десетици и строфу, због које би ме ЕУропејци отели мајци мојој: Руке јој као миксер/ од мене прави пену/ зар тата није могао/ да нађе нежнију жену!?
Овакав какав сам, у временима која надолазе, не бих да сам дечји песник. Како рече Данојлић: Могао бих да затворим радњу...
Округли сто водио: Владимир Димитријевић
Објављено у недељнику „Печат“ крајем јануара и поетком фебруара 2017.