Након основне школе у Морачи, Р. Радовић, стипендиста СПЦ, завршио је четворогодишњу Богословију „Светога Саве“ у Раковици, Београд. Његов земљак, Матија Бећковић записаће да је, почетком 1950-их, „Ћиро [Амфилохијев отац] одвео сина да га упише у Богословију”.
„Причао ми је данашњи црногорски митрополит [Амфилохије] како је идући с оцем у Београд молио Бога да га у ту школу не приме” („Враћање душе у чистоту: Бесједе, разговори, погледи”, Београд 1992).
Завршивши Богословију, Р. Радовић дипломира 1962. на Теолошкоме факултету СПЦ у Београду. У службеној биографији се наводи да је студирао и на тамошњем Филозофскоме факултету, али не и да је дипломирао.
Нема података ни да је служио за физички и ментално здраве пунољетне мушкарце обавезни војни рок у ЈНА. Али је, најкасније 1963. добио пасош – што је у то вријеме могуће само као преседан, уз одобрење југословенских служби безбједности. Наставиће школовање у Швајцарској и Италији. Из тога периода су и његове слике које објављујем.
Слично питању пасоша, остаје за јавност непознато због чега Р. Радовића нијесу замонашили, нити за свештеника рукоположили у СПЦ?
Свештеничку каријеру, пет година по стицању дипломе теолога, а као 29-огодишњак, започеће у Грчкој православној цркви (ГПЦ). Замонашио га је 1967. и у ђакона, па свештеника, рукоположио Прокопије Меноутис, митрополит кефалонијски ГПЦ. Добиће грчко име Амфилохије („два вода војске”). У ГПЦ постаје и архимандрит.
Премда је и у то доба, као и сада, Грчка пренапучена кандидатима за свештенике и свештеницима, за које је број парохијâ унутар ГПЦ ограничен, Амфилохије – иако монах, а не мирски свештеник – од Прокопија одмах добија парохије Спата и Коропио, које до 1973. опслужује и од тих парохијских прихода се по прилици издржава. Током већега дијела Амфилохијева боравка у Грчкој на власти је профашисичка војна диктатура. У Грчкој остаје до 1975. године.
Ново ухљебљење, као предавач – доцент, нашао је у Паризу, у установи под јурисдикцијом грчке Цариградске патријаршије – на Православноме богословскоме институту Преподобнога Сергија. Институт има контроверзно наслијеђе. Основао га је Евлогије Георгијевски, Рус, од Московске патријаршије одметнути, расколнички митрополит. Евлогије је 1931. примљен у јурисдикцију конкурентске Цариградске патријаршије.
У Паризу је Амфилохије до 1976, када се повратио у Југославију. Тек након четири године добија посао на Теолошкоме факултету СПЦ у Београду.
Амфилохијев ментор, митрополит кефалонијски Прокопије, оптужен је 1979. од масе вјерника Кефалоније за светогрђе: да је дјелове мошти локалног светитеља нудио на продају или их је продао. Захтијевају његово уклањање. Интервенцијом државних власти, Прокопије, бивши викар у грчкој армији, близак структурама војне безбједности, није ражалован, већ само умировљен. Амфилохије је Прокопија позвао да присуствује његовоме наречењу и хиротонисању за епископа банатскога СПЦ, са śедиштем у Вршцу. Церемонијал је обављен 15- 16. јуна 1985. у Београду.
О Амфилохију се у црногорској јавности тада мало зна. У интервјуу за словеначку „Младину” Амфилохије је 1988. казао: „Ја сам, ето Србин, премда сам рођен у Црној Гори. Мој брат је у Црној Гори секретар једне основне школе, и он се пише Црногорац!”
На Цетињу, Амфилохије први пут беśеди 1989. пред Манастиром, пригодом пријеноса посмртних остатака краља Николе.
Иако је дотадашни митрополит црногорско-приморски Данило (Дајковић, упокојио се 1993) још био жив, те имао свога помоћника (викара), Патријаршија у Београду, по хитној процедури и неуобичајено за своју праксу, Амфилохија из Вршца поставља крајем 1990. за митрополита СПЦ на Цетињу. На тај начин, послије више од три и по деценије странствовања, Амфилохије се вратио у Црну Гору.
Извор: "Антена М"