У понедељак 25. јуна 2018 у Великој сали Скупштине Аутономне покрајине Војводине (ул. Владике Платона бб) одржана је јавна расправа о Нацрту закона о родној равноправности. У уторак 26. јуна 2018. одржана је слична расправа у Малој сали Народне скупштине Републике Србије (Трг Николе Пашића 13).
1. Јавна расправа у Народној скупштини Републике Србије
Расправа у Народној скуптшини имала је две главне карактеристике. Прва је та да она заправо није била „јавна”. Готово све особе у сали су биле жене и то по правилу из радикалнофеминистичких НВО. У сали је била неколицина мушкараца, укључујући мене. Ми смо били једина „јавност”. Колико је заправо та „јавна расправа” била херметична сведочи и чињеница са сам синоћ у Новом Саду разговарао са Жељком Ињцем, главним уредником сајта Видовдан и добрим познаваоцем политичких прилика, који ми је рекао да нема појма о Закону и родној раноправности, нити о „јавном расправама” поводом њега.
Друга упадљива особина ове „јавне расправе” била је та да је она била поприлично верна копија оне одржане јуче у Новом Саду. Чак су и учеснице готово потпуно исте. Тражи се секташка једнообразност. Да сам отишао у „Краљевску дворану” Јеховиних сведока вероватно бих чуо више плуралитета мишљења него на овој лезбијско-феминистичкој „јавној расправи”.
Као и у Новом Саду модератока је била др Стана Божовић. После ње, говорила је Маја Гојковић, председница Народне скупштине Републике Србије. Затим је говорио Зоран Ђорђевић, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.
После краће паузе представљан је Закон. Говорила је најпре Нина Митић. Говорила је затим др Биљана Стојковић, виша саветница Сектор за антидискриминациону политику и унапређивање родне равноправности МРЗБСП. Говорио је затим мр Зоран Палашић, Заштитник грађана. На крају је говорила – као и јуче у Новом Саду – Марина Благојевић Хјусон. Изгледа да Марина у овом путујућем циркусу дође као шлаг на торти.
У дискусији су учествовале најпре чланице овог лезбијско-феминистичког лобија. Међу инима и њихова корифејка др Зорица Мршевић. Он је истакла да је скуп „шаролик”. О да! Јако шаролик! Изузев нас пет-шест мускетара, није било других мушкарца. Мушкарци који су говорили у званичном делу говорили су то ex officio и протоколарно.
Зорица Мршевић је отворено рекла да је тај закон ту да штити жене од насиља. Дакле, закон о равноправности је по суштини дискриминаторан. Жена је бар искрено то признала. Заправо, та једностраност се види и у самом Нацрту закона. Види се из авиона.
Рекла је и то да се у њему треба налазити и део о „родном идентитету”, тј. LGBTQ особама. Наравно да је то њихова стварна амбиција. После овог закона, на реду је закон о „родном идентитету”, па да сви бирамо свој „родни идентитет” по ћеифу.
2. Кварење унисоности
Ту унисоност је најпре покварио Махаило Алић, уредник сајта Глас за мушкарце. Говорио је о дискриминацији очева. Наравно да је то честа појава. Конферанса др Стана Божовић је рекла да ће се то узети у обзир, али то је само куртоазно обраћање. Заправо, неће. Ипак је добро било што је тај проблем истакнут да би жене у центрима за социјални рад виделе да не могу да раде баш шта хоће.
Говорио сам и ја. Најпре сам се представио, а затим истакао три чињенице. Прво сам рекао то да је Закона о родној равноправности о пореклу, сврси и смислу лезбијско-феминистички. Био сам као дете из Анденсенове приче „Царево ново одело”. Рекао сам оно што је очигледно, али што нико због „политичке коректности” не сме да каже.
Друго, истако сам да је закон у сржи ненаучан, јер пориче постојање природних полних разлика. Појава је већ уочена и названа порицање биологије (biodenial). О томе сам написао читаву књигу. Зове се „Занемаривање биологије у друштвеним наукама” (2017). Закон је антинаучан.
Tреће, истако сам да ће закон само подстаћи број развода и прекида веза, а смањити број новорођене деце. Закон је у сржи антипородичан и антинаталитетан.
На крају сам рекао да желим да тај закон не буде усвојен. Штавише, пожелео сам да се укину сви радикалнофеминистички закони донесени у последње три деценије. Мислим да им није било добро после мог говора.
Само две жене су критиковале овај закон. То су Марија Јањушевић и Радмила Васић. Касније сам им честитао на томе и охрабрио их да га и даље критикују.
3. Шта не знају „експерткиње за родну равноправност”?
Закон се тобоже заснива на експеризи. Њега бране „експерткиње за родну равноправност”. Али оне су пуке незналице.
Тако се јавила за реч Марина Благојевић Хјусон, „национална експерткиња за родну равноправност” и рекла: „Да се не варамо, наше друштво је патријахално!” Жена открила Америку! А које је то друштво, гђо Благојевић Хјусон, непатријархално, па је чудо Боже што је наше патријархално? Које је то друштво у историји људске цивилизације било непаријархално, па је наше нека цивилизацијска аберација? Сва друштва на свету су патријархална, па и наше. Нисмо ми никакво светско чудо. И сва друштва у историји су била патријархална, па и наше данас. Шта је ту необично? Шта је ту „експертско знање”?! Патријархност је део наше људске природе. Мушкарци су виши, тежи, крупнији, мишићавији, агресивнији и асертивнији, па је нормално да доминирају у нашој врсти, као и у свим другима. Нису то никакви „родни стереотипи”, него елементарне чињенице. Ове „експерткиње” не познају елементарне биолошке и психолошке чињенице.
Друга „експерткиња за родну равноправност” се пожалила на то што има мање запослених жена него мушкарца. А да то можда није стога што жене рађају децу, па ради трудноће морају да одсуствују са посла бар неко време? А да то није можда стога што жене желе да су са децом, а не на радном месту? А да то можда није последица тога што жене имају менструацију, па један или више дана у седмици имају смањене радне способности? А да то можда није последица чињенице да жене око 50-те обично пролазе кроз менопаузу, па имају више здравствених проблема него обично. Оне тада обично имају „навале врућине” (hot flashes) и друге симптоме менопаузе. Да разлике у третману на тржишту рада нису последице свести послодаваца да жене из биолошких разлога имају склоност ка одсуствовању с посла? Да нису можда жене мање засупљене на тржишту рада, јер су психофизички различите? Да можда немају дугачије животне приоритете? О свему томе ове „експерткиње за родну равноправност” немају појма. Оне су пуке игноранткиње.
Трећа „експерткиња за родну равноправност” се пожалила на то што има мало жена председница општина. А да то није можда последица тога што жене имају различите животне амбиције, приоритете, стремљења, жеље, планове, склоности, способности и интересовања? Ништа од тих логичих претпоставки овој „експерткињи” не пада на памет.
Све ове „експерткиње” превиђану елементарне полне разлике. Оне се праве као да оне не постоје. Моја бака је била неписмена сељанка из Ковиља, али је ипак знала да се полови природно разликују. Њој мозак није био испран течајевима „родне равноправности”.
Полови могу и треба да буду равноправни, али не могу бити исти. Не могу исто да мисле и исто се понашају. Имати такву амбицију је чиста утопија. Читав Закон о родној равноправности је саграђен управо на тој утопији. Он је занован на научној лаж да су мушкарци и жене исти. Научне чињенице су у контрадикцији са родном идеологијом. Чињеница је да се полови разликују генетски, физиолошки, анатомски, морфолошки, ендокринолошки и психолошки. Превиђати те чињенице могу само „експерткиње за родну равноправност”. Чисто испирање мозга.
А у мојим говорима и чланцима нема никвог „говора мржње”, како се малициозно импутира, него нечег потпуно другог: познавања чињеница.
4. Свесна конфузија
Закон о родној равноправности је не само научна зблуда, него и свесна конфузија. Доказ? Довољно је прочитати само његов први члан. У њему се чак на осам места спомиње синтагама „родна раноправност”. Али шта је то? Да ли неко зна шта је то? Да ли је то правна равноправност? Није! Равноправност је део нашег правног система још од 1946. године. Шта ће нам закон који је то питање решио пре више од седамдесет година? Назив закона је свесна конзузија.
Да ли је „равноправност” ту кодирано име за „равномерност”? Ако јесте, онда је то такође свесна конфузија. Јер равноправност и равномерност нису идентични термини. Родови могу бити равноправни, али то не значи да морају у свему равномено да буду заступљени.
Да ли је „равноправност ” порицање разлика међу половима? Ако јесте, онда је то још већа конфузија. Родови могу бити равноправни, али то не подразумева поништавање њихових разлика.
Дакле, Закон је свесна конфузија и манипулација. Он је методолошки и терминолошки урнебесан и збрекан, а циљ му је да то стање свори и у главама и у друштву.
5. Закључак
У понедељак 25. јуна и у уторак 25. јуна одржане су две Јавне расправе о Нацрту закона о родој равноправности. Оне то заправо нису биле. То су биле конвенције лебијско-феминистичког лобија. Поред наведних жена из тог лобија биле су и Сташа Зајовић, из Аутономног женског центра (АЖЦ) и Соња Лихт, сива еминенција тог лобија.
На овим расправама није учествовао ниједан релевантни политички, културни или привредни субјекат. Говор две жене из Двери је изузетак који то само потврђује. Све је рађено „да се Власи не сете”.
Тај закон су браниле чланице лезбијско-феминистичког лобија као „експерткиње” за „родна питања”. Није учествовао ниједан релевантни правни, привредни или економски стручњак. Јавне расправе су одржане pro forma.
За мене дилеме нема. Закон је ненаучан и друштвено штетан. Ако се усвоји, довешће до још већих социјалних, економских и личних тензија. Он је наставак антипатријархалне војне, коју већ деценијама воде „експерткиње за родна питања”.