ОПЕТ И ОПЕТ: ЗАПАД ПРОТИВ РУСА И СРБА
Поштовани господине Милошевићу, већ деценијама се бавите православним Словенством, Русијом, Малорусијом и Белорусијом. Нарочиту пажњу сте посвећивали насртајима Ватикана на ове просторе. Рат против руске цивилизације се наставља ударом Фанара на канонску територију Московске патријаршије по налогу америчке Империје. Како Вам изгледа координација – америчке трупе се гомилају у бази Рамштајн у Немачкој, а Цариград устаје против Руске Цркве?
Да, питање је на месту. Изгледа у потпуности координисано, као задавање ударца у срце. После удара Фанара, када се народ раслаби и обездуши, удариће НАТО. Јасно је да је православље са својим богословљем, вредностима, духовним животом, организацијом друштвеног живота, благородном и човекољубивом етиком и слободољубљем други (посебан) свет у односу на Запад. И није ово први пут да ударају. Има руских аутора који тврде (не рачунајући овај последњи напад који траје од 2014., од такозване обојене револуције у Кијеву) да су само Немци (Германи) у познатој историји закључно са Другим светским ратом нападали тачно сто пута и увек били поражени (од Руса).
Наравно, ово се не односи на Србе. Лужички Срби или Северни Срби, како их неки називају, су поражени и асимиловани. Тренутно их има 39.000 и без подршке су и од нас из Србије и од Руса. Срби су поражени и на другим територијама – у Славонији, Далмацији, Македонији, а изгледа и у Црној Гори.
Без обзира не резултат борбе, хоћу да кажем да Запад (тј. његове елите) не одустаје и увек изнова напада. Увек изнова, а често на оне коју су остали у православљу хушка бивше Србе (или Русе), односно бивше православце који су постали унијати. Пример Украјине је очигледан, као и пример Хрвата и сада Црногораца код нас. Украјинци су до Октобарске револуције били Малоруси. У Кијевској Русији примљено је православље и створен модерни руски идентитет.
АНТИСЛОВЕНСТВО ФАНАРИОТА
Каква је била улога Фанара у свим овим процесима?
Сада се догађа „употреба Фанара“, што ће тек да се оцени и вреднује кад више чињеница постане доступно јавности. Само да нагласим, ово није први пут да се Фанар овако понаша. Подсетио бих да су територије Трансилваније (словенски Ердељ), Влашке и Молдавије биле под јурисдикцијом Српске православне цркве, а Фанар је, после стварања државе „римских војника“ – Румуније, тој црквеној области дао неканонски томос о аутокефалности 1885. године, са чим се није сложила Српска црква. Зато је први румунски патријарх постављен на трон тек 1925. године, када се престолонаследник Александар Карађорђевић оженио тзв. румунском принцезом Маријом (тачније Немицом Marie von Hohenzollern-Sigmaringen). У нашој науци још није оцењено колико је Србе и Србију коштао овај брак - за сада се зна да је источни (већи) део Баната и сагласност на неканонски томос била цена, а можда има још да се шта нађе. Међутим, нико ништа по овом питању не истражује.
Сада се из Фанара најављује томос за тзв. Украјинску православну цркву и пресељење патријаршије у Кијев. Ако се то догоди, вероватан је (верски) рат или бар, како Руси кажу, „велика смутња“, где ништа неће бити јасно. Чак ни ко и која Црква представља право, а која НАТО „православље“.
КУДА ИДЕ БЕЛОРУСИЈА?
Недавно сте били у Белорусији, у којој такође има русофобних аутокефалиста. Какво је стање тамо? Куда иде Белорусија?
Да, бејах у драгој Белрусији и по први пут сам водио отворену борбу са тамошњим аутокефалистима и заговорницима повратка унијатству. Наиме, део црквене интелигенције, епископата, свештенства и интелектуалаца наступа са ставом да је традиционална религија Белоруса унија (из које их је вратио у православље митрополит Јосиф Семашко 1839. године).
Присталица аутокефалности Белоруске православн ецркве има чак на Духовној академији, која васпитава будуће свештенике и будуће докторе богословља. Има и, како су ми колеге објасниле, тајних унијата међу епископима и сви изгледа као да имају подршку из Москве, јер их не смењују. Бројни људи су се жалили у Московску патријаршију на ове тајне унијате и присталице белоруске аутокефалности, али узалуд. Одговора нема, као ни мера против ових људи. Зато су све бројнији, гласнији и безобразнији. Чекају само шта ће се догодити у Украјини и ако Кијев добије томос, ето их у реду (на радост Вашингтона, Ватикана и још неких центара моћи).
ИМА ЛИ НАДЕ ЗА СВЕПРАВОСЛАВНИ ФРОНТ?
Колико је врх Руске Цркве био спреман за овакав развој догађаја? Какве су шансе за свеправославни фронт против рушења канонског поретка који је предузео патријарх Вартоломеј?
Врх Руске цркве је препун оних које је екуменизам и школовање на Западу раслабило и немају снагу да се боре са новим проблемима. Због тога су шансе за свеправославни фронт мале. Уколико би се променила црквена политика Руске цркве, уколико би дошли нови људи, све би било другачије. Са постојећим кадровима и црквеном политиком ићи ће се на „раскид односа“, а после 10-15 година ће „прихватити реалност“. Питање је само да ли ће Запад имати стрпљења да чека. Уколико буде имао стрпљења, имаћемо и нове „Православне“ цркве са новим (НАТО) „православљем“. Наравно, ти нови православци ће попут Румуна (1941. су на Источни фронт упутили 140 хиљада војника, а током рата послали још нових 100 хиљада) дати војску за напад на Русију. Словени против Словена. Православни против православних. Западњаци неће гинути, само ће организовати уништење Словена и павославаца.
ТРОЈАНСКИ КОЊ ЕКУМЕНИЗМА
Неки сматрају да је Московску патријаршију раслабио екуменизам, нарочито вера у могућност заједничког деловања са Ватиканом. Шта Ви мислите о томе?
Да, већ сам рекао да је екуменизам, између осталог, имао задатак да раслаби православне, да их уведе у матицу из које се не излази. Екуменизам је одступање од своје вере ради обећаног помирења, без покајања инославних за злодела према православнима. Видимо да екуменистима није до православних жртава, које су побили римокатолици и протестанти. Екуменизам је заборав страдања православних и политички дилетантизам. Ко се зарази вирусом екуменизма више нема здраво расуђивање ни по питањима вере ни по питањима социјалног живота. Зато је одбацивање екуменизма почетак нашег оздрављења.
КАКАВ ЋЕ БИТИ НАШ ОДГОВОР?
Какве су могућности да се врх СПЦ одлучније заузме за одбрану канона, јер и нама прети опасност због Црне Горе и Македоније?
Видите, нисам оптимиста. У нашој Цркви су после 2000. године наступиле велике промене. Не само у наставним плановима и програмима богословских школа, него и кадровске. У први план долазе људи школовани на Западу, често у Ватикану. Мислим да је Ватикан успео (тајно) да стави под контролу главне токове верског и националног живота у нашој Цркви. Често тестирам наше београдско свештенство и започнем разговор о унији и екуменизму. Одмах престане разговор, а после неког времена се покрећу друге теме. Наше свештенство се боји да прича о томе, а боји се јер знају да међу њима има тајних унијата.
Други проблем је отуђење свештенства и епископа од народа, посебно оног критички настројеног према екуменизму и „прихатању реалности“. Погледајте шта се ради по парохијама и црквеним домовима, ко тамо наступа, какве се теме разматрају!
ШТА ЈЕ РЕАЛНОСТ РУСИЈЕ?
Бавите се озбиљним научним и патриотским радом. Објавили сте низ значајних књига, а редовно пишете и текстове на актуелне теме. Имате и свој сајт. Шта је ново у Вашој стваралачкој радионици?
Да, ради се. Редовно одлазим на научне конференције (углавном у Русију и Белорусију, ређе другде) да разматрамо одрђене проблеме. Могу рећи да у Русији постоје најмање „два света“. Онај у Москви који је глобализован и који не жели да разуме догађања у свету, јер ужива у материјалном благостању, потрошњи и потрошачкој култури (менталитету). Други свет је граница Русије где су људи због места живљења и других разлога сасвим „на земљи“ и виде шта се догађа. Другим речима Русија је подељена на либерални и традцонални део. Зато Кремљ увек доноси компромисна решења не желећи да разори крхки бланас који је успостављен. Свакако, то је „камен око врата“ у доношењу одлука.
КАКО СУ НАС ПОДЕЛИЛИ?
А Ваша истраживања?
Што се тиче истраживања бавим се темом како смо изгубили Ердељ, Влашку и Молдавију (не само у црквеном смислу) него и идентитетски. Успео сам да са колегама објавим два зборника научних радова „Анатомија румунске политике“ и „Румунија и румунизација Срба“. Наравно, подстицај је дошао после неканонског упада (и останка) Румунске цркве на Исток Србије и апела наше Цркве да то не чине (наравно, нису послушали). Тема је толико интереснатна и важна да није чудо што је нико до сада није истраживао. Да подсетимо да је на мировној конференцији 1856. после пораза Русије у Кримском рату (против ње су ратовале буквално све оновремене европске силе, плус Османска империја, а били су присутни и војници из Канаде и Аустралије у оквиру британске армије, док су главни западни пропагандисти били Маркс и Енглес), гроф Кавур (тада премијер Владе Краљевства Сардније – Италија није постојала), формирање Румуније од Влашког и Модлавског књажевства образложио потребом „раздвајања Срба од Руса“.
ХОЋЕМО ЛИ ИЗДРЖАТИ?
Покојна Смиља Аврамов је својевремено изјавила: „Између САД, Ватикана и Немачке склопљен је 1976. године тајни споразум у 11 тачака. Једна од централних теза овог споразума била је идеја о федерализацији света… Једна од тачака која је мене посебно погодила, кад сам читала тај споразум, била је – тотално уништење Православља. Православље мора бити избачено из светских комуникација, као религија, јер је то једини хомогенизирајући моменат православних земаља који има политичке димензије, и глобализација уз Православље тешко да ће успети. Отуда уништење Православља, али и продор у Православну Цркву и бацање тешких пара да би се придобили поједини руководиоци Православља и да би се на тај начин уништила срж теологије православне.
“За крај – хоће ли православна вера издржати рат глобалистичких нациста против Христа? Шта Ви мислите?
Покојна професорица Аврамов је у праву. А хоћемо ли издржати? Морамо, немамо другог избора. Русија је ће бити предводница борбе против сатанистичког Запада, а ми морамо помоћи. Наравно, и размишљати шта после победе. Није довољно само победити.
Морамо имати знања и способности да организујемо Цркву и друштво после победе. Морају се имати и кадрови и визија, да не буде „победа у рату – пораз у миру!“
РАЗГОВОР ВОДИО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ