Архимандрит Јефрем Филотејски: "Господе Исусе Христе, помилуј ме" - главе о молитви
уторак, 03 април 2018

 1. Циљ молитве јесте да сједини Бога са човеком, да доведе Христа у човеково срце.

2. Где је дејство молитве, тамо је Христос са Оцем и Светим Духом, јединосушна и нераздељива Света Тројица.

3. Где је Христос, Светлост света, тамо је вечна светлост другог света, тамо је мир и радост, тамо су Ангели и Светитељи, тамо је радост Царства.

4. Блажени су они који су се обукли у светлост света, Христа, још у овом животу, јер већ носе одећу нетрулежности.

5. А када чујеш Христа, каже Симеон Богослов, не обраћај пажњу на простоту речи, већ замисли на славу Његовог божанства, која превазилази сваки ум и разум. Помисли на красоту неизрециву, богатство непостижимо које даје онима који Га љубе. Јер онај који се удостојио да види Христа није после пожелео ниједну ствар овога света, и онај који се наситио љубави Божје није пожелео да љуби ништа друго више овде на земљи. Јер ономе, који је оставио Христа ради, Сам Христос му постаје све уместо онога што је њега ради презрео.

6. Дакле, циљ умне молитве је да доведе Христа у човеково срце, да протера одатле ђавола, и да разруши сво његово дело које је тамо учинио помоћу греха. Јер „зато се појави Син Божји, да разори дела ђавола“ каже љубљени ученик. Отуда само ђаво позна неизрециву силу тих пет речи и зато се са великим бесом противи и бори против молитве.

7. Безброј пута су демони преко ђавоиманих исповедали да сагоревају од дејства молитве.

8. Био је један монах који је пао у велики немар, толико да је оставио и своје правило и кренуо у свет. Отишао је у свој завичај Кефалонију, где, као што је познато, одлазе ђавоимани код Светог Герасима, ради исцелења. И дакле, кренувши и сам да се поклони Светитељу, пошто се налазио у његовом завичају, срео је на путу једног ђавоиманог човека који му рече: „Знаш ли ти шта држиш у руци? А, да само знаш, јадниче, шта држиш у руци! Кад би само знао колико ме пече та твоја бројаница, а ти је тек тако држиш из навике“. Монах се зграну. То је било од Бога да му тако говори један ђавоимани. Дође себи. Просветли га Бог и рече самом себи самоме: „Ето видиш, шта радиш безумниче“. Држим у руци најмоћније оружје и не могу да ударим ђавола. Не само да не могу да ударим ђавола. Не само да не могу да га ударим, већ ме вуче као заробљеника куда је њему драго. Сагреших, Господе мој! И тога истог тренутка крену покајан у свој манастир. А када се врати опет постави добар почетак. И толико је узнапредовао у молитви и другим монашким трудовима, да је постао пример за многе. И моја смиреност упознала је тога старца. Ниси могао да чујеш из његових уста ништа друго осим: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“! Непрестано. Нешто му кажеш, он ти одговори пар речи и његов језик се одмах врати на молитву. Толико се на њу навикао. Толико га је само променила. И када човек само помисли да му је значај молитве и бројанице открио, иако то није желео, сам ђаво, и то по недостижним хтењима и Судовима Свевишњег.

9. Почуј и једну другу сличну причу: Када смо били у Новом Скиту, док је још био жив мој Старац Јосиф, дошао нам је један ђавоимани младић. Старац је у свом милосрђу примао те несрећнике. Остајали би колико су хтели, а после би сами одлазили. Нису могли да остану дуже на једном месту. Сви они који немају утеху Божју у себи траже је мењајући места и људе. Овај младић је био опседнут демоном уличарке. Када би га ухватио променио би глас попут проститутке и говорио би оно „што је срамно и споменути“, по речи Апостола. По занату је био мајстор за прављење буради. Изостављамо његово име. Остао је, дакле, у нашем братству једно време и у време радо би долазио у радионицу да помогне шта може. Трећег дана ми рече: Оче, хоћеш ли да ме научиш да и ја правим печате? Та бурад коју правим је тежак посао. А имам и овога у мени који ме стално мучи. Да те научим, брате мој, нека је благословено. – Ето, тако и тако да радиш. Алат је овде, дрво тамо, примерци испред тебе, а за овим столом ћеш да радиш. Само, као што видиш овде у братству нико од отаца не прича, стално говоре „молитву“. Казавши то хтео сам да избегнем, колико је то могуће, празнословље и расејаност у молитви. Али нешто друго ми је пало на памет у том тренутку: Да ли, помислио сам, ђавоимани могу да говоре „молитву“? И тако почесмо рукодеље и молитву. Није прошло ни пар минута кад плану демон у њему. Промени говор и поче да галами, извикује ружне речи, да прети и вређа. – Умукни! Говорио је из дубине. Умукни! Престани са тим мрмљањем! Шта само брбљаш једне те исте речи непрестано. Мука ми је. Добро ми је у теби. Шта хоћеш те ме узнемираваш. Још је доста тако говорио. Изморио га је и (на крају) оставио (на миру). – Видиш шта ми ради, рече ми несрећник. Ето, непрестано вучем (бројанице). – Трпљења, брате мој, кажем му, трпљења! Немој му придавати значаја. Није то од тебе, да се бринеш. Ти се само труди у молитви.

Остависмо рукодеље и одосмо до Старца. Док смо ишли, рече ми: – Оче, да прочитам и коју молитву за овога који је унутра у мени, да и њега помилује Бог. И шта му би, јаднику, да то рече. Демон га ухвати, подигну га увис и обори доле. Затресе се цело место. Промени свој глас и поче: Умукни! Умукни кажем ти. Шта ми то причаш? Каква милост; Никаква милост! Бог је неправедан! За један мали грех, за једну гордост, лишио ме је моје славе. Не грешимо ми. Он греши! Он нека се каје! Не ми! Далеко нам била свака милост!

Много га је измучио и оставио психички сломљеног. Ужаснуо сам се чувши ове демонове речи. И за пар тренутака опитом сам разумео оно што не бих могао да разумем када бих прочитао хиљаде књига о демонима. Наставили смо пут до Старца. Старац га је примао и са њим разговарао са много љубави. И увек је био миран у његовом присуству. Много се молио за њих, јер је знао какве су муке подносили од демона. И говорио би нам: – Када нас који их имамо споља, толико муче кроз помисли и страсти, колико само страдање пролазе ови несрећници који их даноноћно имају у себи. Па климнувши главом тужно додаде: Можда они пролазе свој пакао овде. Ипак јао онима који се не буду покајали да их Бог милостиво покара, на било који начин у овоме животу. И наведе реч једног светитеља који каже: Када видиш човека да јавно греши, а да се не каје и да га не сналази никаква невоља у овом животу све до смртога часа, тада знај да ће суд над тим човеком бити без милости у часу Свеопштег Суда. Док је то старац говорио ми смо са све више саосећања гледали на искушаваног брата. За време богослужења он није ишао у цркву заједно са оцима већ би излазио са бројаницом напоље на стене и непрестано гласно узвикивао молитву: Господе Исусе Христе, помилуј ме! Господе Исусе Христе, помилуј ме! Господе Исусе Христе, помилуј ме! цело место је одјекивало. Стекао је искуство колико молитва сагорева демона. Док је тако обилазио стене и непрестано говорио молитву, изненада би изменио глас и демон би почео: – Умукни, кажем ти, умукни. Ма, умукни! Шта ту седиш напољу и обилазиш стене и мрмљаш? Иди унутра са другима и остави то мрмљање. Зашто само понављаш једно те исто дан и ноћ и не даш ми ни трена да одахнем? Мучиш ме и смућујеш, палиш ме, зар не разумеш? А када би прошао час искушења опет би почео молитву уз бројаницу: Господе Исусе Христе, помилуј ме! Врло је добро разумео оно што је ђаво мислио да не може да разуме. И човек би осећао бол у души и наду гледајући га како пати, како се бори и трпи. Оставши једно време код нас отишао је видно опорављен. Нисмо га опет видели. Бог зна шта је било са њим.

10. Јеси ли видео силу молитве и непокајаност демона? Сагоревају и урличу: Нећемо милости! И непрестано окривљују Бога. О, гордости светлоносца! А ти се чудиш, као не можеш да се разумеш са неким људима, да их схватиш. Само помисли колико се разликује један егоиста, један човек који је непокајан до краја од једног демона? Један који не прихвата да исповеди Христа за Бога и човека и да затражи, док је жив, милост и милосрђе Његово.

11. Разумеш ли сада дубље значење молитве; како открива људе, колико је ко близу или далеко од Христа.

12. Пошто је Христос светлост света, они који га не виде, који у Њега не верују, засигурно су сви слепи. Као што насупрот њима, у светлости обитавају сви они који се труде да извршују заповести Христове. Они Христа исповедају као Бога и клањају му се и обожавају га. И онај који исповеда и има Христа за Господа и Бог свога бива оснажен силом призивања имена Његовог да врши Његову вољу. А ако не бива оснажен, јасно је да исповеда Христа само устима, док је срцем далеко од Њега.

13. Дакле, молитва колико нас сједињује са Христом, толико нас удаљава од ђавола. И то не само од ђавола, већ и од светског начина мишљења које рађа и поткрепљује страсти.

14. Сатана молитве је униније, а сатана сатане је жеђ за молитвом, топлина срца. „Они који духом горе, каже Апостол, и Господу служе“. Ова топлина привлачи и задржава благодат код молитвеника, и за њега она је светлост, радост и утеха неисказива, а за демоне огањ и горчина, те зато беже. Ова благодат када дође сабира ум од расејаности и слади га сећањем на Бога, и исцељује од свих злих и нечистих помисли.

15. Где је на уснама молитва, ту је благодат. Са усана она треба да пређе на ум, да сиђе у срце. А то тражи труда и многе године.

16. Тешкоћа у молитви је на почетку, као и у сваком добром делу.

17. Потребно је да се труди јеѕик, да одбаци сва празнословља и своје падове. И да постане навика. Јер, без труда и подвига, навика се не стиче. И да се покаже смирење, да би дошла благодат. После тога се отвара пут. Молитва се сједињује са дисањем. Буди се ум и прати молитву. И с временом долази до олакшања од страсти, стишавајући се помисли, умирује се срце.

18. Немој да се умориш враћајући свој ум, колико год пута побегне. Видеће Бог твоју спремност и труд и послаће ти благодат да га сабереш. Када дође благодат, све бива са радошћу, без напора.

19. Са молитвом, из једне радости у другу; без молитве, пад за падом, невоља за невољом и тежак прекор савести. За мало, мало труда и бола у молитви, много радостостворног плача, умиљења и суза, и радости присуства Божјег, најчистијег страха који очишћује, освећује ум и срце.

20. Држи колико можеш меру сну и стомаку да би могао да сачуваш свој језик и очи. А када једеш или спаваш, посебно тада да се трудиш на делу Божјем. И тада ће осетити горчину демони гледајући како једним кушајући другим бивају побеђени.

21. Гледај и понашај се са расуђивањем. Може да постоји јака воља али тело је слабо. Пази шта радиш. Ако идеш по вољи, уништаваш тело, орган душе. Врши дакле, духовно делање. Сувишак труда усмери на то и тако ћеш надоместити слабост тела. Не тражи се само труд већ и расуђивање, и то много расуђивања по Оцима.

22. Ум се лако прља, али се лако очишћује. Срце се тешко очишћује, али још теже прља јер то не дозвољава Божја благодат која у њему обитава.

23. Отуда потреба да се очисти срце да би се тако просветлио и ум чистим мислима које се на њему највише одржавају.

24. Као што је немогуће да се не саплиће онај који шета ноћу, тако је немогуће да не греши онај који још није видео божанску светлост.

25. Посебно пази на машту. Не примај никакву слику. Постаће ти идол коме ћеш се клањати. Као каква несташна птица, расејан ум уобржава најнеобичније маштарије, залазећи у тајне свести, ствара слику о најскривенијим тајнама ближњих. Молитвом избриши слику чим почне да се уобличава. Што више будеш каснио, то ћеш касније више морати да се трудиш и патиш.

26. Један старац је истеривао демоне и демони су га се много плашили. Рече му послушник: – Старче, зашто се тебе толико плаше демони? – Да ти кажем, дете моје. Када сам био млађи имао сам велику борбу са телом, мислено, у помислима. Али, благодаћу Божјом никада нисам допустио себи да попустим пред помислима. Помисли су се увек завршавале на предлогу. Никада нисам дозвољавао ђаволу да иде даље од предлога. А пошто је то била непрестана и напорна борба, Бог ми је дао благослов и благодат да демони беже од његових створења кад год ме угледају.

27. Јеси ли пазио шта је радио Старац? Остављао је искушење увек да напољу лупа на врата, као што ветар напољу удара у прозоре. Никада му није отворио да уђе. Увек је у себи уз помоћ молитве чувао осећај Христовог присуства. А ко икада греши када је свестан присуства Божјег?

28. Нико од смртних није поштеђен борбе. Сви су подложни нападима непријатеља, да би могла да делује слободна воља. Велика је похвала човеку ако успе да, уз благодат Божју, задржи ђавола на предлогу. Све утврде изнутра падају. Ако си разуман сватићеш шта говорим.

29. Немој да себе убрајаш у оне који се налазе у стању поробљености, који се буне и говоре: Ма, не могу више да издржим, не могу да ништа учиним у том тренутку. Да, у том тренутку не можеш, али раније си могао, као што ћеш и опет моћи ако поставиш добар почетак.

30. Питао је ава Мојсије аву Силуана: Да ли је могуће човеку да постави почетак сваког дана? И одговори Старац: Ако је делатељ врлине, не само сваки дан, већ свакога часа може да постави почетак покајању и усавршавању по Богу.

31. У царство Божје не улазе непокајани, већ грешници кроз покајање и сузе „пресаздани“. Ништа не помаже толико човеку тако да се бори, да победи страсти, колико непрестана умна молитва.

32. У време искушења унинија, када се олене ум, језик и прсти на бројаници, молим твоју љубав да не одустанеш. Још се мало потруди да види Бог твоју намеру и да те оснажи. Још нешто жели од тебе Господ, и оставља у време овога искушења да му то принесеш. Јер он зна и ти знаш, да то можеш.

33. С времена на време се дешава, без повода са твоје стране, да се повуче благодат, као да ти Бог говори: Све је то твоје добро, али немој да мислиш да све зависи од тебе. Долазићу и одлазићу када ја тако расудим да би те научио савршеном одсецању воље и трпљењу, да би добро научио лекцију смирења.

34. Зато присиљавај себе колико можеш у своје одређено време, изврши своју обавезу да би обавезао Бога.

35. Обрађена плугом молитве, заливена сузама и оплевљена од помисли рађа њива срца.

36. Они који су узнапредовали у молитви, једну ствар несумњиво знају, да и поред свог човековог труда, молитва је дело благодати.

37. Свети Симеон јасно говори да нико не може да славослови Бога сам од себе, већ благодат Христова која се настанила у њему, она славослови и пева Богу и моли се у њему.

38. А знак да је благодат Божја посетила душу јесте да се она моли са страхом и побожношћу, да обитава у благообразном расположењу, имајући велику пажњу на предмет молитве.

39. Пажња треба да је на тај начин сједињења са молитвом и неодвојива од ње, као што је тело сједињено са душом и неодвојиво од ње.

40. Дакле ум треба да чува срце у време када се моли и да увек обитава у њему и одатле из дубине срца да узноси молитве Богу, непрестано говорећи: Господе Исусе Христе, помилуј ме! А пошто окуси унутра у срцу и осети да је благ Господ, и испуни се сладошћу, ум више не жели да се удаљава из срца, говорећи са апостолом Петром: „добро нам је овде бити“. И одбацује на неки начин и одгони све помисли које у њему засејава ђаво, не дозвољавајући икакву мисао овога света, постајући сиромашан духом, сиромашан од сваке светске помисли.

41. Ово дело изгледа веома напорно и тешко онима који га не познају, док они који су окусили сладост коју оно даје и доживели задовољство у дубини свога срца, они вапију за божанственим Павлом: „Ко ће нас одвојити од љубави Христове?“.

42. Зато су наши Свети Оци, чувши Господа како каже да из срца излазе зле помисли које прљају човека и још да треба да очистимо унутрашњост чаше да би она и споља била чиста, оставили свако друго духовно дело и васцело се предали овоме делу, дакле чувању срца, уверени да ће уз помоћ тога делања лако стећи и сваку другу врлину.

43. Једанпут смо за трпезом читали једну поуку Светог Симеона, на крају светитељ каже: Зато и ми не треба да желимо да седимо из нашег немара у мраку уживања и страсти, већ да чувамо посебно заповест Христову који је рекао: „Покајте се, јер се приближи царство небеско“ и да се очишћујемо свакодневним и непрестаним покајањем и сузама које теку због покајања и посредством њега, и сваком другом добродетељи и да се трудимо да опет достигнемо незалазну светлост, јер смо били синови светлости. Јер на тај начин и ми сами ћемо опет својим личним примером постати дан незалазни и земља нова и небеса нова, имајући сунце правде које им светли; то јесте говорећи им о заповестима Божјим и слави Његовој не у доконости и празним речима, већ самим делима, постајемо немарнијој браћи практични учитељи у свему тако да остају без икаквог изговора.

44. Зато не треба да подстичемо браћу у немару тиме што ћемо им рећи: како је могуће да то постигне неко од људи? Или, како оно? На тај начин их чинимо лењивијим у вршењу заповести. Јер, да је то немогуће за многе, то признајем и ја. Али за кога? За оне, дакле, који су као и ја немарни и не желе да презру свет, и не сматрају за ђубре све ствари света; за оне који су се потпуно предали сујетној слави и чезну за богатством, и радују се похвалама и људским почастима, онима који су поробљенигордошћу и сујетом, …али за оне који су вером и самоодрицањем постали обитавалиште Христа заједно са Оцем и Светим Духом, њима све бива могуће и лако постижно.

45. А на другом месту Богоносни светитељ каже: „Зато треба да се очистимо да бисмо нашли у себи свуда присутног Господа. Да очистимо срца своја огњем и благодаћу Његовог божанства.“

46. Бог је светлост и созерцање Бога је као светлост. Јер када неко види Бога који му се открива, он види светлост, и гледајући диви се, али не зна одмах ко је тај који му се јавио, нити се усуђује да га пита, јер како може да пита онога када не може ни поглед да подигне да га добро погледа, да види како изгледа? А ако се ту близу налази неко ко му је претходно причао о томе, као онај који је раније видео Бога, иде к њему и говори: О, Оче, видео сам оно о чему си ми говорио. А онај га упита – Шта си видео, дете? – Неку светлост видех, оче, најслађи, али каква је била не могу да објасним… и док је то говорио одмах заигра и развесели се његово срце од радости. Онда опет почиње да говори уз обилне и топле сузе. – Када ми се јави, оче, она светлост одмах нестаде моје келије, ишчезе свет и изгуби се, како се чини, пред лицем онога који се појави, и остадох сам ја са оном светлошћу… А Стараца му одговарајући рече – Дете, то је Онај за кога ти рекох. И одмах кад то чух опет га угледа. Од тог тренутка мало по мало очисти се потпуно, и очишћен одважи се и сакупи храбрости да чак запита самог Њега, говорећи. – Јеси ли ти Бог мој? А, Онај му рече – Ја сам Бог, који постадох човек ради тебе да бих као што видиш, и тебе учинио богом.

47. Благо онима који су се приближили божанској светлостии који су ушли у њу и сјединили се са светлошћу и цели постали светлост, јер су они свукли са себе потпуно оскврњену одећу својих грехова и неће више плакати горким сузама.

48. Благо онима који су још овде упознали светлост Господњу као Њега самог јер ће они предстати Њему са смелошћу у будућем животу.

49. Благо онима који су примили Христа, који је дошао као светлост к њима који су раније били у тами, јер су они већ постали синови светлости и незалазног дана.

50. Заиста нема ничега сличног даху молитве, непрестане умне молитве.

51. Каже свети Григорије Палама, да молитва која се сједини са дисањем, с временом доводи до тога да из ноздрва онога ко се моли излази неки слатки дах благодати, мирис миомира духовног, „мирис живота за живот“ по великом Павлу.

52. Видиш ли дакле да молитва не блажи само онога који се моли већ претичући разлива се и раздаје преко њега (васцелој) твари. Када удише очишћује се, оживотворује и освећује твар, не он већ божја благодат.

53. У ове последње дане када смрадни задах Антихриста оскрвњује земљу, море и всјакоје диханије живота, као росу благодатне свежине, као поветарац пророка Илије, распирује Бог дејство умне молитве у грудима и срцу Цркве, као лек душевног и телесног здравља и спасења за дане који долазе и који ће доћи.

54. Познајем хиљаде душа у свету, да кажем у целом свету, који принуђују себе на молитву са чудесним успехом. Молитва их оснажује у духовној борби, просветљује их изнутра тако да се дубље не исповедају, искреније, и обремењени помислима и искушењима који узрастају са молитвом са чежњом хитају ка Пресветим Тајнама. А, онда опет у борбу са помислима и страстима, па опет к тајнама. И ништа осим молитве не могу да чине.

55. Молитва је дисање. Када човек дише, он живи, брине се за свој живот. Онај који почне са молитвом, почиње да исправља и цели свој живот руковођен духовним оцем. И као што сунце које се рађа, буди, осветљује, оживотворава твар, тако и Сунце Правде Христос, када се помоћу молитве роди у човековом уму и срцу, буди га на дела светлости и незалазног дана.

56. „Христом увек дишите“, рекао је браћо стуб подвижника велики Антоније, а апостол народа саветујући моли и заповеда свим хришћанима свих времена: „непрестано се молите“.

57. „Оно што је непрестано краја или мере нема“, тумаче Свети Оци.