​Живела два пустињака у некој оронулој колиби. Делили су једини собичак који су имали. Дане су проводили проповедајући по околним селима.

Млађи проповедник, очајан, паде на колена.

– О Боже! – завапи. – Како си нам могао ово учинити! Зашто?! Зар не видиш да смо живот посветили теби, ходамо около, говоримо како си милостив и помажеш, а ти допустиш да нам невреме разруши једини дом… – викао је, на коленима – очајан.

Старији проповедник је ћутао. Клечећи у тишини, склопљених руку, молио се спокојна израза лица.

– Како можеш тако стајати кад нам је пола собе разрушено? Како можеш веровати да Бог спашава, након овога? – упита га нервозно млађи проповедник.

– Сад верујем још чвршће – одговори с осмехом старији. И захваљујем му јер нам је ипак оставио пола собице. Да Бог не помаже, не би затекли ни даске од ове наше колибе. А нас је ипак, дочекало пола… Имамо и даље кров над главом, имамо где лећи… Шта више хоћеш?

Тако често узимамо здраво за готово чињеницу да се будимо: ако се, рецимо, пробудимо лоше воље, мука нам је јер смо слабовољни, а заборављамо дар да смо се пробудили, да имамо прилику у том дану направити нешто ново, другачије, за себе и свет.

Научимо се бити захвални на лепим тренуцима, али и и спокојно живети у оним болним данима кад нас очај почиње свладавати.

Корак по корак почнимо живети из захвалности…