БОРБА ЗА ВЕРУ - Владислав Ђорђевић: Шта је за феминисткиње „говор мржње”?

Лезбофеминистичке „писачице”, предлагачице и промотерке Закона о родној равноправности објавиле су у четвртак 19. јула 2018. извештај о одржаним назови Јавним расправама.

1. „Родни” састав дискутаната на новосадској Јавној расправи и Закону о родној равноправности

Из извештаја са новосадске Јавне расправе – одржане 25. јуна – види се да су дискутанти биле готово искључиво жене и то листом радикалне феминисткиње. У првом делу су говориле три жене (Стана Божовић, Миа Страјнић и Диана Миловић) и три мушкарца (Иштван Пастор, Ђорђе Милошевић и Срђан Кнежевић), али они махом протоколарно и по службеној дужности. У другом делу су говориле само жене и то пет њих (Стана Божовић, Нина Митић, Биљана Стојковић, Светлана Селаковић и Марина Благојевић Хјусон). Ниједан мушкарац није учествовао у том делу расправе. У трећем делу Јавне расправе учествовале су опет само жене и то чак дванаесет њих (Лепа Абрамовић, Светлана Селаковић, Биљана Стојковић, Маријана Пајванчић, Милица Торбица, Даница Тодоров, Биљана Стефанов, Маја Седларевић, Радмила Митрић, Нада Чекеровић, Милица Кирћански и Ђенђи Селеши). Тек на крају, као тринаести, јавио се Горан Гонђа, посланик ЈС. Да није било њега, то би био стопроцентни „женски конвент”. Толико о „родном” саставу новосадске Јавне дискусије о Закону о родној равноправности.

2. „Родни” састав дикутаната на београдској Јавној расправи и Закону о родној равноправности

Слично је било и на београдској Јавној расправи одржаној 26. јуна. У првом делу су говориле две жене (Стана Божовић и Маја Гојковић) и један мушкарац (Зоран Ђорђевић). У другом делу говориле су четири жене (Стана Божовић, Нина Митић, Биљана Стојковић и Марина Благојевић Хјусон) и један мушкарац (Зоран Пашалин). У трећем делу говорило је тринаест жена (Ивана Стојиљковић, Зорица Мршевић, Наташа Огељ, Драгана Младеновић, Љиљана Малушић, Радмила Васић, Соња Лихт, Тамара Савовић, Марија Јањушевић, Драгана Баришић, Светлана Јанковић, Санида Кларић и Ана Чарапић) и два мушкарца (Михаило Алић и ја). Колега Михаило и ја смо били ту „ретки звери”. „Патријархалне српске мушкарчине” су пред лезбофеминистичким лобијем мали преплашени мишеви! Страначке вође, национални хероји, мушки мачисти, дрчни фрајери, пицнути донжуани и казаонове пред овим лобијем су мали, послушни керићи који покорно машу репићима!

На тој Јавној расправи било је присутно 195 жена и то махом лезбијки. Да нису дошла петорица мушкараца на своју иницијативу (Михаило Алић, Виктор Радун, Велибор Рајић, Славко Илић и ја) то би био стопроцентно женски скуп. А др Зорица Мршевић – корифејка лезбофеминизма – тај скуп је окарактерисала као „шаролик”. Врло шаролик! Не рачунајући нас „падобранце” све саме лезбофеминисткиње!

3. „Национална експерткиња” за псеудонауку

Још је горе то што је на њој главну реч имала др Марина Благојевић, која је представљена као „национална експерткиња” за родну равноправност. Она то и јесте: „национална експерткиња” за псеудонауку.

Одговарајући на критику Михаила Алића, она је сву кривицу опет свалила на мушкарце. Приметила је да мушкарци „не плаћају алиментацију”, сугерисала да не „брину о својој деци”, указала да постоји „патријархална инерција”, жалила се да жене трпе „економско и емотивно оптерећење” и јадиковала да су „прикраћене на тржишту рада”. Дакле, и када су жене максимално фаворизоване приликом доделе деце и ту су опет криви мушкарци, а жене су жртве „патријархалне инерције”.

Одговарајући на моју критику, Љиљана Малушић је рекла да је то „говор мржње”. Заправо мој говор не садржи никакав „говор мржње”. Ја волим све људе, мушкарце и жене, хетеросекуалаце и хомосексуалце. Мој говор садржи нешто потпуно друго: потпуно тачну анализу идеолошке позадине Закона о родној равноправности. Закон је изданак лезбофеминистичке идеологије и има циљ разбијање моногамне породице. Ја се борим се за опстанак породице и стога ми је Закон неприхватљив.

У мом говору не постоји никакав „говор мржње”, него само четири чињенице. Прво. Закон су писала и промовишу га лизбијке и радикалне феминисткиње. Друго. Закон се заснива на премиси да су мушкарци биолошки и психолошки исти, а они то нису. Треће. Закон пренебрегава чињеницу да у позитивном праву не постоји неравноправност било ког пола, па да је читав тај закон потпуно непотребан. Четврто. Закон ће само повећати број развода. Дакле, закон је идеолошки екстреман, научно нетачан, правно сувишан и социјално штетан.

У расправи нисам рекао, а могао сам и то да он свесно брка појмове „равноправност” и „равномерност” и тиме читаоца намерно доводи у заблуду. Он том конфузијом намерно подстиче жене на назадовољство и бунт. Дакле, Закон је и лингвистички обмањујућ и психолошки загађујућ.

После Новог Сада и Београда, путујући циркус је исти програм узвео и у Крагујевцу (28. јун), Нишу (29. јун) и Новом Пазару (3. јул). Свуда исто. Лезбофеминисткиње мантрају, а мушкарци су необавештени или незаинтересовани.

Све иде по плану лезбофеминистичког лобија. Одржане су тобоже Јавне расправе, а њихови малобројни критичари дисквалификовани фразама и спиновима. Све је спремно за усвајање Закона. Сви иде као по лоју. Вероватно ће Закон бити усвојен до краја године и тиме бити додато ново гориво машини за разводе. Индустрији развода иде добрo.