Неопагани и безбожници нападају на Светог Саву - разговор са Владимиром Димитријевићем
среда, 14 новембар 2018

 ДРУГОСРБИЈАНШТИНА И НЕОПАГАНИЗАМ

Поштовани господине Димитријевићу, напади на наш народни идентитет стижу са разних страна. С једне стране је другосрбијански лажни космополитизам, а с друге је квазипатриотски неопаганизам. Овај други изазов чини се као опаснији од отворених  напада другосрбијанаских јуришника. Јер, неопагани ласкају нашој сујети, кажу да смо најдревнији, да су сви древни великани, од вавилонског Нимрода до Александра Македонског, Срби, и да су сви Индоевропљани Срби. Шта Ви мислите о томе?

И ја мислим као да је неопаганизам опаснији од другосрбијанштине. Јер је она плаћеничка и провидна. Њој нико озбиљан не верује, а поготово не млади. А колико је опасно ново незнабоштво?                                                                 

Ево, ових дана ми је стигло писмо једног доктора наука, иначе мог земљака, који је некад ишао на веронауку коју сам држао при храму Свеог Вазнесења Господњег у Чачку. Он пише:“Драги Владе, Милан Миленковић шири причу о томе да је Св. Сава канонизован званично тек на карловачком синоду 1775. године, из чега наравно изводи импликације које су усмерене против утицаја цркве у српском народу. Као пример, пусти ово са овог линка, https://youtu.be/wvzLCyCO1UE?t=4226 пошто има моменат од којег креће та прича и пошто из тога можеш да видиш да се тај наратив прима у народу "испод воде", као што је и доста тога раније.  Ево, то се примило већ, па сад кружи по интернету као чињеница - што је по мом мишљењу у сукобу са здравим разумом, али ето, народу у којем имаш људе који верују да је Земља равна плоча, да су Срби и Етрурци исти народ (па још да савремени српски језик омогућава да се чита етрурском писмо), па још и најстарији, све ће бити више оних који ће да на крају поверују да је Синан паша спалио ћивот са неким српским вођом, да то није имало неки значај, итд.  Мене сад занима који све извори ван сваке сумње у нашој књижевности експлицитно наводе Саву као свеца пре тог датума. Хоћу да напишем краћи текст на ту тему. Такође ме занима и тај синод из 1775. Шта су они тачно тамо утврдили?  Свако добро од Господа, Д.“    

И после, опет електронском поштом, пише:“Видиш да се прима прича да је Св. Сава канонизован тек 1775. Као да Стефан Вукчић Косача није имао благе везе шта ради, или је можда по Св. Сави Oсвећеном дао име држави. Елем, постоји категорија српских родољуба којој је православље криво за пропаст Србије. То је као и пред пад Цариграда или у Вајмарској Републици - "златно теле те из Египта извадило" - отуда деконструкција православног наратива и врћење коловрата, враћање у паганско стање. Ако Свети Сава није био свети пре 1775, онда ни Светосавље није повезано са косовским заветом. И ми као нација постојимо од 18. века.“ Тако пише мој пријатељ из Немачке.                                              У праву је. То и јесте циљ новопагана, који, свесно или несвесно, враћају Србе у прашуму – да бисмо били јачи у борби за „Србе, народ најстарији“. Треба нам, уместо хришћанског родољубља, пагански шовинизам, да бисмо постали јаки као кад смо живели „по шумама и горама наше земље поносне“. Да није жалосно, било би смешно.

САБОР ИЗ 1775. ГОДИНЕ?                                

   Ипак, није смешно. С обзиром да се та прича прима међу људима који имају добре намере, али не желе да мисле, него се бусају у прса етрурска, вредело би се подсетити неких чињеница. Дакле, да ли је заиста тачно да је Свети Сава канонизован тек у 18. веку?                      

Тај сабор из 1775. године једно је од збивања у којима је учествовала наша Црква у Хабзбуршкој монархији. Тада су се Срби бранили од покушаја унијаћења, а шта се тамо збивало, може се читати у озбиљним студијама, попут доктората Исидоре Точанац – Радовић (https://fedorabg.bg.ac.rs).

У нашој историји, велики покушаји реформе живота и рада СПЦ углавном су били везани за настојања империјалних сила да измене српски духовни идентитет. Гроф Колер, повереник хабзбуршке царице Марије Терезије, средином XVIII века спроводио је такве реформе на територијама Срба у тзв. Војној граници. Он је укидао прослављање српских светаца у црквеном календару, кривотворио православни катихизис, укидао „древне народне обичаје спојене и освештане црквеним култом погреба и опела”. Мита Костић, изучавалац овог периода српске историје, каже: „Душу народа нарочито су погађале опрезне, али одлучне противруске тенденције културно-просветне политике, које су прекидале све везе с Русијом, затирале у народу сваки руски траг и уопште тежиле да еманципују духовни живот Срба од руског утицаја. Из спољнополитичких разлога те тенденције су прикриване, нарочито оне културно - просветних реформи; њихово дејство народ је осећао само по прогонима руских емисара и исељеничких агената, престанцима рада руских школа и одласцима руских учитеља, по затвореној граници за увоз руских књига... Црквене и школске књиге штампане у Курцбековој штампарији из којих је цензура избрисала сваки помен Русије изазивало је нелагодан осећај усамљености у борби за одбрану вере, сводило је још јаче све бриге на очување вере и народности и инстиктивно је појачавало осећај неповерења према свим културно - просветним реформама предвиђеним у Регуламенту“. Дакле, никакве „канонизације Светог Савеније било у ово доба. То су злонамерне глупости.                         

ШТА ЈЕ СВЕТОСТ У НАШОЈ ЦРКВИ?                

Прво да кажемо нешто о култу светаца у Православној Цркви. Како, по Вама, православни схватају светост?                                 

Реч „свети” у Старом Завету се среће 830 пута (kadsh – „светост”, „свештеност”). У највећем броју случајева, везана је за Јахвеа и предмете који Њему припадају, или личности које је Он изабрао за Себе. У Новом Завету појам „свети” најчешће се односи на Бога (Лк. 1, 49; Јн. 17, 11; 1. Пет. 1, 15; Отк. 4, 8; 6, 10) и на Духа Божијег, као и на Христа Богочовека, „Свеца Божијег” (Мк. 1, 24; Лк. 1, 35; Лк. 4, 34; Д. Ап. 3, 14; Д. Ап. 4, 27, 30; Јев. 7, 26; Отк. 3, 7). Апостол Павле светима назива хришћане, сасвим у складу са поимањем „светог народа” у Старом Завету као народа „издвојеног на служење и славословље Богу”. Хришћани су постали свети кроз Христа, и призвани су да ту светост Христову посведоче својим животом. Пошто је Израиљ изабран Богом, он не сме да личи на незнабошце. Одвојен од других народа, он је свети народ јер је посвећен Богу (Лев. 19, 2; 20, 26), Који каже: „Будите свети јер сам Ја Свети, Господ Бог ваш”. Бог Се открио у Својој слави и тиме открио Своју светост (Број. 20, 6). Оно што је, на почетку, открио Израиљу, на крају времена, кад наступи свештена пунота историје, Бог ће открити многим народима (Јез. 38, 23). Светост може бити страшна за неприпремљене (Изл. 19, 18), и дрске може убити (1. Цар. 6, 19). Али, светост Божја благосиља оне који су достојни (2. Цар. 6, 11). Но, светост Божја се не пројављује само у правди, него надасве у Његовој милости и љубави (Ос. 11, 9) Само име Божје је свето (Пс. 32, 21). Бог је природом одвојен од свега и зато је Свети; али Његова светост није „егоцентрична”, него спасоносно окренута свим људима. Он за Себе каже да је „Господ, Бог Твој, Свети Израиљев, Спаситељ твој” (Изл. 43, 3; 62, 12). Богослужење Светоме мора бити достојно и чисто (Лев. 9, 6-23); али, човек такође мора да живи достојно и чисто да би Бог примио његово свештенослужење и жртвоприношење. У Петокњижју Мојсијевом нагласак је стављен на светости и чистоти обреда, али пророци јасно стављају до знања да спољашње жртве нису довољне, него је потребна правда, послушност, милост и љубав (Исаија 1, 10-20), јер Бог „хоће милости, а не жртве” (Ос. 6, 6). У Новом Завету савршено откривење светости је Бог који постаје Човек, Господ Исус Христос. Зачет је од Духа Светога и чисте Дјеве Марије, и добио је помазање Духом Светим при крштењу (Лк. 3, 22; Д. Ап. 10, 38). Зли духови, које Христос изгони из људи, препознају Га као „Свеца Божијег” (Мк. 1, 24; 3, 11). Светост Христа није светост људи, Богом освештаних. То је светост која је истоприродна светости Његовог Оца (Јн. 10, 30; 14, 8-11; 17, 11). Старозаветни пророци су пуноту светости наговестили као пуноту љубави и милосрђа; Христос је пунота љубави и милосрђа. Дошавши да се жртвује за људе, Богочовек оне који Га следе приопштава Својој божанској слави и освештава истином (Јн. 17, 19). Христова светост је извор светости Цркве; Он је корен због кога су гране свете (Рим. 11, 16). За разлику од старозаветне жртве, која је доносила само спољашње очишћење, Месија очишћава целог човека.

У српском језику, реч „свети”, „светац” има исти корен као и реч „просвета”; то је, у ствари, „светлост”, зар не?                                                           

Да, заиста. Свети светли светлошћу Божјом, и њоме просветљује / просвећује људе (сетимо се народног предања о Светом Сави који на убогим избама отвара прозоре.) У Старом Завету, „свето” је нешто што је нарочито издвојено и учињено неприкосновеним. Зато Мојсију каже Господ да народ не сме да приступи Гори Синају јер је Бог заповедио да се брдо одвоји нарочитом сакралном границом, и да буде убијен ко је преступи (Изл. 19, 23). Најиздвојенији, чист од сваког греха, који не трпи зло и заклиње се Својом светошћу – управо је Сами Бог (Ам. 4, 2). У Новом Завету, Христова жртва освештава „помазањем од Светога” (1. Јн. 2, 20), то јест најнепосреднијим сјединењем с Богом. Као што каже митрополит Крутицки и Коломенски Јувеналије: „У Новом Завету, у крштењу умирући и васкрсавајући у Христу, хришћанин добија наслеђе – „семе” новог човека, које, узрастајући, призива човека да живи по Христу, а не по стихијама овога света. Освештање у Христу збива се кроз усвајање Жртве Христове у Цркви”.                              

То је светаштво у Цркви. Оно није никакво „национално одликовање“ које се неком качи не груди, него Божје откроивење пуне истине о Његовом човеку. Нисмо МИ они који прослављамо свете – прославља их Бог, а ми то само потврђујемо.    

КАКО СЕ ОБАВЉА КАНОНИЗАЦИЈА СВЕТАЦА?

Па како се обавља канонизација светих у Цркви?

За разлику од римокатолицизма, где је канонизација посао јуридичке природе, па блаженик може да постане и Алојзије Степинац, у Православној Цркви извор прослављања светитеља је Дух Свети, Који у народу Божијем буди срца за молитвено обраћање пријатељу Господњем, јер Му је овај послужио мишљу, речју и делом. Светац се не одређује административном одлуком: сабор епископа само „прибраја лику светих” некога ко је већ одавно доживљен као угодник Божији у народу. Наш народ је цара Душана звао Силним, али га никад није осећао као свеца. И Милоша Обилића сматра јунаком над јунацима (чак му и фреска постоји у Хиландару), али му се није молио за заступништво пред Господом.    

У Православној Цркви, рекосмо, канонизација није ствар јуридичка, спољашња, него светодуховска. Неки подвижници су у раним данима Цркве још за живота сматрани свецима, и у њихову част су подизани храмови (тако је цар Маркијан подигао храм у част преподобног Васијана још док је овај био жив). Пошто се број светих увећавао, од IV и V века епископи настоје да надзиру изградњу и посвећење нових храмова, да случајно не би почели да се поштују јеретици и лажни свеци. Светитељи су се прво поштовали локално (на нивоу манастира, храма или епархије), а затим су уздизани за свеправославно поштовање. Крајем X и почетком XI века, Свети Симеон Метафраст и Јован Ксифилин написали су житија светих који су чествовани широм Византијског царства. Из историје прибрајања светима великог Григорија Паламе очито је да је византијски поредак био веома једноставан. Патријарх Филотеј, који је прибрајање обавио, каже да свештеници Солуна, договорно и у братској слози, износе Григоријеву икону, творе празновање на дан његовог уснућа и подижу му храм, не чекајући велике Саборе и општа решења, него су задовољни што им је о томе објављено од Бога. Патријарх Филотеј истиче да је таква пракса за многе упокојене побожне људе и жене, истакнуте светим животом, које верници празнују, иако Црква још није званично рекла своју реч. Народ их осећа Духом Светим, и зна да су њихове молитве аутентичне. 

СВЕТОСТ И ЧУДОТВОРСТВО                

Да ли су сви свети чудотворци?

Чудотворство бива различито. Говорећи о Светом Никодиму Агиориту, чувеном богослову са Свете Горе (XVIII век), који за живота није чинио чуда, али је увршћен у календар целокупне Православне Цркве, један савремени светац, Јован Јаков Хозевит (Румун), чије мошти целокупне почивају у Светој Земљи, каже: „Преподобни Никодим Агиорит није творио знаке и чудеса у животу, али цели његов живот је био истинско чудо, кроз плодове доброте који су испунили свет. Његова учења су озарила хришћански народ и укрепила су Православну Цркву у најтежим временима. По сведочењима Светих Отаца човекова светост се не пројављује у чињењу чудеса него у врлинском животу. Чудеса су Божије ствари и творе се више ради просвећења неверника и ради окрепљења слабих у вери, а врлинска дела јесу плодови по којима се препознају светитељи. Ево шта казује Свети Григорије Богослов у „Слову на погребењу Светог Василија Великог”: „Чудеса су за невернике, а не за оне који верују. Знаци светих мужева јесу њихов живот по Богу и њихово свето стање.” А Свети Јован Златоуст казује: „Врлина је изнад чудеса.” Исто он пише и ово: „Светитељи су они који имају праву веру и чист живот, чак ако и не творе знамења, чак ако и не изгоне зле духове, као што се за Јована, највећега од свих рођених од жене, нигде не помиње да је творио знамења” /…/ Свети Јован Крститељ није чинио чудеса у животу, али је живео као анђели на земљи и удостојио се да крсти Спаситеља света у водама Јордана. Исто тако ни преподобни Никодим није творио чудеса, али његов живот је био анђеоски, и он је крстио милионе душа свештеном светлошћу свога учења. Његове књиге су као горуће воштанице које обасјавају хришћанство.”             

СВЕТИ САВА И ДРУГИ ПРАВОСЛАВНИ НАРОДИ

Дакле, по Вашем мишљењу Светог Саву није канонизовао никакав сабор 1775, него је он сматран за свеца још за живота. 

Тако је.Свети Сава је обретен као светац одмах у Трнову, када су нађене његове нетрулежне мошти и када су почела да се дешавају чуда од моштију. Одмах су му написана и житија и службе, и његов култ се раширио широм србских земаља, али и у Бугарској и Русији. Какв је био свеосавски кул у Русији?  Руски научници Јелена Бељакова и Јарослав Шчапов, у својој студији „Традиција Светог Саве Србског у Русији“, кажу: ,,Деловање светог Саве српског било је од великог значаја за Источне Словене. Настала уз његово учешће, нова редакција Крмчије дошла је у 13. веку из Бугарске. У времену од 15. до 17. века српска редакција проширила се у Украјини и Белорусији, а 1649. постала је основа за штампано издање Крмчије у Москви.

 На основу српске и старословенске редакције Крмчије настала је руска редакција, која је била распрострањена у Московској Русији, где су били настављени: традиција редиговања Крмчије, избор правила и убацивање нових чланова. Резултат тога била је појава нових редакција (Софијска, Мјасниковска и Чудовска )./.../

Име Саве српског нашло се на страницама руских крмчија средином 15. века, као оснивача српске аутокефалне цркве и српске државности. („Повест о српској и бугарској патријаршији“). Преседан постојања аутокефалних словенских цркава био је најважнији аргумент приликом оснивања московске аутокефалије. Политичко искуство српске државе приликом проглашења царства, користили су идеолози руске националне државе. У лику Саве српског, по руској друштвеној мисли, обједињене су две супротне концепције: признање и изградња црквене и државне независности.

Житије Саве српског било је много распрострањено у Русији (Л. К. Гаврјушина обелоданила је 88 преписа) и коришћено је као углед приликом састављања житија руских светитеља. На то житије ослањало се и приликом расправе о земљопоседима.“  

КУЛТ СВЕТОГ САВЕ ПРЕ 18. ВЕКА       

Али, неопагани тврде да није било посебног култа Светог Саве у нашем народу.

То је зато што су неопагани или злонемерни или незналице, а често су и злонамерне незналице. Свеог саву су, много пре 18. века, поштовали не само православни, него и муслимани и римокатолици. Ево шта у „Историји СПЦ“ каже Ђоко Слијепчевић:“Ни када је био мртав и почивао у манастиру Милешеви Свети Сава није престајао да буде, како га је назвао архиепископ Данило II, „светилник свога отачаства земље српске, господин наш и учитељ“.Око његових моштију окупљао се народ и снажио његовим духом: на гробу Светог Саве крунисао се 1377. године босански бан Твртко за краља Срба и Босне. Седамдесет и једну годину касније назвао се хумски војвода Стефан Вукчић „херцегом од Светога Саве“. „А што је Вукчић узео баш ту титулу биће разлог у општем култу Савином, и што се манастир са тако популарним моштима налазио баш у његовој земљи, и што се тамо крунисао Твртко и тим указао босанским великашима на нарочит значај тога места“. И за време ропства под Турцима проширио се култ Светога Саве не само на све делове нашег православног народа него и на наше муслимане и на римокатолике: временом је Свети Сава постао наш општејугословенски светац, једнако поштован од свих. Године 1547. забележио је Жан Шесно, да Турци (читај наши муслимани) поштују гроб Светога Саве и манастиру деле милостињу. Исто је видео и Катарин Зен 1550. године, који додаје, да муслимани Светог Саву „особито поштују и јако га се боје“. Бенедикто Рамберти је забележио 1553. године, да манастиру Милешеви Турци и Јевреји дају већу милостињу него православни. Млетачки бајило М. П. Контарини свратио је 1580. године у манастир Милешева и видео ковчег са моштима Светог Саве, али су им калуђери показали само руке говорећи „да чељаде, које му гледа у лице, тако се преплаши, да не може више живјети“. Поштовање према гробу Светог Саве било је код наших муслимана тако велико, да су се радо одазивали и долазили на мобе манастирске и тражили да им калуђери читају молитве. „До скора је било случајева, да и муслиман, кад на коњу иде из Пријепоља у Исарџик, сјаше пред манастирским мостом на реци Косаћанци, пређе пешке више манастира, па тек када одмакне од њега, онда поново појаше. Упитан зашто то чини, каже: ‘Наши су нам стари казивали, да овако радимо и да манастир као своје чувамо“. Када су крајем XVI века почели да избијају устанци против Турака наде народа окретане су, поново, Светом Сави: српски устанци у Банату, на чијем се челу налазио вршачки владика Тодор, носили су на својим заставама лик Светог Саве. Страх од чудотворне моћи Светог Саве, који је био почео да хвата Турке, одразио се и у једној народној песми у којој се вели, да ће „овај ђаурски светитељ, све нас Турке у Шам прогонити“. Одмазда Турака је дошла брзо: године 1594, или 1595, година је спорна, спаљене су мошти Св. Саве на Врачару у Београду иако, можда, не целокупне. Један запис из тога времена бележи: „Да се зна како Турци сажегоше Св. Саву, архиепископа српске и поморске земље, у Београду. Командујући везир, који је ишао пред војском, био је Синанпаша.“ Десет година касније забележио је монах Нићифор у манастиру Фенеку, да је Синан-паша спалио тело Светог Саве у Београду и да је „тада била велика нужда калуђерима и пустошење цркава.“ Интересантно је, да спаљивање мошти Светитељевих није умањивало веру народа у његову чудотворну моћ. Антун Сасин приписивао је пораз Турака код Острогона казни Божијој, „јер ждегоше славна Саву.“ Јеролим Кавањина истиче, да је Свети Сава преко три стотине година чинио чуда и био спаљен од Синан-паше.“ И Андрија Качић-Миошић је истицао чудотворну помоћ Светог Саве у борби против Турака.“ Године 1597. писали су милешевски калуђери папи у Рим: „Од када су Турци однели Светога Саву из Милешева, њима Бог не помаже, убијају их крстјани са сваке стране.“ У народној песми Саво и турски цар, насталој у Црној Гори, вели се, да на молитву Светога Саве „Из облака тиха роса нађе, Из ње паде студено камење, Оно бије по таборах Турке, Не утече друга никаквога, Ни да каже како с’ погинули.“                                                

Овога спаљенога светитеља огласио је Иван Томко Мрњавић, католички шибенички и наречени босански бискуп, својим претком. Он му је написао биографију, која је ушла у западне светитељске зборнике, да године 1789. буде у Млецима посебно издата. Биографија Светог Саве налазила се и у календару Јосифа Симона Асемана, штампаном 1755–1757. У личности Светога Саве видео је Тома Ивановић, дубровачки католички свештеник, „парца Херцеговине“, тј. њезиног заштитника.                                               

У једној својој „пјеванији“ истиче Андрија Качић-Миошић чудотворност Светога Саве и вели:„Рад чудеса калуђера Саве Словинске га све државе славе, А највеће ерцега Стипана Светог Саве бановина звана.“         

Нису, дакле, Турци без неких великих својих разлога, одлучили да спале мошти Светог Саве. „Ма какви иначе били, Турци су божје угоднике, ,добре’, остављали прилично на миру; а када су се, ипак, решили да спале Саву, значи да су имали неких крупних разлога за то. Култ тога свеца, изузетно велик и стално негован, почео је да се развија и претвара у једну идеју. Сава је био претставник немањићке Србије, син њеног главног творца, глава цркве коју је баш та Србија дигла до највише висине. Његов култ значио је култ те старе Србије, старе српске државе, коју је потиштени народ, под вођством свога свештенства, хтео да васкрсне. И мислило се, погрешно, да кад се униште Савине мошти, као непосредни објект тога култа, да ће бити уништен и његов култ и та ослободилачка мисао коју је он стварао. Али Савин је култ био, међутим, толико већ укорењен у народу, да је спаљивање његовог тела дало само нов полет за јачање тог општег поштовања.“          

„ДА ВИНЧИЈЕВ КОД“ НА НАШ НАЧИН   

Неопагани тврде да мошти Светог Саве нису спаљене. Шта је узрок томе?

Данашњи човек је склон различитим мистификацијима – бежању од истине у лавиринте заблуда, скривању стварности иза  медијских „реконструкција“ и „дописивања“ историје, самоослепљивању разним врстама поп-гностицизма (довољно је само сетити се кривотворине зване „Света крв, Свети Граал“, „Сионског приората“,“Да Винчијевог кода“ и сличних холивудских измишљотина, па видети да је савремени ум пречесто потопљен у море лажних „чињеница“, и да тешко из њега испливава.)  

Ако је тако у свету, зар неће бити тако и у Србији,чијем становништву, нарочито оном „елитном“, никад није недостајало скоројевићке самоуверености и полуинтелектуалне радозналости? У земљи чија „елита“ не зна ништа о Законоправилу Светог Саве (а зна све о енглеској „Великој повељи слобода“ краља Џона Без Земље), сасвим је могуће да се сопствени Средњи век третира као период „мача и магије“, бесмисленог проливања крви у борби за власт…Или, како је РТС урадио, период неких дивљака који су се звали Немањићи. И, наравно, сасвим је могуће да се конструишу лажне историје – од којих се једна односи на, тобож сигурну, „чињеницу“ да „спаљивања моштију Светог Саве“ од стране Синан – паше никад није ни било, то јест да Светосавска Црква, кад обележава празник везан за посмртно мучеништво свог првог поглавара – једноставно ЛАЖЕ! И сад ће ту да се појаве тумачи који ће нам, попут Дена Брауна ( чији имитатори у нас пишу о Константиновом копљу и Немањином благу), доказати ову тезу, тако плиткоумно омамљујућу и тако комерцијално ефектну.         

ДА ЛИ СУ СПАЛИЛИ МОШТИ СВЕТОГ САВЕ?

Па добро, да ли је било или није спаљивања моштију?  

Пољска научница, Изабела Лис-Вјелгош, која се бави књижевношћу нашег Средњег века, истину је изложила у свом огледу „Још једном о моштима Светог Саве – према неким познијим средњовековним изворима“ (Црквене студије, 9-2009,271-281). Она прво указује на свеправославно схватање светих моштију као извора живог свечевог присисутва у црквеној заједници, и сведока победе васкрслог Христа над смрћу, а затим додаје:“У Старој Србији, присуство моштију било је од великог значаја, јер су оне не само биле објекат светачког култа, него, пре свега, знак престижа државе, Цркве и народа, а такође, посебне Божје милости и плана према њима. Нарочиту важност имале су мошти светога Саве – личности најдубље уткане у свест и биће народа, које су, након преноса из Трнова у Милешеву, одредиле својеврсни сакрални, духовни центар (axis mundi), према коме се српска заједница могла стално оријентисати. Оне су  биле симбол личне и колективне светости,  али и знак државно-црквеног легитимитета и српских традиција“.      

Лагање о таквој светињи би, свакако, цео србски народ учинило баштиником празнине и паучине, уместо светосавског духа живљења и умирања за крст часни и слободу златну. А савремени србски „денбрауновци“ хтели би да докажу да су управо празнина и паучина оно што баштинимо – јер смо, тобож, „измислили“ спаљивање Савиних моштију.       

О чему је, заиста, реч?            

Мошти Светога преживеле су прво пустошење манастира Милешеве 1459, и биле су жижа око које се народ – па чак и домаћи потурчењаци – окупљао, све до устанка Срба у Банату крајем 16. века, када су устаници, предвођени, између осталих, Светим Теодором, епископом вршачким, на своје заставе ставили икону Светог Саве. Кад су Турци угушили устанак, Синан – паша је решио да Савине мошти, из освете, спали, и то је учинио у Београду на Врачару. Летопис вели:“Да се зна кад Турци сажегоше светитеља Саву, архиепископа српске и поморске земље. Водио их је везир Синан паша, који беше пред војском“. Као један од кључних разлога за спаљивање моштију, наведено је да су многи Турци долазили у Милешеву, клањали се свецу ради исцељења, а неки су се обраћали у веру Христову. Патријарх пећки Пајсије (Јањевац) тврдио је да је спаљивање Савиних моштију својеврсно посмртно мучеништво његово, које је он сам у Бога измолио, да би га поделио са својим народом који је робовао Агарјанима.

Међутим, кажу критичари, има извора у којима се помиње да су мошти Светог  Саве спаљене тек крајем 17. века, као и оних из који се види да мошти Светог Саве постоје у Милешеви у том столећу.

Заиста, има. Рецимо, молдавски војвода Василије 1643. дарује Милешеву „у којој почивају мошти светитеља Христовог Саве архиепископа србскога“; сличне речи налазе се и у даровници влашког војводе Јована Радула. Многа обраћања милешевских калуђера за помоћ у Русији, писана у 17. веку, говоре да су мошти Савине и даље у Милешеви, и да творе чудеса. Атанасије Даскал наводи случај једног ђавоиманог Турчина који се у Милешеви исцелио. Даскал каже да је ово изазвало паљење Савиних моштију, али да је опет један део светиње остао:“Највероватније, реч је о спасеној или откупљеној десној руци, о којој су монаси из манастира Пакра изјавили у Русији, на протоколу саслушања 1712. године, да је Милешева спаљена пре више од двадесет година и да се светитељска рука чува сад у њиховом манастиру“, каже Изабела Лис – Вјелгош. Она додаје да је од моштију Савиних била сачувана десна рука, коју је целивао Француз Пјер Лескалопје 1574. ( а можда и лева, која је се налазила у манастиру Свете Тројице код Пљеваља).                                                                                                     

Калуђери милешевски су свечеву руку држали у ћивоту, коме се приступало као ћивоту са целокупним моштима. Од леве руке Савине узет је мали прст, за кога је монах Некатрије Милешевац израдио ћивотић који се чувао у Пећкој патријаршији:“Према оваквим информацијама, може се закључити да, ако су још у седамнаестом столећу Савине мошти постојале, оне нису очуване целе. Све то указује на њихово вишекратно уништавање – паљење и сечење које је могло управо започети крајем претходног века“, вели пољска научница.                                           

ЈЕСУ ЛИ ИЛИ НИСУ СПАЛИЛИ СВЕТОГ САВУ?

Шта то, коначно, значи? Јесу ли или нису спаљене? Шта је истина?           

Да подвучемо: Синан – паша је, по свему судећи, спалио велики део Савиног тела, али су неки делови остали, и они су касније поштовани као целе мошти. То није случајно – однос према моштима у Православној Цркви је „холистички“, и частица моштију се сматра целебном као и целе мошти ( „мошти“ и значи „моћи“, посмртни остаци свеца који имају благодат чудодејства, које су, у исти мах, и праслике свеопштег васкрсења из мртвих, Богом благословене да помажу људима ). Рецимо, у манастиру Морачи се налази део моштију Светог свештеномученика Харалампија, а мошти Новомученика Станка у Острогу нису целе у ћивоту, него само његове шаке, које су Турци одсекли. Ипак, и Морача и Острог могу се похвалити моштима Светих Харалампија и Станка као да су целокупне. Када су, и после 1595, милешевски калуђери говорили да су мошти Светог Саве код њих, они нису лагали.   

Зато подсећамо да не смемо дозволити још једну кривотворину везану за нашу славну прошлост. А пепео Савиних моштију, развејан посвуда, учинио је сву србску земљу светом и неразоривом. Остаје нам да будемо достојни потомци спаљенога и свагда васкрсавајућега нашег оца и учитеља.     

КОМЕ СМЕТА СВЕТИ САВА?                

Зашто неопагани толико ударају на Светог Саву? Каква је њихова „агенда“?         

Неопаганима Свети Сава смета и као утемељитељ српске Цркве и државе и као коначни крститељ Срба и србског рода. Свети Сава је био надахнитељ свог оца Немање, брата Стефана и синоваца Радослава и Владислава, са којима је радио на добро српске земље. Сви остали су се, после Савиног упокојења, кретали његовим стопама, истичући га као свој најузвишенији пример. Он је одредио владарску идеологију Немањића као својеврсну српску „прераду“ византијске теорије симфоније, у којој је нагласак био на породичности односа међу Србима, почев од архиепископа и владара до обичних људи; Срби тако постају „Нови Израиљ“. Прва икона српске симфоније била су рођена браћа – архиепископ Сава и краљ Стефан Првовенчани. Тај захтев да братство буде основа делања упућен је тиме сваком Немањићу; без обзира на сукобе око власти, којих је било и који су често били жестоки, овај захтев се није заборављао. Зато су и помирења међу сукобљеном браћом била не само пожељна, него и могућа. Други битан уплив лика Светог Саве као иконе немањићке епохе тицао се својеврсног стремљења владара монашком животу. Сава је у манастир привукао свог оца и мајку - Немања и Ана постали су Симеон и Анастасија; замонашио је брата Стефана (монах Симон)и синовца Радослава (монах Јован). Вуканов син Димитрије постаће монах Давид. И Урош Први умреће као монах Симеон, његова супруга као монахиња Јелена, а његов син Драгутин као монах Теоктист. Замонашиће се и сестра Стефана Дечанског Неда, и постаће Јелена. Душанова удовица Јелена у монаштву ће понети име Јелисавета. Последњи Немањић, син Душановог полубрата Симеона – Синише, Јован Урош, упокојиће се као ктитор манастира Метеора, монах Јоасаф.                    

Овакво стремљење духовном животу и одбацивању земног свакако је било на Савином трагу. А чијим је он путем ишао?                     

А Сава, то је бар јасно из контекста читавог његовог живота, био је на трагу виђења које је ученик Светог Пајсија Великог, Јован Колов, записао у свом житију великог пустињака. Наиме, Пајсију се јавио цар Константин Велики, који му је рекао да највише од свега жали што се није одрекао престола и замонашио; јер, слава монаха на небу већа је од славе владарске, и то много већа. Вајкајући се с оне стране гроба, Константин је поручио: “О, да сам привремени живот, царску круну и одећу одбацио, а заузврат сиромаштво, врећу и частан монашки живот прихватио“. Дух тог и таквог предања, Свети Сава је предао својој породици.                                

Љубав према Светом Сави у српском народу нико није доводио у питање. И са државом и без државе, Срби су увек знали ко је он и шта им значи. Ипак, неопаганима се то не свиђа. Куда бисмо без Светог Саве? Можемо ли без њега?            

Гроф Јанез Вајкард Валвазор, аутор књиге „Слава Војводине Крањске“, објављене 1687, три године пре Велике сеобе патријарха Арсенија Чарнојевића, каже да Срби који живе на територији данашње Словеније, бранећи њене границе од Турака, много поштују оснивача своје народне Цркве, и да посте ванредни пост пред Савиндан (између Божићњег и Великог поста), молећи му се усрдно. И непријатељи српски добро су знали шта нам значи Свети Сава: од Синан паше, који је његове мошти спалио на Врачару 1594. године до Ива Пилара, хрватског геополитичара, који је у својој књизи о јужнословенском питању, објављеној 1917. у хабзбуршком Бечу и прештампаној у усташком Загребу 1942, тврдио да је за Србе најважнији култ Светог Саве: док њега буде било, они могу живети и без државе, и без војске, и без институција, и њихова „империјалност“ (то јест, државотворна свест заснована на духовном идентитету) неће нестати.

ИЗМЕНЕ ЛИКА СВЕТОГ САВЕ

Ипак, било је покушаја да се Сава репаганизује, да постане „вучји пастир“, зар не? Сетимо се Веселина Чајкановића, на пример. И не само њега.

Наравно, лик Светог Саве је у разна времена тумачен различито, па је у тим тумачењима било и извесних „псеудоморфоза“ (Освалд Шпенглер), погрешних читања и учитавања. Владимир Вујић, предратни српски философ и културолог, у свом огледу „Повратак Сави Светитељу“, тврдио је да су два главна погрешна читања оно„доситејевско“ – Сава је, у том кључу, био само школски учитељ и реформатор, претеча Доситеја Обрадовића, и друго„епско“, десетерачко – Свети Сава је, из такве перспективе, само вешт државотворац, политичар који је отишао на Свету Гору с намером да постане архиепископ и аутокефалијом Цркве подржи независност државе. Вујић је јасан: Свети Сава је, на првом месту, био човек Божји, који је на Атос отишао да би стекао вечност; све остало је проистицало из борбе за спасење у Христу, како своје душе, тако и душе свог народа (јер, волети ближњег као самог себе не значи волети га као што волиш себе, него волети га јер је твој ближњи твоје право ја; Срби су били на уму и срцу Савином, и њиховом привођењу Богу он је подредио и своје подвижништво). И Српску Цркву је основао и свог брата, краља Стефана помагао, да би Срби имали ограђену народну кућу у којој ће моћи да се моле пред иконом Господњом и да путују ка Небеској Србији, једном од квартова вечног и непролазног града, Небеског Јерусалима, чијим кључевима се, својом крвљу и крвљу својих саподвижника, касније заветовао и онај који је Савино дело потврдио - Свети великомученик Лазар Косовски. После„просветитељске“и „државотворне“ псеудоморфозе, данас је лик Светог Саве угрожен трећим, намерним или ненамерним, доцртавањем и дописивањем онога чега нема: наиме, покушавају да га представе као протоекуменисту, који је, живећи у доба Фрање Асишког, био за зближавање с римским папом. То, наравно, није истина; блаженопочивши владика будимски Данило, угледни српски јерарх друге половине 20. века, својевремено је рекао: “//Свети Сава је ишао да буде рукоположен за архиепископа у ромејској Никеји, а не у папском Риму, иако је тада Рим у политичком смислу био оно што су данас Уједињене нације или Међународни монетарни фонд. // Свети Сава се определио за политички понижену и ослабљену Византију јер је у њој видео несаломиви дух Православља, а окренуо је леђа наизглед свемоћном Риму одакле су већ смрделе прве ломаче, наговештаји Аушвица и Јасеновца.“   

Често се указује на светосавски темељ Србије као правне државе. Шта је овде истина?

Законоправило је дело које је Свети Сава годинама преводио и приређивао, припремајући аутокефалију Српске Цркве. Он је узео све што је вредно из ромејске правне традиције, величанствено синтетисане у Јустинијановим кодексима, али се освртао и на наше обичаје и околности, прилагођавајући све што је требало прилагодити. Када је 1219. добио аутокефалију Српске Цркве, сваком од новохиротонисаних српских владика могао је у руке уручити овај зборник у коме се, поред правила Светих Апостола, Васељенских и помесних сабора Цркве, нашло и грађанско законодавство. У суштини, Законоправило је било основни законски зборник средњовековне Србије, и Душанов законик би му се, на известан начин, могао назвати „допуном“ (што тамо и пише – Душан истиче да се оно чега нема у његовом законику, суди по „закону Отаца“, то јест Номоканону Светог Саве.) И када је прота Матеја Ненадовић правио законе устаничке Србије, освртао се на Законоправило. Свети Архијерејски Сабор СПЦ донео је, у мају месецу 1939. године, одлуку да ова књига јесте „официјелни наш канонски Зборник док се не замени новим“.              

Колики је значај Свети Сава придавао Законоправилу?

То се види из његовог пoговора: “Појавише се на светлост словенског језика ове богонадахнуте књиге зване Номоканон, јер пре тога беху помрачене облаком мудрости грчког језика; сада пак заблисташе, то јест протумачене су и благодаћу Божијом јасно сијају, одгањајући таму незнања и све просвећујући светлошћу разума, и од греха избављајући. Сваки пак учитељ, хоћу да кажем епископ или презвитер или други који има учитељски чин, ако не зна добро ове књиге ни самог себе не зна ко је, а проникнувши у дубину ових богонадахнутих књига као у огледалу видеће и себе какав је, и какав треба да буде, и друге ће познати и научити. . .“                                

Неопагани кажу да је Номоканон грчки, а не српски. Има ли ту српских елемената?  

Склоп грађе Законоправила је такав да је за њега коришћено неколико разнородних грчких номоканонских текстова, и то често тако да се померањем њихових места, преплетом и комбиновањем садржине, добија нова целина. Први део углавном садржи црквено-правну тематику; у другом делу реч је о уређењу грађанско-правне области Законоправила, у коме се, између осталог, налазе и одредбе о сведоцима, о наследницима, о деоби, о легатима, о томе кад зајмодавци треба да туже наследника умрлог (по Законоправилу, зајмодавци нису могли да траже своје од покојникових наследника док не прође први период жалости; очито, реч је о хришћанском начелу по коме је човек, са својом бесмртном душом, важнији од свега материјалног). Такође, у Номоканону постоје и основе урбанистичког планирања: како се у градовима могу зидати нове и обнављати старе куће, а да то не нарушава складни развој градске целине, итд. Ту су и одлуке о законитим и незаконитим браковима, степенима сродства и својте, итд.     

Номоканон се бавио и социјалним питањима, зар не?

О основним начелима милосрђа за које се у Србији залагао Свети Сава др Миодраг Петровић, издавач, приређивач и преводилац Законоправила на савремени српски језик каже: “Посебну пажњу побуђује разноврсност прописа који до танчина задиру у социјална питања човека од рођења и пре, тј. од зачећа па до смрти. Сложеност ових питања је заступљена нарочито у оквирима породичног права, али и у обавезама друштва према појединцу. Породица се све чешће штити законом и поставља, за разлику од римског права, на чвршће правне темеље. Истовремено се испољава висока свест о значају узајамних социјалних обавеза родитеља и деце, о сложеној улози мајке, о статусу супруге. Удовицама је посвећена изузетна пажња; о бризи према њима говори се првенствено у канонима, који само потврђују, односно надовезују се на богату традицију да оне „треба у цркви да се хране и да им се указује свако старање“. Подједнако се бринуло и о сиромашним девојкама. У тесној сарадњи са носиоцима грађанских власти Црква се старала о оснивању „часних домова“: старачких, сиротињских, за болеснике, за незбринуту децу, за људе са стране и др. Ови домови су имали своје административно и управно особље; покретну и непокретну имовину, која се стицала и путем завештаја. Пословање у тим институцијама милосрђа одвијало се под општим надзором епископа, чији је задатак био, између осталог, да „заступају сиромашне, теше ожалошћене, бране оне којима се чини насиље. “Као угрожени помињу се и људи са телесним манама: слепи, глуви, неми, хроми, и др. “

СВЕТИ САВА, ПРАВОВЕРЈЕ И ЛАЖ О БОГУМИЛИМА 

Свети Сава је у Законоправило унео низ одредаба које штите православну веру и поучавају о опасности од јереси и иноверја: између осталог, ту је спис и о исламу. Какав је значај Номоканона за одбрану правоверја?

Кроз овај свој тестаментарни кодекс, први наш архиепископ је савременицима и потомцима оставио и упутства о уклањању од саблазни римокатолицизма, чији су борбени представници у то време покушавали да на силу заузму територије на којима је живео српски православни народ. Велика борба је вођена за очување правоверја пред навалом империјалног папског Запада.                      

На основу темељних истраживања др Миодрага Петровића, решено је, у оквиру проблема односа према римокатолицизму, и тзв. „богомилско“ питање у Србији и Босни, на основу чијег погрешног тумачења је, у савремености, створена тзв. „бошњачка“ нација. Наводно, у Босни су у Средњем веку живели гностички јеретици - богомили, који су имали „Цркву босанску“, и које су гонили и римокатолици (читај: Хрвати) и православци (читај: Срби). Кад је дошла Турска, богомили су је дочекали као ослободитељку и масовно прешли на ислам. Као изворни „Бошњаци“, они су ту и данас.                                    

Први који је у Босни као открио богомилску „цркву“ био је хрватски фратар Фрањо Рачки, у 19. веку. Он је све називе из византијских и српских средњовековних извора („крстјани“, „кудугери“, “богомили“) помешао, поистоветивши „крстјане“ са западним катарима и патаренима, што је прихваћено од многих српских и светских историчара, и данас се намеће као непорецива истина. Др Миодраг Петровић, међутим, на основу истраживања извора византијског и српског средњовековног стања, закључује: “Црква босанска, у ствари, није била никаква црквенојерархијска организација са црквеном територијом и јурисдикцијом. Она је била нецрквена, чисто световна – мирска установа, која је у историји државно-политичког и правног живота Босне имала пресудну улогу. Грчка реч „екклисиа“ (црква) првобитно је значила веће, сенат, скупштина. „Црква босанска“ је дипломатско – саветодавно, арбитражно-посредничко тело при дворовима босанских владара и властеле. Састављена је од најумнијих, најугледнијих, најпоштенијих крстјана, задужених да заступају интересе својих господара и да чувају правни поредак државе, области. У њихову реч, савет и суд је морало да се верује. Зато њих уважавају не само босански владари, него и Дубровчани и српска властела. „Цркву босанску“ чине: дјед, гост, старци и стројници – порота. Нико од њих не врши никакву црквенојерархијску – свештеничку службу, јер су сви мирска лица. Они су „поглавити крстјани“ што значи учвршћени у православном учењу“.

А византијски и српски списи под „новим богомилима“ подразумевају римокатолике. У том смислу пишу и Доментијан и Теодосије, и Константин Философ и Свети Симеон Солунски. Зашто? Прави богомили су били дуалисти, двобошци, који су веровали да су и добро и зло божанског порекла и изворишта. По византијским богословима, нови дуалисти – богомили су припадници „латинске јереси“, који су унели додатак „филиокве“ у Никео-Цариградски Символ вере. Дух Свети, тврде Латини, исходи не само од Оца, него и од Сина, чиме је у учење о Светој Тројици унето зловерје дуализма, а Дух Свети „умањен“ у односу на Оца и Сина. Као што су римокатолици православне називали „шизматицима“, тако су православни њих, због измене Светог Предања, од догматике, преко иконографије, до аскетике, сматрали богомилима. 

Босна и Херцеговина је у Средњем веку била српска и православна земља. Данас многи тврде да ово није истина.           

А шта је истина о Босни и Херцеговини?  

Краљ Твртко се, у преписци с Дубровчанима, потписивао као „краљ српске Босне“, а Стјепан Вукчић Косача је био „Херцег од Светог Саве“. „Крстјани“, да поновимо, нису били богомили, него православни. Сам Свети Сава се потписивао као „всех правоверних крстјан молабник Сава грешнии“. Зато је хварски бискуп Тома узалуд убеђивао Косачиног госта Радина (у Дубровнику 1452.) да се одрекне правоверја и да се полатини, у чему, наравно, није успео.                                                

ЗАШТО НАМ ТРЕБА СВЕТИ САВА?       

Дакле, ако нема Светог Саве у историји, нема ни нас. Да није можда циљ неопагана да ишчезнемо?

У предговору за фототипију Номоканона, његов приређивач и преводилац Миодраг Петровић говори о значају Светог Саве за нашу историју: “Као Србин архимандрит, Сава је постао игуман манастира Студенице (1206 – 1217) сагласно одредбама Студеничког типика. У том својству припремио је будуће устројство Српске цркве и државе у чијим сувереним границама је неуморно подизао цркве и оснивао епископска средишта. Као први српски књижевник, Сава је саставио: Карејски типик за своју посницу у Кареји на Светој Гори, Хиландарски и Студенички типик на основу Евергетидског типика, Симеоново житије, Службу светоме Симеону, и, несумњиво најзначајније књижевноправно дело, Законоправило или Номоканон. Његова заслуга састоји се углавном у избору текстова из византијских номоканона и у распореду грађе. До данас није пронађен истоветан византијски зборник. Помоћу Законоправила и Студеничког типика Свети Сава је извршио велике промене у Србији. Студенички типик, на пример, омогућио му је да обезбеди пуну аутономију манастира Студенице, где је зачета аутономија Српске цркве; да одмах по доласку у Студеницу постане игуман уместо затеченог игумана Дионисија, који према Типику, није могао и даље да управља зато што није архимандрит; да потисне јурисдикцију Охридске архиепископије; да као клирик друге јурисдикције оправда свој останак у Студеници; да први пут уведе, ту у Студеници, српске натписе на фрескама и, најзад, да створи предуслове за оснивање самосталне Српске цркве. Пошто је извршио своју мисију у Студеници, Сава је 1217. предао своје игуманство другоме и кренуо на велико путовање по Светим местима. Вратио се преко Цариграда, где је 1219. хиротонисан за првог архиепископа тада основане аутокефалне Српске цркве. За управљање Црквом донео је Законоправило или Номоканон и тиме још више учврстио свест Срба о самосвојности, потврдивши њихов дубоки смисао за правду, самодржавност и самобитност. Као родоначелник народног просветитељства које значи опстати и живети животом достојним човека, свети Сава је оставио Србима у наслеђе писане споменике правне, литургичке, хагиографске и друге садржине, чиме се у народу снажила свест о припадности српског роду за разлику од других, нарочито околних народа“.             

Истраживач српске прошлости, Живорад Јанковић, такође истиче: “/. . . /Сава је први владарски син који стиже на Свету Гору са жељом да се замонаши;Савин отац Стефан Немања је први владар који као монах стиже на Свету Гору са жељом да ту остане до краја; Сава постаје познат по својој ревности и подвигу и ништа мањој дарежљивости свим светогорским обитељима; оснива српски манастир који одмах улази међу четири водеће обитељи на Атосу (после Велике Лавре, Ватопеда и Ивирона) са посебним правима; у Кареји оснива ћелију са устројством дотле непознатим Светој Гори; ове две установе добијају свој посебни типик; Савин отац Симеон улази у списак светогорских светитеља, који није дуг, па се у њему тешко стиче место; у тешким временима латинске окупације тек преко Саве успоставља се веза Свете Горе и византијског цара у Никеји као њеног законитог господара; Сава је оснивач и први поглавар самосталне Цркве у Срба; Сава крунише првог и дотле јединог православног краља; са своја два путовања у Свету земљу спада међу највеће путнике свога времена; Сава је писац, дипломата који лично иде у мисије највећег ризика, што се ретко среће пре и после њега/. . . /;по биографу, добијао је победе без рата;после упокојења и прогласа за светитеља добијао је штовање и у цркви и у народу подједнако као што је имао и за живота; уз то, спаљивање моштију неког светитеља није честа појава“.

Енглески научник руског порекла, Димитрије Оболенски, у својој књизи „Шест византијских портрета“ говори непристрасним језиком науке кад каже да „историчар који настоји да обухвати необичну разноврсност његовог живота и рада – као владарског сина, калуђера, епископа, ходочасника, дипломате, администратора, писца и учитеља свог народа – готово неминовно долази до закључка да је у грчком и словенском свету источноевропског средњег века мало коме било дато да за шездесет година живота постигне толико много“.           

СВЕТИ САВА КАО МИСТИЧКИ ГЕОПОЛИТИЧАР

Својевремено сте писали о геополитици светосавља. О чему је реч?                

Поновићу основне тезе. Са библијско-историјског гледишта, геополитичка свест једног побожног народа датира још из времена праоца Аврама, сматра изучавалац овог феномена Миодраг М. Андрић. Она се заснива на неразрушивом завету Аврама и Бога који обећава да ће Аврамово потомство наследити земљу Хананску (1. Мој. 12, 7). Заједно са гробовима праотаца, сећање на овај завет ће одржати јеврејско племе у наступајућем периоду и постепено изградити његову државотворну свест. Са изградњом државотворне свести јавља се и потреба за изградњом сакралних објеката који ће видљиво омеђити већ поменути Завет Бога и јеврејских отаца и изродити оквирну геополитичку свест вертикале у јеврејском племену, ДА ЈЕ ЗЕМЉА У КОЈОЈ БОРАВЕ ОД БОГА ДАТА И ДА СЕ КАО ТАКВА МОРА САЧУВАТИ. Новим Заветом долази до утемељења крштених државотворних народа чија је геополитичка свест слична старозаветној јеврејској, али са много вишим новозаветним смислом. Подижу се владарске задужбине широм простора државотворних хришћанских народа: Јермена, Грузијаца, Ромеја, касније Срба, Бугара, Румуна и Руса. Тиме њихова геополитика није ни само хоризонтална као код паганских идеологија и народа, нити је само вертикална, што је карактеристика за старозаветне Јевреје.  

ХРИШЋАНСКА ГЕОПОЛИТИКА ЈЕ КРСТОНОСНА: ОНА ЈЕ ХОРИЗОНТАЛНА ЈЕР ЈЕ ЗАСНОВАНА НА БОГОМ ДАНОЈ ДРЖАВИ АЛИ И ВЕРТИКАЛНА ЈЕР ЈЕ У ТОЈ ДРЖАВИ ПОСТОЈЕ ХРАМОВИ У КОЈИМА СЕ САБИРА ВЕРНИ НАРОД КАО ЦРКВА БОЖЈА КОЈА ГА НА МИСТИЧКИ НАЧИН ВЕЗУЈЕ СА НЕБЕСКИМ ЦАРСТВОМ. Зато су хришћански храмови средишта мистичке геополитике: они су небо Литургије на земљи просторно-временских координата. И зато су српски владари у Средњем веку увек и свагда били задужбинари.

Почеци српске сакралне геополитике везани су за христијанизацију Срба, али је њене правце развоја одредио Свети Сава. Он је кренуо путем стварања српске аутокефалије, о коме је писао владика Николај Велимировић као о путу који би се могао назвати „национална Црква, али не и национална вера“. То је определило историју Срба као историју борбе за правду, чак и по цену надљудских жртава: зато је српска хришћанска геополитика ОТАЧАСТВЕНА, А НЕ ИМПЕРИЈАЛНА.  

ПОСТАВЉАЊЕ ЕПИСКОПА СРБА

Шта је значило постављање српских епископа на територији наше аутокефалне Цркве?  

   О геополитичкој мудрости Светог Саве пише и Жељко Познановић, који сматра да је Свети Сава је, у складу са канонима, националну Српску Цркву поделио по географским целинама. Особита пажња при томе је обраћена на крајеве који су били верски заостали или су били под утицајем римокатоличке пропаганде. Осим тога, он је обратио пажњу и на национални карактер Српске Цркве. У Призрену је пре његовог доласка био епископ Грк кога је поставио охридски архиепископ, па га је Свети Сава приморао да поднесе оставку и на његово место је поставио епископа Србина. Поред старих епископија у Расу, Призрену и Липљану, основане су још две на Приморју – Хумска са седиштем у манастиру Пресвете Богородице на Стону и Зетска са седиштем у манастиру Светог Архангела Михаила на Превлаци код Котора, као и шест епископија у унутрашњости Србије (Жичка, Хвостанска, Будимљанска, Дабарска, Моравичка и Топличка). За епископе нових епархија Свети Сава је поставио своје ученике монахе – аскете и предао им аутентичан препис свих црквених књига, одредивши да се преписи по епархијама могу вршити само из тих аутентичних примерака. Епархије су биле подељене на протопопијате, чија је дужност била непосредно просвећивање народа, крштавање и венчавање. На тај начин се преко јачања Цркве и сакрализовања породице јачала и сакрализовала сама држава. То је и време одржавања црквеног сабора у Жичи на коме је Свети Сава још једном утврдио основе праве вере, проклевши све јереси. Сва епископска седишта постављена су у манастирима, местима молитве и поста и духовним тврђавама, која су тако и просторно, дакле геополитички, одређивала српску нацију. Да је то тачно, знамо и из новије историје: на Лондонској конференцији 1913. Беч је вршио притисак на велике силе да Високи Дечани припадну Албанији. Скадар и Елбасан, умногоме српски градови (у Елбасану су почивале мошти првог српског свеца – владара, Јована Владимира), већ су доживели такву судбину. Јован Цвијић је окупљенима приказао фото-документацију о Дечанима и изложио истраживања француског византолога, Габријела Мијеа, па је план Аустро-Угарске да Србији Албанија узме Дечане, пропао.         

СВЕТИ САВА И КОСОВСКИ ЗАВЕТ

Косово и Метохија су срце српске „мистичке геополитике“. Јасно је да су они то пре свега својим православним храмовима и олтарима. Како је до тога дошло?

 Колевка народа је ова област нарочито од 1253, кад други српски архиепископ, Свети Арсеније Сремац, средиште аутокефалне Цркве премешта у Пећ, која се, у то време, налазила у дубини српске државне територије (Жича је стално могла бити на удару римокатоличких крсташа, Угара.) Велике светиње, попут Пећке Патријаршије, Грачанице, Девича, Љевишке, Дечана, Светих Архангела биле су и остале српске тапије на светој земљи, као и најбоље сведочење о Светородној Лози Немањића, која се, по угледу на Лозу Јесејеву, налази осликана, са 22 лика, у задужбини Стефана Дечанског, на источном зиду. Косовски бој је крвљу Лазара и његових саподвижника заувек запечатио светосавско опредељење за истину и правду, макар и у поразу (привидном, јер је пролазан). Као што је писао српски византолог, академик Димитрије Богдановић у „Књизи о Косову“: “Избор бојишта није случајан: простор испод Лаба и Ситнице на брежуљцима испод Приштине, не само што је у тактичком погледу погодан за судар већих оружаних маса него је у стратегијском погледу кључ свих комуникација које из Подунавља воде ка Јадрану, односно из Повардарја на север и северозапад ка Босни, преко старог Раса и Лима. Како је то формулисао Јован Цвијић, ко држи Косово, тај не влада само Србијом, него и централном балканском облашћу око Скопља. То је дакле једна од најважнијих стратегијских позиција на Балканском полуострву“. Турски попис области Вука Бранковића, која јесте обухватала већи део данашњег Космета, учињен почетком друге половине 15. века јасно показује: од 25 хиљада имена пореских глава, највећи број носи српска народна имена; има свега око три стотине (!) имена арбанашких.               

Како је било 1389, тако је и данас: Косово је опет мистичко средиште светских бојева. Јасно је, дакле, зашто је 1999, шестодесет година после Косовске битке, после НАТО бомбардовања Србије, код Урошевца подигнут амерички војни центар звани Бондстил. И јасно је зашто српске светиње гаулајтери Империје покушавају да поклоне својим шиптарским савезницима, челницима самозване „државе Косово“. Амерички геостратези боље од већине српских политичара знају да, док год су светиње у српским рукама, Косово и Метохија не могу припадати ни Албанцима, ни НАТОу.        

Да закључимо: почетак свега што Србе чини европским хришћанским народом, од аутокефалне Цркве, преко правне државе, до геополитичког и културног идентитета, јесте Свети Сава.     

ПОРУКА ЧИТАОЦИМА               

Шта би била Ваша порука читаоцима?           

Драга браћо и сестре, не верујте неопаганским глупостима, него се молите Богу и учите своју историју. Свети Сава није канонизован у 18. веку, него је Богу и народу свети био још за живота, а после смрти нарочито. И данас је он мера и провера Србинова. А неопагани желе само једно – да нас врате у шуму и пећину, и наоружају тољагама свог дивљаштва да би нас исписали из историје. То је и циљ наших непријатеља са Запада и њихових измећара на власти у Србији. Зато их пуштају да се „патриотишу“ и позивају нас да се „етрурчимо“. Ако хоћемо да нам буде боље, молимо се Светом Сави да се нас преклиње Господа како бисмо били изведени из таме и сенке смрти у којима се нађосмо што због грехова својих, а што због зловоље моћника овога света. (https://www.molitvenik.in.rs/ ). Ево, ближи се осам столећа од када нам је Бог преко Светог Саве даровао аутокефалну Цркву, која нас држи на окупу и пред престолом Свете Тројице, и из земне Србије нас води у Србију Вечну и Небеску. Зар ћемо се тога блага одрећи ради шачице превараната и преварених који у Бога не верују и за душу не знају? Наравно да нећемо.   

Свети оче Саво, моли Бога за нас!

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 15 новембар 2018 )