Добротвор |
среда, 30 мај 2018 | |
У деветнаестом веку у Русији је био обичај да после бденија, уочи Божића, владика изађе у припрату храма и дарује сиротињу. Било је много сиромаха. За све су били припремљени богати дарови.
Владика је са сваким поразговарао. Неке је утешио, друге охрабрио, треће поучио, а помоћ је сваком исту доделио. На крају, само за једног старца није било више ништа. Владика није могао да дозволи да тај сиромашак оде тужан и празних руку у претпразнично вече, па га је позвао код себе у владичански двор. Увео је сиромашка у своје одаје и угостио. Из разговора је сазнао да је старац човек којег је задесила велика несрећа. Остао је без игде иког свог, запао у дугове, остао без ичега и на крају спао на просјачки штап. Разговарали су о минулим временима. Онда је старац почео да прича о једном свом необичном Божићном догађају. „Сећам се, владико свети, једне пред божићне ноћи“, рекао је старац. „Давно је то било. Ишао сам санкама у далеки град. Ноћ беше студена, тамна. Мећава се тек смирила. Унаоколо снег и бескрајна равница. Тишину нарушава само звон прапораца и шкрипа снега под санкама… Одједном, видим нешто црно на снегу. И кочијаш је био сигуран да у снегу неко лежи. Шта то може бити у пољу, усред ноћи, звер или човек? Заповедио сам кочијашу да стане и изашао да погледам. Приближио сам се и видео дечака како лежи потрбушке, покривши главу рукама. Није давао знаке живота. Смрзао се јадничак. Унели смо га у санке. Трљао сам му лице и руке, замотао га у моју медвеђу бунду. Својим телом сам га грејао. И оживео је, рођени мој. Рекао ми је да је богослов. Кренуо да са родитељима прослави Божић. Отац му је био свештеник у селу, педесет врста од града. Пошао је пешице, мислећи да ће, уз мало напора, стићи. Млад је, јак и здрав. Успут га је сустигла мећава и он је залутао. Посустао је, промрзао, приспавало му се. И тако би се смрзао, али Бог то није допустио. Одвезао сам га кући и рекао његовим родитељима: „Ево вашег сина живог!“ Како су ме благосиљали, како захваљивали! Боже мој, колико сам се пута питао где ли је тај малишан? Шта ли се збило са њим?“ И преосвећени и сиромашак падоше на колена пред иконом Рођења Христова и један пред другим. Владика се побринуо за старца. И као што га је он, давне ледене претпразничке ноћи, загрејао својом топлином, тако је владика сада њега загрејао топлином своје љубави и бриге. Живео је старац код владике, који га је чувао и пазио као да му је рођени отац, све до краја својих земаљских дана, кад је прешао у Царство Небеско, где се нашао заједно са Праведним Лазаром. |