Зар да ме стоматолог учи историјским наукама
(поводом текста Душана Басташића „О чињењу, нечињењу и злочињењу“, објављеном 27- августа 2018. године на интернет порталу „Јадовно 1941“)
Јавна установа Спомен-подручје Јасеновац у Хрватској обзнанила је списак жртава од нешто више од 83.000 страдалника у том концентрационом логору из времена Независне Државе Хрватске и то је видљиво и на интернету. Њихов податак, међутим, није тачан. И они су свесни тога па наглашавају да је то доња граница!
Међу Србима и даље се лицитира са цифрама о 600.000, 700.000, милион, милион и четири стотине хиљада жртава у Јасеновцу... Колико је мени познато, до дана данашњег, ниједан Србин није затражио од управе Спомен-подручја у Јасеновцу да дода податке о његовим страдалим рођацима! И, сад, ко је ту луд?
На српским порталима годинама колају фалсификована „документа“ о споразуму комунисте Моше Пијаде и усташе Миле Будака из Сремске Митровице из 1936. године, о наређењу Јосипа Броза, Моше Пијаде и Арсе Јовановића из фебруара 1942. о уништењу становника Васојевића у Црној Гори. Нисам рад да се упуштам у разјашњења шта је ту кривотворено. Ових дана реаговао сам текстом „Ко и како (зло)употребљава велику српску трагедију“ на један од тих „докумената“ и објавио га на порталу „Стање ствари“. Радило се, наводно, о тврдњи усташког Редарственог равнатељства из Госпића да су до августа 1941. године побили („расходовали“) више од 190.000 Срба. У том кривотвореном папиру пронашао сам седам нелогичности на основу којих сам затражио да се тим стварима не слуђује ионако слуђен народ!
Претпостављао сам да ће се јавити неки од дежурних „историчара“ јер сам се некима од њих замерио одавно текстом „Шта је спорно у интервјуу епископа славонског Јована“! Нисам претпостављао да ће овај мој текст бити повод стоматологу Душану (Милана) Басташићу, председнику Удружења „Јадовно 1941“ да, у стању за које је тешко пронаћи стручну квалификацију, проспе гомилу неутемељених речи против мене, Музеја жртава геноцида и епископа пакрачко-славонског Јована, председника Управног одбора Музеја. Да бих одговорио на ту гомилу бесмислица и подметања требало би ми барем три пута више простора од дужине његовог писанија. Стога ћу се задржати на најординарнијим лажима:
1. Доношењем закона о меморијализацији Старог сајмишта Музеј жртава геноцида ће бити носилац посла у организовању будућег комплекса.
2. Ја, као садашњи директор Музеја жртава геноцида, нисам био члан ни градске нити републичке комисије за меморијијализацију Старог сајмишта.
3. Милану Булајићу је довољно само захвалити што је учествовао у формирању Музеја жртава геноцида. И ништа више! Овом приликом не бих о његовој нарцисоидности, разним малверзацијама, сарадњи са страним обавештајним службама, убрзаним пензионисањем и напрасним именовањем за директора новоосноване институције!
4. Ђуро Затезало је најбољи познавалац теме комплекса концентрационих логора у Лици у лето 1941. године. Он је о томе 2007. године, под знаком Музеја жртава геноцида, објавио двотомну књигу. У првом тому, на страни 383 стоји: „До краја 1990, успио сам да прикупим поименичне податке за 10.502 жртава. Распад заједничке државе Југославије 1991. године онемогућио ми је даљи рад на прикупљању и изради потпунијег пописа жртава“! Два пасуса испред, Затезало истиче да је утврдио да је у комплекс логора допремљено „42.246 мушкараца, жена и дјеце“. Тај податак није поткрепио никаквом архивском грађом!!! На овом месту логично је поставити и питање: Шта је између имена и поменутог броја? Делимичан одговор може бити и следећи пример: на списку страдалих Затезало је навео и име Страхиње Кићановића (деде по мајци Бориса Тадића) сврставши га међу страдалнике у Јадовну (књига 2, стр. 639). Међутим, на списку Спомен подручја Јасеновац налази се иста особа као страдални у том концлогору! Да ли имам потребе да питам: Да ли је и податак који наводи Затезало о 10.502 жртве тачан! Не спорим велики злочин у велебитским стратиштима, спорим аматеризам и неутемељене тврдње професионалаца о броју страдалника! Уосталом, и даље сам против бројања жртава! Ја сам за попис!
Узгред, Ђуро Затезало није дао право издавачу Музеју жртава геноцида да постави његово дело у ПДФ верзији на интернет и тако га учини доступним широм кругу знатижељника.
ПС: Као (први изабрани) директор Музеја жртава геноцида одговоран сам за све што се у било којој форми објави под знаком ове институције, укључујући и њен портал. Како до сада нико није ставио никакву корисну примедбу на моје активности, сматрам да то радим на општу корист.