БОРБА ЗА ВЕРУ - Ђакон Лука: Осврт на текст "О скрнављењу знака Часног Крста"

Тврдо стоји темељ Божији, имајући овај печат (II Тим. 2, 19).

Пре неку годину код нас у парохији један човек тешко саблажњен, дође да се пожали, прекори али и да нас све пристуне подучи о 73. правилу Шестог Васељенског Сабора. Брат се саблазнио на смрт пошто је ушао у новореновирани мушком тоалет и у сливнику новог писоара препознао знак Крста!

Од рупица и решетке на дну сливника он је успео да недвосмислено утврди да је реч о Крсту Господњем! Да; централни део је кружни перфорирани облик састављен од низа рупица и кад се човек удуби у њега може да екстраполира и Крст али и неке друге једноставне геометриске форме! У жару полемике рекао нам је како то није изолован случај те како у многим сливницима како лавабоима тако и кухињским судоперама, постој Крсна решетка која тобоже служи за хватање длака и хране али је у суштини ту постављена од стране Јудеомасона. И ето тај брат је нашао ревност у томе да препознаје Крстове у сливницима, дузајну цветова на тоалет папирима који су тобоже цвет али заправо Крст, па чак и у пропелерима али сам ту аналогију заборавио.

О каквој је овде ревности реч? О оној по разуму или у некој другојачијој која у своме корену има ратоборство и не мир и проналажење конфликта по сваку цену?! Ако се горепоменуто 73. правило осносило на изображени Крст Господњи на патосу Храма, или тепих у Храму, онда је то недвосмислено тачно, дужно осуде и треба исправити. Но односи ли се то на раскрсницу двеју улица која недвосмислено формирају Крст по коме ми газимо? Или Путарске линије? Ако је нас стварно тако лако оскрнавити онда би непомјаник наместио стотину скривених замки, крипто симбола, и ми би смо час посла отпали од Благодати Божије, те постали храна ђаволима, били оглашени за ставропате и иконоборце. Једном ми је један Јеврејин испричао како неки Хасидски Јевреју узидавају Свето Јевањђеље и икону Господа Христа у праг својих високопрометних радњи или пословних зграда, да кад народ улази и излази гази на ”лажнога месију и његову јерес”. Колико то год звучало стравично, остаје нам да се питамо колика је снага таквог безумног дела. Кад неко ко је духовно мртав и у тешкој ђавољој прелести посегне да унизи Христа и Јеваљђеле на такав начин има ли то икакву силу и скрнави ли он оне који не знајући ту ходе? то што је Рабин талмудиста узидао у бетон јели то Икона Христа или обичан папир? Све и да је у нечијој болесној глави идеја да на ђон чизме стави пахуљицу која заправо треба да преставља крипто симбол Крст, скрнавимо ли ми себе ако мимо своје воље, свог знања и разумевања, корачамо у тој обући (овде:)? Рецимо; да је на томе ђону изображен равнокраки Крст са ICXC NIKA или Христов Монограм како су они умоболници пре пар година у Скупштини Србије ставили тоалет папир, онда би то било несумљиво јасан симбол а пред нама би била јасна одлука да то осудимо и такву ципелу не купујемо.

Пре него што равнатељски дохватимо ножеве и кренемо да стружемо шаре са ђонова и аутомобилских гума можда би нам било боље да у себи пронађемо на који се ми то начин ругамо Христу и како га наново разапињемо својим греховима. Свети Апостол Павле учи да је Светима све Свето, па дакле очима умивеним истинским покајањем ми би видели другачије! Овако оскрнављени: 70 годишњим не покајаним богоборством ,псовањем Бога, милионским утробним чедоморствима, неодмереношћу и гордошћу, фолклорним поимањем православљем и Екуменизном... Овако грешнима све нам је на осуду а наше очи на којима је та греховна мрена свугде и у свему виде зло, траже екстерне факторе, Пилатовски перу руке и падају у прелест мислећи да су у сливницима пронашли ревнот. У овом тексту је написано:”... један од Епископа СПЦ, упозоравао верни народ у Цркви, да ђаво преко богобораца лукаво покушава довести Хришћане у ситуацију да оскрнаве знак Часног Крста Господњег, тако што би газили по Њему.” Можда је тај Епископ и други Епископи СПЦ требао да биуде забринутији потписиваљем Равенске Декларације, лажним догматима и реформаторском теологијом Зизијалиса и Мидића, Светским Савезом Цркава и начином на који се читава Црква оскрнавила а плодови тога се данас, 20 година касније јасно виде. Дакле треба ли своју ревност да усмеравамо на крипто симболику, масонерију или да се покајемо јел мало је времена остало! Јел суштина проблема није у каквим ђоновима ходимо, већ са киме ходимао: Ко са Светима ходи,осветиће се а ко с безбожницима ходи, заједничар је њихов (2 Кор. ,17).

Зато можда треба саслушати Свеца последљих времена Светог Јована Шангајског који каже: ”Крај света не означава његово уништење, него промену.

Страшни Суд не зна за сведоке или званичне записнике.Све је записано у душама људским и ти записи,те ,,књиге"се показују.Све постаје очигледно свима и самоме себи и стање људске душе свакога усмерава лево или десно”