В. Димитријевић: О одузимању деце у Србији
недеља, 01 јул 2018

  Везивање биолошких родитеља и деце је сложен процес, који има и своје биолошке чињенице – рецимо, хормон окситоцин помаже успостављању везе између мајке и детета. Наравно, није у питању само билошко везивање, него и нешто много више.

          Истраживања која су спровођена у свету, а чији су разултати објављивани, између осталог, 2009. у Америчком психијатријском часопису показују да су деца која су одрасла у усвојитељско – хранитељским срединама двоструко склонија депресији од деце која расту у родитељском дому. Тина Пети је, у књизи „Љубав према детету“, указала на чињеницу да је љубав према биолошки рођеном детету знатно снажнија од љубави према усвојенику – није да ова друга не постоји, али је прва снажнија.           

Дејвид Рајбар, са Универзитета у Мелбурну, 2015. је објавио резултате истраживања спроведеног заједно од стране тима научника са Принстона и Института Броукингс, где јасно стоји да  деца одрасла у браку венчаних родитеља имају много боље психолошке, когнитивне и емоционалне исходе развоја од деце која у одрастању те услове немају.

Истраживање  под насловом „Зашто је брак важан, треће издање: тринаест закључака друштвених наука“ које је радио тим са Берклија, као и универзитета Тексаса, Вирџиније, Минесеоте, Чикага; Мериленда и Вашингтона износи следеће закључке: дете из целовите породице живи дуже и срећније, бољи је ђак, има више шанси да заврши средњу школу и факултет, има мање шанси да живи сиромашно и има сукоба са законом, као и да пије и конзумира дрогу. Деца из чврстих биолошкоих породица су мање насилна, мање подложна сексуалном или психолошком злостављању, и боље формирају своје брачне заједнице. Сара Мекланлахан са Принстона, која се бави управо добробитима детета, тврди да је најбоља средина за одгајање деце њихова биолошка породица, у којој су отац и мајка и крвно и психички повезани са својим потомством.                 

Што се хранитељства у Србији тиче, оно је, донедавно, углавном било племенита активност, чији је циљ био да се помогне деце у њиховом одрастању. Довољно је сетити се само примера села Милошевац код Велике Плане, где је, 1931, започето са причом о хранитељским породицама у Србији и где су племените личности, попут Бранке Филиповић, одгајиле и преко четрдесеторо напуштене деце. Али, данас, са продором неолибералног капитализма, почиње комерцилаизцаија нечег што је било најплеменитији подвиг. И то није нимало случајно: на Западу, пре свега у Скандинавији, то је прави бизнис – у Шведској је, у последњим деценијама, одузето на десетине хиљада деце, а организације, попут норвешког Барневарнета, оптужене су за неку врсту легалне трговине децом. Саме норвешке власти признају да је, од 2010. до 2014, у Норвешкој од родитеља одузето преко 7 000 малишана да би били дати у друге породице. Рускиња Ирина Бергсет, којој су одузели децу у Норвешкој, о овом систему каже:“Говоре вам: ”Ти не правиш омлет по норвешком рецепту. Ти тераш дете да пере руке. Ти шепаш, не можеш да седиш са дететом у песку. Значи – ти си лоша мајка, ми ти узимамо дете!”.  Систем заштите деце у Норвешкој је заснован на претпоставци кривице родитеља. Вас непрестано стављају у ситуацију да морате да се правдате. И ви схватате да је то немогуће. Сами не можете да зауставите норвешку државну машинерију засновану на баснословним наградама за адвокате, сараднике социјалних служби, судије, психологе, психијатре, пријемне родитеље, специјалисте и остале… Награде се дају за сваког узетог плавооког малишана. На жалост, ви немате шансе да спасете свог сина или ћерку од норвешког усвојитељског дома. Ја сам прошла све инстанце норвешких судова. Све је обухваћено, свуда је корупција. Деца су роба. И не враћају их назад.  

Морамо спречити да се Србија не претвори у земљу где ће отимање деце од родитеља постати пракса. Свим средствима правне и демократске државе то се мора спречити.                   

Евроунијатско законодавство, које намећу наши ЕУ усрећитељи, у породици види зону потенцијалне опасности. Породица је територија која је до сада била скривена од јавног посматрања. Ова природна затвореност се оцењује као претња општој хармонији неототалитарног друштва. Уклањање претње мора да значи увођење спољашњег надзора над породицом. То се дефинише као систем откривања породичне нефункционалности у раним стадијумима. У том циљу, најпре се мора добити што је могуће више информација о породици. Свака установа, чија се делатност на било који начин повезује с породицом, оријентише се на прикупљање информација. Треба да се прикупљају не само реалне чињенице, него и да се у добијеној информацији пронађу неки знакови, показатељи нефункционалности, а они ће се затим несумњиво тумачити према кључу који је неповољан за породицу. Посебно се користе различити тестови и анкете за децу, на основу којих се формира мишљење „објективних посматрача”.      

Идеал Новог светског поретка је хранитељска – уговорна, а не рођена породица. У биолошкој породици, односи између родитеља и деце нису формализовани, а приступ контролних органа ограничен је на неке неуобичајене ситуације. У уговорној (хранитељској) породици, где је дете смештено на основу потписаног споразума, сви односи су правно регулисани, а присуство контролних органа се од почетка подразумева. Што већи буде број деце која су из биолошких премештена у уговорне (хранитељске) породице, утолико ће „транспарентнији“ постати породични односи у целини. Биолошким породицама ће – уколико се већ од њих не може у потпуности избавити – такође бити наметнуте уговорне форме, на пример, споразум између родитеља и контролних органа (такозвани социјални патронат), у којем се утврђују параметри живота детета унутар породице.  

Последњи пут ажурирано ( недеља, 01 јул 2018 )