БОРБА ЗА ВЕРУ - Миро Рајлић: Дража, четници и партизани, прича без краја

Кад сам почео да пишем понешто у Борби за веру, почео сам то из свог угла гледања, лаика и неинтелектуалца, обичног малог човјека којем љубав према Христу, Светосављу и Православљу није ни бизнис, ни занимање него судбина и покушавам да се успротивим свему оном што мислим да штети тој мојој судбини. Моја парола и животно правило је:

И кад те стихове чујем, не помислим на Пека Дапчевића или Алесандра Ранковића или Крцуна него помислим на Вукашина из Клепаца, који се није уплашио усташке каме али ни на крај памети му није било да се ни у тим најстрашнијим ситуацијама одрекне Христа или свог имена. Није мрзео ни свог кољача, него му је рекао: „Само ти ради свој посао“.

Дража се никад није одрекао Христа, Дража никог није мрзео, у Равногорском покрету је било небројено Хрвата римокатолика и велики број муслимана, говори се о 7000. Крцун и компанија су се одрекли најпре себе и свога а онда и свега другога. Коса ми се најежи кад неко спомене Кордунашке и Црногорске партизанске јединице које су тобоже "ослободиле" Београд. Ослободиле Србију од Срба? А побиле су у Београду сву српску интелегенцију, убили су без суђења грађанску Србију, Београд још ни данас није дошао себи од тих страшних злочина. И данас је Београд свачији више него српски. Потомци партизана се тиме поносе а неки се не поносимо. Зато би неки да предају Косово, да га дјеле, да са Косовом тргују, настављају тамо гдје Крцун стао. И они ће то да ураде по сваку цијену.

А како ће мо јутро дочекати без Косова? Знају ли они уопште шта је Косово? Није то парче земље. Србин без Косова је кадавер,мртва природа,без крви,без меса,без имена.Утувили себи у главу да им је неки њихов бог дао задатак да баш они ријеше судбину Косова.

Брате Драгане, наш Владика Николај је рекао: "Сачувај нас Боже нас самих".

И зато су потребни људи попут Владимира Димитријевића да нам отворе очи и да нам дају снагу да се супротстављамо свему оном што убија овај наш напаћени и милијон пута изиграни народ, не само од политичара и свјетских хохштаплера него и од неких својих епископа и неких својих лажних духовних вођа. Да није Борбе за веру, не би ни знали да је Србија потписала Истамбулску конвенцију гдје је уз благослов наше Цркве озваничила истосполни брак са традиционалним браком мушкарца и жене, да је митрополит Порфирије прије Вучића за предсједницу Владе Србије инаугурирао госпођу или господина Брнабића, да је теолошки факултет у Београду прихватио Дарвинову теорију, да нас није створио Бог него смо потомци орангутана.

Не могу се сложити да митрополит Пофирије, пишем о њему јер је мој митрополит, - због проте којем је државни суд блокирао имовину у висини скоро милијон еура немилице брани тог проту, а без хљеба оставља четверо малих уста другог свештеника који је свједок малверзација и крађа. Није то ни хришћански, ни светосавски, ни српски. А није ни по оном што рече Патријарх Павле: "Будимо људи". И не мрзим ја наше партизане, али морају да се дуго кају и покају за сва зла која су учинили најпре себи и свом народу па онда и свима другима.