Душко Велковски: Деца као врло профитабилан бизнис
четвртак, 26 април 2018

 Озлоглашени Барневернет систем и у Србији

 Неколико последњих случајева одузимања деце од биолошких или хранитељских породица отворило је низ питања, али и дало низ одговора.

Иако је тренд, сада већ традиционално, да се од истине бежи, покушаћемо да је приближимо што већем броју читалаца јер боља је и истина која шкоди, него лаж која помаже. Прво, који је заједнички именитељ, одузимања деце од биолошких родитеља, као што је то, на пример, случај породице Тркуља (у моменту одузимања девојчица је имала само 6 година), хранитељске породице као што је то на пример случај проф. др. Миле Алечковић (не мање важно – универзитетски предмети које предаје Психологија личности, Психопатологија личности, Антропологија личности, Когнитивна неуропсихологија, Психологија стваралаштва, Психолошке школе и правци, Психологија учења 2, Психологија манипулације…), и сигурно не последњи случај породице Милојковић (одузимање бебе старе свега 20 дана)?

На први поглед, сви горепоменути случајеви не могу се ставити у исту раван, осим у једном – начину на који су деца одузета. Не мање важно, а чиме ћемо се озбиљније позабавити, јесте – зашто. Питање мотива основно је питање од кога се полази у свакој иоле смисленој истрази која тежи да расветли, на пример, злочине са маргина са које су и дошли. То сваки искусни кривичар или истраживачки новинар зна.

Једни су сиромашни, други не оскудевају; неки су можда политички ангажовани, други нису; једни су експонирани у јавности, други то уопште нису. Дакле, шта је то што спаја, не само ове, случајеве одузимања деце из породица у којима су она расла и којима није мањкало љубави и топлине? Одговор је НАЧИН на који су одузета. У свим случајевима (не само овде поменутим), начин одузимања деце је исти – врло је суров и жестоко крши дечја права, како по домаћем законодавству, још више по међународним стандардима и конвенцијама, а чији је и Србија потписник. О правима родитеља и хранитеља да и не говоримо, али ћемо и о томе, наравно, говорити, јер ћутање није достојно човека.

Ако се мало ближе упознате како су деца одузета, приметићете да је „поступак“ врло неуобичајен за ово подручје, али јесте уобичајен за модел одузимања деце у систему озлоглашеног Барневернет система, карактеристичног за скандинавске земље пре свега, нарочито за Норвешку, која је од овога направила прави врло уносан и невероватно профитабилан бизнис, али и много више од тога. Један текст на ову тему свакако није довољан у односу на количину података до које се дошло истрагом која свакодневно доноси нове детаље, а који су предуго скривани далеко од очију обичне јавности.

Начин како се одузимају деца је, по правилу и готово увек, врло садистички, без трунке емпатије а о самој „бризи о деци“ нема ни говора, као ни о томе да се ради о „најбољем интересу детета“. Не може бити најбољи интерес никога да доживљава претешке психолошке трауме које ће несумњиво доживотно оставити трага на детету, родитељима и онима који се старају о њима. Међутим, те првобитне психолошке трауме врло насилног одузимања деце, за чиме нема потребе јер се такав чин може одиграти и на другачији начин (ако за тиме уопште има потребе), само је мала кап у мору оног што следи након тога са децом одузетом на такав начин. Да је „живот детета угрожен“ неком проценом некога ко у животу није видео дете које одузима, или због „анонимне пријаве“ некога чији се идентитет и не може установити или се крије, флоскуле су и празне мантре које се понављају у свим овим случајевима. У Србији их аминује Драган Вулевић, алфа и омега одузимања деце из Министарства за рад и социјална питања, који је више пута у јавним наступима и сам мењао „своје“ мишљење.

 

Један од његових интервјуа који ово потврђује можете наћи и у Вечерњим новостима у чланку под називом Држава годишње одузме 500 деце, аутор В. Црњански Спасојевић, од 17. јануара 2016. године. У истоименом чланку он објашњава под којим условима се деца могу одузети из примарних породица, као и колико деце годишње одузму Центри за социјални рад, а колико би заиста могло, наводећи цифру од чак 400.000 годишње (толико се дечјих додатака додељује, па је он ту извео паралелу), а да је то сада само око 1.000. Он такође напомиње да се родитељи готово уопште и не жале на Одлуке Центара и Решења која он потписује сада, чини се, као на филмској траци. „Случајеви у којима се родитељи боре да добију назад своје дете у Србији нису толико чести јер се код нас деца измештају из породице само у крајњој нужди, уколико родитељи континуирано раде на њихову штету, занемарују их, злостављају, крше њихова права, угрожавају им здравље и безбедност“, каже Драган Вулевић, начелник Одељења за управно-надзорне послове у области породичне заштите при Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања. „Ти родитељи практично сами себе на неки начин дисквалификују и не показују интересовање да врате децу. На одлуке центара о привременом измештању, Министарство, као другостепени орган, добије тек 10-20 жалби годишње. На одлуке суда о трајном одузимању, жалби је још мање“, наводи у овом контрадикторном тексту Драган Вулевић. Он даље каже да „се Србија разликује од осталих европских земаља, посебно Норвешке, коју су у последње време потресали таласи незадовољства и протести због прекомерног и неселективног одузимања деце“, али не каже откуд непрегледни спискови његових запослених на листама сарадника озлоглашеног норвешког Барневернета, до којих се у истрази дошло, затим каква је веза комерцијалних невладиних организација, удружења, правних и приватних лица са Центрима за социјални рад, ко, када, како и под којим условима склапа Уговоре о „међународном посредовању за усвајање деце“ и у ком својству, коме се све достављају подаци о деци и зашто, даље, зашто се прослеђују подаци Норвешкој и норвешком Барневернету, ЗАШТО се прослеђују подаци Универзитетској болници Северна Норвешка која је део Helse Nord RHF? Коме се још све и ЗАШТО прослеђују подаци? Он не каже да су у питању чисто комерцијалне фирме, нити шта се све крије иза тога. А крије се и превише…

На приложеној слици је психолог градског центра за социјални рад Смиља Игић као пошиљалац дате, уједно и сувласник профитабилне, комерцијалне организације под називом Crisis Centre for Men Serbia („Кризни центар за мушкарце“), а која се појављује и у другим видовима различитих организационих облика. На овој листи могу се видети и пронаћи и други запослени у центрима за социјални рад. У интересу детета? Или у интересу профита? Можда у интересу побољшања демографске слике Норвешке? Једна слика говори више од хиљаду речи, погледајмо је добро:

Које су то „невладине организације“ у питању, које агенције за такозвано „посредовање за међународна усвајања деце“ (Adoptionscentrum из Шведске, Atid Hayeladim из Израела и небројене друге, које се, због лимитираности текста нажалост неће појавити у овом чланку, а које ничу као печурке после кише и које посећују Центре за социјални рад уговарајући ШТА?), питања су од општег, дакле јавног интереса и несхватљиво је да ти уговорни односи буду толико завијени велом тајне. Чим се нешто толико скрива, значи да ту нешто дебело није у реду јер, да је у реду, не би се скривало. А превише се тога скрива.

Ко то све има приступ дати (подацима) несумњиво најосетљивијих категорија становништва тј. деце? Нека од њих, провером је утврђено, чак нису ни уписана у бази АПР-а, а појављују се као уговарачи са Центрима за социјални рад везано за усвајање деце. Нажалост, ти уговори нису доступни јавности, само мањи део јесте. Зато се зашло још дубље и почела је да пристиже дата из база података земаља која посећују наше центре и онда је почела да се отвара Пандорина кутија. У народу се каже: „Ко лаже тај и краде“… Свако може да прича шта пожели, али само ретки чињенично поткрепе своје речи сазнањима до којих долазе.

Па хајде да почнемо. Најбоље чувана тајна јесте тајна да су деца увелико постала врло профитабилан бизнис, а све преко оних који би бар декларативно требало да се брину о њима.
Пратећи трагове новца овог врло профитабилног бизниса са децом, дошао сам у посед врло интересантних информација о томе шта се заправо дешава са децом која су одузета од родитеља под различитим изговорима, зашто се то ради и зашто је одузимање деце од њихових биолошких родитеља или хранитеља у драстичном порасту, као и зашто је укључено баш толико много приватних агенција, пре свега „за међународно посредовање при усвајању деце“, невладиних организација, формалних и неформалних удружења, група, групација, других правних субјеката, али и приватних лица, као и у чему се заправо огледа њихова тако чврста веза са, пре свега, Центрима за социјални рад али и психијатријским установама, и надаље, са осталим институцијама система.  А тај систем требало би да штити децу и њихова права, а не да их угрожава о чему ће бити више речи у наредном тексту, где ће таксативно бити набројано која су све права не погажена, већ смрскана у парампарчад, као и за људски мозак готово невероватно нехумано и нечовечно поступање према деци, поступања која су не само тешка кривична дела већ су чак и гора од злочина чињених од стране нацистичких структура. Али и ту се у истрази дошло до конкретних чињеница, које ће бити презентоване јавности и које траже одговоре – не само од институција, већ од сваког појединачног грађанина.
Ви можете ући у најцрњу собу пуну зла, пуну таме и упалити једну врло малу свећу и моментално тама бежи. Али обрнуто не можете учинити. Можете ући у веома осветљену собу пуну истине и мудрости, правичности и задовољства, здравља и хармоније са универзалном снагом; можете узети било коју количину таме и отићи у ту веома осветљену собу и нећете имати никаквог ефекта – рече један паметан човек. Па хајде онда да упалимо ту малу свећу…
Хајде прво да испратимо све конекције и све новчане токове, све укључене фондове и фондације, такозване невладине организације које су повезане са националним центрима за наводну добробит деце укључених у овај мегабизнис. Овом приликом желим да вам представим један мањи део података и информација до којих сам дошао у овој истрази. Пет главних играча контролише две трећине норвешког тржишта за децу. Неки од њих су у власништву фондова регистрованих у Лондону, Гернезију и у Швајцарској (Гернзи је острво у енглеском каналу близу обале Нормандије).

Случај: Међународно трговање децом – „Добробит деце“ која остварује милијарде чистог профита годишње.

Како влада троши све више и више новца за наводну добробит деце, нордијски социјални гиганти су у великој мери изашли на отворено тржиште. Половина од двадесет компанија са највећом зарадом у 2016. години је у власништву пет главних група. Њихове компаније за „добробит“ деце су оствариле укупан промет од 3,2 милијарде у 2016. години. То чини око две трећине укупног промета у индустрији, свих компанија које, према налазима из Brønnøisund регистра, послују у тзв. бризи о деци. Четири групе контролишу страни инвестициони фондови.

Шведски гигант Хумана је у последњих неколико година присвојио и постао власник девет норвешких компанија. Последња инвестиција је направљена 2016. године, када су купили успешну КОА групу за 190 милиона евра. Хуману контролише Арган Капитал из Лондона.

Шведски тим за социјалну заштиту Тим Оливиа АБ поседује шест норвешких компанија за заштиту деце, као и компаније у здравству за негу особа. Ова група је контролисана од стране фонда за набавку под називом Procuritas , који је регистрован у Шведској, Гернзију и Швајцарској. Гернзи је добро познат порески рај, док је Швајцарска 2016. године била четврта на Окфамовој листи пореских рајева.

Aleris Ungplan & BOI је најјачи и највећи норвешки играч за децу и контролише га шведска инвестициона компанија Investor, која је у власништву снажне и моћне финансијске породице Валенберг. Инвеститор поседује ЕQТ фондацију. Алерис је само у 2016. години остварио промет од скоро две милијарде, 60 процената зараде долази од тзв. „бриге за децу“.

Unicare Small Units је у власништву британског аквизиционог фонда G Square Capital, који такође контролише низ здравствених установа као и компанија за бригу о деци и негу лица, а све преко Care Holdco AS.

Додатак: норвешка група Aberia, у власништву мултимилијардера браће Кристијана и Роџера Адолфсена, има пристојну подршку од стране ове праве индустрије за наводну бригу о деци.

Овде је представљен један мањи део, док ће се листе сарадника хоботнице зване Барневернет, како из Србије, Црне Горе, тако и из других земаља (а списак је подужи а дата пристиже непрестано) објављивати секвенцијално, као и методологије које се примењују и начини њиховог рада, који ће показати о каквој се то заправо бризи о деци ради.
Следи случај незаконитог, противправног и врло бруталног одузимања малолетне М. Т. (шест година) од њених биолошких родитеља, са свим подацима до којих се дошло, а од којих су неки и превише бизарни, који до сада никада нису били представљени јавности: подаци, сведочења и информације на које јавно мњење Србије, региона и света засигурно неће остати равнодушно све да то и жели…

Аутор је истраживачки новинар Међународне (ИФЈ) и Европске федерације новинара (ЕФЈ).

Извор: „Геополитика број 106, март 2018.

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 26 април 2018 )