Владислав Ђорђевић: Мит о андрогину – Платон, Берђајев, Колтув, Јовановић, Јеротић
понедељак, 29 новембар 1999

 Библијски извештај о стварању човека гласи: „И створи Бог човјека по обличју својему, по обличју Божијему створи га; мушко и женско створи их” (Прва књига Мојсијева 1,27).

Човек је створен као полно биће: мушко и женско. И мушкарац и жена створени су по „обличју” Божјему.

Насупрот том јеврејском извештају, постоји грчки мит који учи да је човек најпре био андрогин. Тај древни мит бележи и Платон.

1. Платон

Платон у „Гозби или о љубави” (Symposion ē peri erōtōn) спомиње древни мит о андрогину. Кроз Аристофанова уста, Платон тврди да је некада постојао род андрогина „састављен од оба рода, и мушког и женског”.[1] После саветовања, богови су одлучили да се сваки андрогин расече на два дела. Сврха тог дељења била је да се људски род ослаби. Нуспродукт тог дељења био је настанак љубави. Будући да су садашњи мушкарци и жене само половине некадашњих андрогиних бића, „усађена је у људе љубав једнога према другоме: она их саставља у првобитну природу и тежи да од двога направи једно и тако исцели природу људску”.[2]

Мит о андрогину противречи библијском извештају, али је он продро и у хришћанску теологију преко неких теолога платониста. Међу инима, тај грчки мит су заступали: Св. Максим Исповедник, Јаков Беме, Франц фон Бадер (Franz von Baader) и Владимир Соловјов. Заступали су га и Ото Вајнингер и Николај Берђајев.

2. Берђајев

Николај Берђајев је био један од оних који је пропагирао Платонов мит о андрогину. По њему, „није мушкарац и није жена лик и слика Божја”.[3] Запажање је нетачно. И мушкарац и жена су управо сваки за себе „лик и слика Божја”.

Берђајев продужава да шири заблуду тврдећи да је тај лик и слика Божја „андрогин, девојка-младић, целовити бисексуални човек”.[4] То је нетачно. Бог није створио никаквог андрогина, нити икаквог бисексуалног човека. Таква тврдања је паганска.

Надаље, Берђајев износи заблуду: „Диференцијација мушког и женског последица је космичког пада Адама”. [5] Нетачно. „Диференцијација мушког и женског” није последица „космичког пада Адама”, него је настала приликом стварања и део је Божје створитељске промисли. Човек је створен полно диференциран.

Надаље, Берђајев тврди: „Створен по лику и подобију Божјему, човек-андрогин се раздваја, одваја од себе природно-женствену стихију, отуђује се од космоса и потпада под ропску власт женске природе.”[6]

У овој реченици ништа није тачно. Нити је андрогин „створен по лику и подобију Божјему”, нити се човек-андрогин раздваја, није је он од себе одвојио „природно-женствену стихију”, нити је потпао под „ропску власт женске-природе”. Све је то супротно библијском извештају.

Надаље, Берђајев тврди: „Диференцирани пол, пол који се поделио, постаје извор раздора у свету, болно-безмерна жеђ за поновним спајањем.”[7]

Ту опет ништа није тачно. „Диференцирни пол” није последица пада, нити се ико „поделио”, нити је било каква подела „извор раздора у свету”, а „жеђ за поновним спајањем” није последица пада, него је део људске природе од почетка.

Надаље, Берђајев поново износи заблуду: „Цепање андрогина, мушко-женског бића, било је изневеравање Божјег лика у човеку.”[8] Библија не познаје никакво „цепање андрогина”, нити садржи било какву идеју да је то „изневеравање Божјег лика у човеку”. Сасвим супротно, она износи идеју да је то „изневеравање” последица човекове непослушности према Божјој заповести.

Надаље, Берђајев тврди да је човек „у корену остао бисексуално, андрогино биће”.[9] Заправо, човек није ни створен као „бисексуално, андрогино биће”, нити је то данас. Постоје изузеци, али они су последица генетских аберација, а не његово природно стање. Изузеци потврђују правило.

3. Колтув

Јунговска психоаналитичарка Барбара Блек Колтув (Barbara Black Koltuv), анализирајући библијске приче о стварању, тврди: „Овде су и Адам, човек, и Бог, андрогини. [10] Бог је, наравно, биће које трансцендира сексуалност, па и андрогиност, а Адам је створен као мушкарац, а не као андрогин. Барбара наставља: „Кабалисти кажу да је у часу стварања Адам, први човек, био андрогин са два лица на супротним странaма. Касније је Бог пресекао Адама на двоје и направио му двоја леђа, по једно за свако лице.”[11] Ништа ту није тачно. Барбара бар искрено признаје да тај платонски мит о андрогину није по пореклу библијски, него кабалистички. И јесте кабалистички.

4. Јовановић

Теорију о „бисексуалности” свих људи пропагирају разноразни психоаналитичари. Један од њих – Бојан Јовановић – тврди: „Са становишта психоанализе, бисексуалност је карактеристична фаза кроз коју појединци пролазе од прве до треће године живота у формирању своје личности. Присутне и у каснијем животном раздoбљу, бисексуалне одлике човековог бића изражене су у мушким и женским нагонским тежњама, а полност као биолошка чињеница показаће своју посебну важност и у психичком животу сваког човека.”[12]

Ништа ту није тачно. Бебе немају никаве „бисексуалне фазе”. То су фантазије сексом опседнутих психоаналитичара, који су махом бисексуалци. Бисексуалност постоји, али то је девијација, а не нешто нормално. Нити су бебе нити деца бисексуалци.

Јовановић додаје да је „свака индивидуална психа бисексуалне природе”.[13] Заправо само ретки појединци имају психу „бисексуалне природе”. То није нормално, него нешто девијантно. Изгледа да аутор спада у те изузетке, па ту своју девијацију приписује свим људима.

Јовановић је још отворенији апологета „бисексуалности” када додаје: „За процес успостављања полног идентитета веома је важна чињеница постојања психичког хермафродитизма као бисексуалне диспозиције која се, зависно од читавог низа унутрашњих и спољашњих околности, може реализовати и истополном, хомосексуалном везом.”[14]

Све су то научне заблуде мотивисане сексуалним фрустрацијама. Уз мали број изузетака, људи се рађају као дистинктни хетеросексуалци. Не постоји никакав универзални „психички хермафродитизaм”, нити икакве универзалне „бисексуалне диспозиције”, нити се оне код нормалних људи могу реализовати „хомосексуалном везом”. Бојан Јовановић је урадио оно исто што и Сигмунд Фројд: своју сексуалну девијацију је приказао као универзалну.

Да би оснажио своју тезу о универзалној „бисексуалности” Бојан Јовановић тврди да је у библијском извештају о стварању првобитни човек представљен „као праисконско савршенство у виду двополног андрогина који обједињује супротности мушког и женског принципа”.[15] То је заблуда. Библија не спомиње никавог „двополног андрогина”.

Наглашавање „бисексуалности”, „психичког хермафродитизма” и „двополног андрогина” мода је и код психоаналитичара јунговске провенијенције. Карл Г. Јунг је наглашавао да је свако људско биће унисексно, да мушки принцип (animus) има свакa жена, а да женски принцип (anima) има сваки мушкарац. Oпшта тенденција теорије о универзалној „бисексуалности” је да се помути граница између мушкости и женскости. Ту теорију заступа и Владета Јеротић.

5. Јеротић

Јунговац Владета Јеротић понавља платонистичко-јунговске заблуде кад пише: „Тумачење психолога, антрополога и неких теолога, када је реч о I глави Постања, односи се на бисексуално првобитно биће људско, што би савремена медицинска наука могла да потврди, јер у сваком мушкарцу и у свакој жени налазе се унутрашњи састојци оног другог пола.”[16]

То је теолошка заблуда. Човек је створен као „мушко и женско”, а не као „бисексуално првобитно биће”. А нормално је да „у сваком мушкарцу и у свакој жени налазе се унутрашњи састојци оног другог пола”, јер припадају истој врсти. Али то што припадају истој врсти не значи да су „бисексуални”.

6. Јунговци

Јунговци – укључујући Барбару Блек Колтув, Бојана Јовановића и Владету Јеротића – износе огољене јереси. У библијским извештајима о стварању првог људског пара нема ни трага неког андрогина. И у елохистичком и у јахвистичком извештају, мушкарац и жена су створени као два дистинктна бића. У јахвистичком извештају стоји да је од мушкарца настала жена, али то није исто што и дељење андрогина. Лоши научници преписују помодне заблуде једни од других не узимајући труда да заиста прочитају библијски текст који анализирају.

7. Разлози „андрогинизације” Адама

Оба библијска извештаја о стварању јасно говоре да је људско биће створено у два јасно одељена вида: мушком и женском. Извештај Библије је јасан: „Мушко и женско створи их” (Прва књига Мојсијсева 1,27). Аутори који тврде да је првобитни човек створен као андрогин не познају библијски текст или га намерно кривотворе.

Суштински мотив за „андрогинизацију” Адама лежи у намери аутора да „андрогинизују” савременог човека. Претварајући Адама у андрогина, савремени психоаналитичари андрогиност постављају као „праисконско савршенство” које треба да нам је идeал. Њихова тежња да „андрогинизују” савременог мушкарца и жену има доста успеха. Идеологија „родне равноправноти” је политичка форма тог процеса „андрогинизације”.

8. „Бисексуалност”

„Андрогинизација” се спроводи и путем пропагирања „бисексуалности”. Оно се врши тако што се снажно промовишу права жена и ЛГБТ популације. Основни циљ те пропаганде је да се мушкарци феминизују, а жене маскулинизују, тј. да се укину разлике међу половима.

„Бисексуалност” промовишу многи јавни делатници, а посебно уметници. У многим филмовима, позоришним представама и књижевним делима свесно се пропагира концепт „унисекс” културе.

Психоаналитичари су још истакнутији промотери „бисексуалности”. Готово да нема ниједног психоаналитичара који неће, позивајући се на Фројда или Јунга, заговарати о „унисексности” људске природе, тј. о непостојању разлике између мушкости и женскости. То је и разумљиво имајући у виду да је Фројд – оснивач психоанализе – био бисексуалац и да је читаву своју теорију и начинио да би ту своју склоност објаснио и оправдао. Он је утемељивач тезе да су сви људи рођени као „бисексуалци”.

Савремени психоаналитичари раде углавном исто што и Фројд. Многи од њих пропагирају идеју да су сви људи рођени као „бисексуалци”, тј. да сви имају сексуалне склоности ка оба пола.

9. Закључак

Скривени циљ феминизма је уништење природних разлика међу половима. Да би тај циљ постигао, феминизам је постао пропагатор мита о андрогиности. Феминистима није било довољно пропагирање грчког мита о андрогину, него су почели и да шире идеју да је мит о андрогину библијски. Али Адам није био андрогин, него мушкарац.

Постоји веома мали број рођених хермафродита. Постоји и мали број рођених бисексуалаца. Њихово постојање не може водити ка закључку да су сви људи „психички хермафродити” и „бисексуалци”.

Потпуно је месечарски ту тезу правдати тврдњом да је библијски Адам био „андрогин”. Библијски извештаји тврде да је провобитни човек створен у форми два јасно дистинктна бића: мушког и женског. Дакле, разликовање полова има јасну научну и библијску оправданост. Савремено глорификовање „унисексности”, „психичког хермафродитизма”, „бисексуалности” и „андрогиности”, како то чине многи заступници права жена и хомосексуалаца није у складу ни са библијским извештајима ни са реалношћу. Многи феминисти и психоаналитичари искривљавају библијске извештаје и научне чињенице да би стекли друштвено одобравање које иде уз пропагирање „родног” феминизма и хомосексуализма.

 

Библиографија

1.                Берђајев, Николај, „Ерос и личност: филозофија пола и љубави”, Академска књига, Нови Сад, 2016.

2.                Јeротић, Владета, „Новосадски разговори, Ars Libri, Партенон, Задужбина Владете Јеротића, Београд, 2010.

3.                Joвановић, Бојан, „Блискост далеког”, Stylos, Нови Сад, 2005.

4.                Колтув, Барбара Блек, „Књига о Лилит”, Esotheria, Београд, 1997.

5.                Платон, „Гозба или о љубави”, Рад, Београд, 1964.



[1] Платон, „Гозба или о љубави”, Рад, Београд, 1964, стр. 28-29.

[2] Ibidem, стр. 31.

[3] Николај Берђајев, „Ерос и личност: филозофија пола и љубави”, Академска књига, Нови Сад, 2016, стр. 84.

[4] Ibidem, стр. 84.

[5] Ibidem, стр. 84.

[6] Ibidem, стр. 84.

[7] Ibidem, стр. 85.

[8] Ibidem, стр. 85.

[9] Ibidem, стр. 85.

[10] Барбара Блек Колтув, „Књига о Лилит”, Esotheria, Београд, 1997, стр. 21.

[11] Ibidem, стр. 21.

[12] Бојан Јовановић, „Блискост далеког”, Stylos, Нови Сад, 2005, стр. 136.

[13] Ibidem, стр. 137.

[14] Ibidem, стр. 137.

[15] Ibidem, стр. 141.

[16] Владета Јеротић, „Новосадски разговори”, Ars Libri, Партенон, Задужбина Владете Јеротића, Београд, 2010, стр. 49.

 

 

Последњи пут ажурирано ( недеља, 11 март 2018 )