БОРБА ЗА ВЕРУ - Виктор Саулкин: Сатанистичка позадина убиства руске царске породице

После конференције у Сретењском манастиру када је епископ Јегорјевски Тихон саопштио да истрага разматра верзију о ритуалном карактеру убиства Царске Породице, либерални медији су организовали истинску хистерију. Разуме се, либерали су у таквој истрази одмах увидели пројаву антисемитизма, а представник јеврејских заједница Борода је отишао толико далеко да је оптужио Руску Православну Цркву за обнову "древне антисемитске клевете".

Либерални медији назвали су истрагу убиства Царске Породице "новим делом Бејлиса", а владику Тихона прогласили "изразитим антисемитом", који је, по њима, "нанео увреду свим верујућим јудејима у свету". Иако у речима истражног судије Марине Викторовне Молодцове која води ту истрагу и епископа Јегорјевског Тихона, није било никаквих алузија на верујуће јудеје. Владика је рекао зашто православни имају основа да сматрају да је убиство Помазаника Божијег за цареубице очигледно имало симболички, сакрални карактер. Подсетио је на ритуални карактер маузолеја на Црвеном тргу. Епископ Тихон вема спокојно и јасним речима објаснио је због чега ће се водити истрага верзије о ритуалном убиству Царске Породице:

«Нема ничег неочекиваног у томе, што се у процесу истраге околности убиства последњег руског Императора између осталог изучава и мотив ритуалне компоненте тог убиства. Нико неће порицати, да је Император, чак и после одречења, безусловно остао фигура симболичка, сакрална. Убиство Цара и његове Породице, постала је последња тачка у постојању мрзитељске за нову власт, тристагодишње династије Романових, била је апсолутно посебно дело које је за многе носило ритуални, симболички садржај».

Да би се у овим речима нашао "изразити антисемитизам" неопходно је овладати сувише болесном уобразиљом. Међутим, либерална "демшиза" је навикла да оптужује Руску Православну Цркву за то да њени "клерикали" вуку земљу у "мрачно средњевековје", и да плаше друштво тим, да ће све атеисте насилно натерати да се крсте у чело, а да ће се у Русији мало-мало и појавити "свештена инквизиција". Информациони рат, развијен против Цркве, примио је посебно жесток карактер после 2012. године, када је Свјатејшиј Патријарх Кирил одбио да подржи либерално "блато", него чврсто и недвосмислено подржао курс Владимира Путина на јачању Русије. После тога Патријарх је за "демшизу" постао лични непријатељ.

Садашњи покушаји либералних медија да оптуже Руску Православну Цркву за антисемитизам – отворена је уцена. Очевидно је да управо либерални медији таквим провокативним оптужбама марљиво покушавају распирити међунационалну мржњу. Новинари су посебно усрдни кад упоређују владику Тихона са Химлером, грубо вређајући све православне, притом потпуно уверени у своју некажњивост: нико неће судити професионалним клеветницима. Међутим, посебно је позната врела „љубав“ либералних медија према епископу Тихону. Почетак том осећању положио је филм "Пропаст Империје. Византијска лекција", учврстио је незапамћен успех књиге "Несвети а свети", а изузетна изложба "Русија. Наша историја" изазвала је у либерално-креативном блату нападе посебне злобе. Шта рећи, владики Тихону можемо искрено честитати на таквом односу "демшизе" према њему. Мржњу ових непријатеља Цркве није лако заслужити.

Но, зашто се "сва либерална армија" тако узбудила чувши да ће истрага изучавати и верзију ритуалног убиства Царске Породице? Приметимо да су последњих година сами либерали не једном разобличавали совјетску епоху, оптужујући комунисте да намећу народу своју "црвену религију", посебно их је смућивао псеудорелигиозни "култ личности". И заиста, револуционари су покушали да замене веру у Бога, вером у "светлу будућност". О томе сведоче и лежеће лажа-мошти "вечно живог" Илића, који је "у теби и у мени": различите октобрине уместо Тајинства Крштења и демонстрације уместо Крсних ходова, нови "свеци" с виленама, вилорама и осталим марксенама. У Русији су револуционари покушали да искорене веру у Бога, униште Цркву Христову и створе своју "црвену веру". Луначарски је чак назвао марксизам-лењинизам "четвртом аврамовском религијом". О мистичним коренима различитих утопија, које се називају антисистемима, писано је веома много. Богоборачки карактер фебруара и октобра нико од историчара не може порицати. О томе сведоче руине храмова на нашој земљи и венац новомученика и исповедника, пострадалих за Христа.

Дакле, зашто либерали данас упорно покушавају да докажу да је у дому Ипатијева од стране бољшевика био извршен обичан политички обрачун над Императорском Породицом?

Либералима су се одмах прикључила и нека прокомунистичка издања, запевали су "старе песме о главном": у земљи је, испоставља се, "доминација попова", тријумфује "назадњаштво" и "средњевековне предрасуде". Задивљујуће је како мржња према Цркви обједињује наизглед непомирљиве непријатеље "верне бољшевике-лењинисте" са либералима. То запрепашћујуће сједињавање ми видимо у покушају да омету повратак Цркви Исакијевског сабора, у протестима против изградње у Москви 200 храмова, предавања Основа Православне културе, а недавно у јединодушној подржци богоборачком филму о светитељима Руске Православне Цркве - Царским Мученицима.

Зашто се то дешава? Па зато што су и пре сто година и руски либерали и марксисти сложно рушили историјску Руску државност. И либерални и комунистички пројекти рођени су на Западу и непријатељски су према историјској Русији. Оба та пројекта у својим основама су непријатељска према Православљу. У то смо се могли уверити за последњих 25 година када су фебруаристи-либерали остваривали историјски реванш преузимајући власт од комуниста. У фебруару 1917. године они су срушили Руску империју, свргли Цара, а у октобру довели земљу до пуног хаоса, и либералну скупину злочинаца су протерали још одлучнији бандити – бољшевици. Од тог времена руски либерали настављају нит и жале се на бољшевике, који су, испоставља се, "разрушили Русију". Но, господо либерали, Руску империју сте разрушили ви, а бољшевици су само преузели власт из ваших немоћних, дрхтавих руку. Но либерали и комунисти-лењинисти вечно су "сковани једним ланцем" – мржњом према историјској Русији и Православној Цркви.

Цареубиство је наручила светска "интернационала зеленаша"

Познато је да су либерали из Привремене владе, који су свргнули Руског Цара, сви без изузетка били чланови масонских ложа. А и широко раширени различити магијски ритуали и мистерије, тамни мистицизам масонства, такође су добро познати. Отворено богоборачки, антихришћански карактер и непријатељски однос према Цркви Христовој у последње време не покушавају да сакрију чак ни сами чланови масонских ложа – довољно је упознати се са јавним публикацијама и интервјуима савремених "слободних зидара". Не скривају они ни свој утицај на финансирање свих могућих финансијских интернационалних структура и затворених клубова, који се условно могу назвати "светском владом". Очевидан је и антихришћански карактер савремене глобализације, коју називају том "светском владом". Изгледа, процес уништења традиционалних хришћанских вредности у тзв. "постхришћанској" Европи је попримио неповратан карактер.

Зато је мржња богобораца према Руским Царевима носила пре свега религиозни карактер. За разлику од Чеховљевих интелигената предивне душе који маштају о прогресу, демократији, царству слободе, после свргавања "азијатског самодржавља" руски масони-фебруаристи из ложе француског "Великог Истока" су веома добро схватали значење власти Православног Цара за Цркву Христову.

Због тога се може с пуним правом тврдити да су Керенски и остали чланови Привремене владе – такви исти учесници цареубиства, као и бољшевици. Светска "интернационала зеленаша" тежила је не само да уништи Руску Империју, него и да нанесе смртни удар Цркви Христовој. Пресуда Рускоме Цару и Високој Породици била је потписана и одређена много пре хапшења Господара на станици Дно, утврђена од стране банкара Шифа и Варбурга, који су у име "интернационале зеленаша" на почетку ХХ века отворено објавили рат Руској Империји.

Достојни архипастири и духоносни старци одмах су препознали и разобличили богоборачки карактер Фебруарске револуције, иако су многи црквенослужитељи и архијереји, ставивши црвене машне, честитали једни другима "еру слободе и новог живота". Фебруар 1917. године и хапшење Господара били су први кораци на путу ка Јекатеринбургском злочину. Свргавање Руског Цара није могло не завршити се гнусним злочином у подруму Ипатијевског дома. Сетимо се, како су декабристи намеравали истребити све чланове Династије Романових, укључујући жене и децу, како су се Лењину свиделе речи Нечајева о том, да је неопходно уништити сву "Велику јектенију".

Одрицати ритуални карактер који су масони (који су организовали рушење Руске Империје) придавали убиству Руског Цара и Помазаника Божијег, могу само ти неписмени руски либерали, за које је сав смисао историје дефинисан кретањем ка "тржишним реформама" и "људским правима" на геј-паради. Или верни лењинисти, којима Марксов "Капитал" замењује Свето Писмо.

Немогуће је да било који непристрасни истраживач не примети свесно богоборство првих бољшевика, љуту мржњу према Христу и Православној Цркви свих "демона револуције". Довољно је сетити се споменика "првом револуционару" Јуди Искариотском, који је подигнут у Свијажску. Ако је код дела бољшевика мржња према "дебелим задњицама", "слугама царског режима" носила класни карактер, то је код других та мржња била заснована на озбиљнијим осећањима, које је хранила древна мржња према Христу.

Данас ми можемо посматрати ту лоше контролисану мржњу не само према РПЦ, него пре свега према Христу Спаситељу, у многим либералним медијима. А класна мржња према задњицама сачувана је у редовима верних лењиниста.

Данашња мржња знатног дела либералног друштва према Цркви, лако је објашњива: присталице глобализације маштају да у Русији "средњевековни назадњаци-попови" не смеју протестовати против параде содомиста, феминизма и других достигнућа западне демократије. Да не би сметали "клерикалци" својим разговорима о недопустивости греха, да народ прихвати "вредности цивилизованог света". И тада ће либерали успети да на крају уведу "ту земљу" у "породицу цивилизованих земаља".

У последње време ми примећујемо реални свеопшти интерес тзв "стваралачке елите" према делу учења кабале, свакојаке окултистичке праксе и остале тзв "духовности". Да и не говоримо о процвату свакојаких секти у време почетка перестројке, као и навали различитих "харизматичара", до увлачења у учења Рериха и Блаватске и осталог "сатанизма за интелигенцију". Но и почетком ХХ века међу "напредном интелигенцијом" је било широко раширено занимање окултним учењима и праксама, почевши од модерног спиритизма, различитих видова антропозофије и теозофије те исте сатанисткиње Блаватске, до саме црне магије и отвореног поклоњења луциферу. Није случајно да су бољшевици послали на Хималаје експедицију Јакова Бљумкина, а "мудраци Шамбале" су послали свој благослов револуционарима, који су покушали да у Русији униште Православну Цркву.

Један те исти потпис изрода сатанистичких

У последњој деценији у медијима се може срести мноштво сведочења о злочинима сатаниста у Русији. Сетимо се сатанистичког убиства јеромонаха Василија и монаха Ферапонта и Трофима у Оптинској Пустињи на Васкрс 1993. године. Убиство јеромонаха Григорија у Краснојарском крају од стране кришнаиста, чију главу је злочинац положио на престо у олтару храма. И многи слични дивљачки злочини. Многобројна убиства православних свештеника у наше време, подсећају на терор који је покренут против духовенства пред револуцију 1905. године.

За време грађанског рата учешће присталица дивљачких сатанистичких култова јасно се уочава у масовним убиствима свештеника, православних руских људи, у скрнављењу православних храмова, свесном богоборству. Распеће свештеника на Царским дверима, скрнављење икона са копањем очију, јавни тоалети који су грађени на олтарима разрушених православних храмова и мноштво сличних, свесних богоборстава – зар то није сведочанство посебне сатанистичке злобе и мржње према Христу? Наравно, може се претпоставити да су сва та чудовишна богоборства и злочини чинили демонизовани људи, обузети злим дусима. Но, ипак у том таласу методичног скрнављења хришћанских светиња и богоборних жестоких убистава архијереја и свештеника, није тешко пратити одређени систем и увидети један те исти потпис.

Узгред, искусни криминолози лако препознају потпис злочинаца из одређених злочиначких друштава. Својевремено је пуковник МУП-а криминолог Андреј Хвиља-Олинтер, изучавајући злочине сатаниста, схватио да је Православље – најисправније исповедање Христа и зато сатанисти највећу злобу од свих хришћанских конфесија показују управо према православним храмовима и православним хришћанима. Сада протојереј, Андреј Хвиља-Олинтер је један од водећих религиозних стручњака у борби против сатанистичких секти.

У свим револуцијама у Европи ми примећујемо жестоко богоборство. За време велике Октобарске револуције сатанисти у Русији су скрнавили храмове, убијали свештенике и уништавали мошти светитеља са истом таком љутом злобом и крволочношћу, као и јакобинци за време револуције у Француској. Није тешко доказати да у основи тих револуција леже сатанистички култови, који необично подсећају на вежбе и праксу темплара, катара, стригољника, жидовствујућих и осталих непријатеља Цркве Христове.