Протојереј Јован Пламенац: Марићев јорган
понедељак, 18 јун 2018

 „Парови“ и „Задруга“ у пословној су конкуренцији, али у истој духовној равни. Та духовна раван, у којој обитавају обје ове телевизије својим програмима, проистекла је, видимо, из комунистичке идеологије Југословенске удружене левице (ЈУЛ), и данас се простире у њеној природној надградњи – либералистичкој идеологији

„Ја не знам како ћеш умрети, човече. Код нас кажу: појешћеш јорган кад будеш умирао“, рекао је муфтија Муамер Зукорлић новинару Миломиру Марићу у његовој емисији „Ћирилица“ на „Хепи телевизији“.

Повод овим тешким муфтијиним ријечима је програмски садржај „Хепи телевизије“. Миломир Марић је главни уредник „Хепи телевизије“.

„Хепи телевизија“ је основана као ТВ „Кошава“. Њен оснивач и власник била је Марија Милошевић, ћерка Слободана Милошевића. Слијед власничког капитала ТВ „Кошава“ након што ју је Марија Милошевић продала веома тешко је пратити.

ТВ „Кошава“ купила је дјечју телевизију „Хепи“ и преузела њено име. Тако је од ЈУЛ-овске „Кошаве“ и дјечје „Хепи“ настала данашња „Хепи телевизија“ („Срећна телевизија“, на српском).

„Хепи телевизија“ „усрећује“ српски народ, и остале народе који су у њеној сфери утицаја, првенствено ријалити шоу програмима. Актуелни ријалити шоу на овој телевизији зове се „Парови“.

Паралелено са ријалити шоу програмом „Хепи телевизије“, телевизија „Пинк“ емитује ријалити шоу програм „Задруга“. Телевизија „Пинк“ у власништву је Жељка Митровића, бившег кадра ЈУЛ-а и поданика Мире Марковић, жене Слободана Милошевића.

„Парови“ и „Задруга“ у пословној су конкуренцији, али у истој духовној равни. Та духовна раван, у којој обитавају обје ове телевизије својим програмима, проистекла је, видимо, из комунистичке идеологије Југословенске удружене левице (ЈУЛ), и данас се простире у њеној природној надградњи – либералистичкој идеологији.

Ријалити шоу програми, којима су преплављени домови оних којима су доступне фреквенције „Хепи телевизије“ и „Пинка“, материјализована су слика вриједносног система либералног Запада. Они у пракси, поједностављено и свима разумљиво, дочаравају ту идеологију ослобађања човјека. Либерализам нуди човјеку ослобађање од санкционисања његовог духовног безакоња. Црква, својим јеванђељским истинама (видимо кроз став муфтије Зукорлића да је на том трагу и ислам) указује на човјеково безакоње, непрестано му нудећи опоравак кроз његово покајање. Либерална идеологија човјеку нуди осјећај сласти у материјалном свијету, задовољавајући притом његову палу природу и обезличавајући га. Црква му нуди личносно достојанство Божијег створења. Дакле, либерална идеологија, која је зацарила овим нашим просторима, и добрим дијелом свијета, својом суштином дубоко је антијеванђељска, антихришћанска.

Ослобађање по мјери либералне идеологије значи укидање категорија морала и стида, кочницâ човјекове анималности. Оно је човјекову сексуалност из интимне превела у јавну сферу. Нема више момка и дјевојке, мужа и жене. Сада су то партнери: тај и тај (та и та) са новом партнерком (новим партнером), али и тај и тај са новим партнером и та и та са новом партнерком. Комуна је постала јавна и све разузданија, а животиње моралније од човјека.

Плодови либералне идеологије су анимална култура, распрсла породица и стравичне размјере убијања зачете, а нерођене дјеце (абортусима, контрацептивним средствима и вјештачком оплодњом). Либерални медији оно најниже у човјековој природи у његовој свијести представљају као нормално, ослобађајући га осјећаја кривице.

Предсједница Владе Србије Ана Брнабић, која је својом јавном личношћу и сама продукт те идеологије, у интервјуу за лондонски „Економист радио“ почетком ове године рекла је да је „председник Србије Александар Вучић тај који гура све истински либералне ствари у Србији“. Хвалећи га, унередила га је да није могла више.

Слобода коју нам, као слаткиш шарене лажи, нуди либерална идеологија, распламсава у нама страх од смрти, још и више од чина умирања. Из пролазног материјалног живота у вјечни нематеријални душом можемо отићи као лептир са цвијета на цвијет, али и „гутајући јорган“, или чак „дуњу“. Тамо нас чека или вјечна пропаст или вјечни угођај. Зато је судбински важно што овдје чинимо, себи и другима.

Бог је човјеку дао слободу да сам одлучује о својој судбини, нудећи му за њега најбољи пут. То је истинска слобода.

 

Извор: „ИН4С.ме“