Миле Имеровски: Нема васкрсења без смрти
субота, 06 јун 2009

НЕМА ВАСКРСЕЊА БЕЗ СМРТИ

              Пише: Миле Имеровски, теолог-историчар

            Затечен многобројним питањима која су ми ових дана упутили пријатељи, одлучих да се прихватим не баш лаког задатка. Кажем задатка, јер су сва питања сведена на, за наше незнање, поприличан проблем допуштања грубости у цркви као Христовој институцији љубави.

Уврежено мишљење, посебно после интерпретација романтичара који су све приказивали у ружичастим тоновима, па и Библију, тешко је једним чланком-одговором-променити.

Ипак, нека ми буде допуштено само да покушам да укажем и на истицање принципа љубави који се на први поглед не види као таква чињеница због видљиве грубости.

За почетак, послужићу се примером из графичке струке. Када узмете савремени часопис на коме је представљен неки предео, изузетно лепа особа, пожељан напитак, или икона - било шта лепо - у пуном колору, онда морате знати да поред жуте, плаве, црвене и свих нијанси које настају из ових боја, учествује и црна боја која даје оштрину, а посебно утиче на квалитет, јасноћу и потпуност снимљеног субјекта или објекта. Без црне боје фотографија никада није потпуна.

Хоћу да кажем да од потпуно белог до дубнинске црне за наше око неопходан је спектар да би приказ био потпун. Онда је реалност захваћена у целости и црна није негативна, него равноправна боја која у одређеном захтеву задатка одговара истинитости нечега што желимо да доживимо као реално и лепо. Зато се сви они лепи тонови живота који су вечито жељени од свих нас и описују се као слатки, благи, светли, сретни, пожељни итд., допуњују и оним реалностима попут горких, грубих, тамних, несретних, непожељних итд.

Читам новинске чланке, гледам телевизијске емисије, слушам узбуђене пријатеље и нтео не хтео не могу се отргнути утиску како скоро сви, од обичних људи, новинара, лекара, психолога и психијатара, па до господе владика, упорно говоре о спасењској цркви љубави која је своје  утемељење јединствено остварила на Христовој спасоносној и откупној смрти и васкрсењу које је наш Господ учинио из љубави.

 _______________

 "Дођоше у Јерусалим, и Исус уђе у Храм и поче истеривати оне који су продавали и куповали у Храму: и изврну столове оних који су мењали новце и клупе оних што су продавали голубове. И не дозволи да било ко изнесе било шта из Храма"

________________

И док ми то пријтељи говоре схватам да нису баш начисто шта изговарају.

Јесте, кажем, то је тачно, али настављам питањем: видите ли ви да у Христовој љубави за нас до његовог васкрсења на људском путу којим је прошао и хтео да нас спаси постоје црне нијансе?!

У чему су кључни црни тонови Христовог земаљског живота?

Чинио је дооро, а они му враћају злим!

Био је одан ученицима, а они кад је настала прва невоља се разбежаше, а њему најближи апостол Петар га се чак одриче!

Он говори истину и само истину, а најбитнији религиозни ауторитети оног времена доведе га пред највиши религиозни суд, доводе такође подмићене сведоке како би га по сваку цену оптужили и осудили и не на било какву казну, него линчовањем и на најсрамнији и најтежи начин за Јевреја оног времена, да виси на дрвету-крсту док не издахне.

______________

У свету наркоманије све је компликовано јер се ови једноставни принципи нису на време спроводили. Данас када је особа дубоко загазила у наркоманију није више немогуће да буде једноставан, него је све прожето лажима, манипулацијама, преварним умом. Има ли излаза? Има! Бог је милостив. Али које воли, како то текст каже, оне и кажњава

______________

Све су ово црни тонови гледано са једног аспекта. Али то није све.

Оно што превазилази тежину драме и црнила је Христово васкрсење. Али до васкрсења морао се платити цех људима и њиховом неразумевању којима је Христос предочио истину, а они су неколико дана пре овог догађаја о њему говорили као о цару узвикујући:

„Хосана, Благословен онај који долази у име Господње!", да би сада стајали испред резиденције Понтија Пилата и из грла колико људска снага то може да допусти, без трунке суздржљивости урлали:

„Распни га! Распни га!"

И док су високо поштовани религиозни прваци повучени у својим одајама, очекивали Христову смрт из оправданих разлога, јер нису хтели да прихвате његову истину светлости, дотле је разуларена маса када му је видела грашке зноја и капљице крви које су се котрљале низ главу и лице од трнове круне, потпуно помахнитавши ходала нестрпљиво за поворком ка Голготи где се десила највећа трагедија на свету и где је помахниталост ума без могућности да схвата, а још мање да љуби и буде милостив, разапела Божјег сина.

____________

У чему су кључни црни тонови Христовог земаљског живота? Чинио је добро, а они му враћају злим!     

___________

Распеће је она делатност коју су људи од онда до данас усавршили до перфекције.

Распињемо све оне који нас обдаре знањем, животом, истином, пожртвовањем, принципијелношћу, добротом.

Посебно, дакле, оне који се одликују добротом. Добри Исус је тако након свих проповеди, подучавања, лечења, саветовања, тумачења и пророштва, без обзира што је делио све са својим народом дајући му све од себе, нормално, завршио на крсту у праву правцату црну смрт.

Кажемо и верујемо да је васкрснуо.

Тачно!

Али, да ли схватамо да је на путу до васкрсења неопходна и незаобилазна тачка-етапа смрт?

Па да закључим.

Нема васкрсења без смрти. Нема спасења без пређеног целог пута. Нема богоугодности без послушности. Нема небеске круне без потпуне подложности и то не људском него Божјем неприкосновеном ауторитету. То је Христос заправо био.

Није презао ни од чега што је замагљивало Божију истину. Храм у његовом времену је био светско чудо градитељства. Али то га није преварило.

____________

Сине  мој,   не  презри карање Господње, и да те његове казне не ужасну. Јер ког воли Господ, онога кажњава и шиба сваког ког за сина призна“

____________

 Улазећи у тај Храм, јеванђелиста Матеј сведочи у 24. глави, првом и другом стиху:

„Како је Исус ушао полазећи из Храма, приступише к њему његови ученици да му скрену пажњу на грађевине. Али он им рече: Видите ли ви све ово? У истину вам кажем, неће овде остати ни камен на камену који се неће разметнути".

Није се он руководио људским аршинима. Сјај, грандиозност, органи зованост, перфекције и претрпаност луксузом и златом није засенило потребу за сусретом са својим Оцем који надилази људско несавршенство па колико год оно изгледало задивљујуће. Христос улази у Храм. Остаје запрепашћен оним што у њему види! Не верује својим очима шта се дешава пред њим. И тај до сада благи Христос постаје другачији. Што би наш народ рекао „према свецу и тропар". Да не бих препричавао цитираћу текст самог јеванђеља:

„Уђе у Храм и растера оне што су продавали у њему, говорећи им: У писму стоји: Дом мој биће Дом молитве, а ви начинисте од њега пећину разбојничку". (Лк. 1945-46) Шта је био одговор на овакав Исусов наступ када је грубо исказао давно заборављену истину? Он је проповедао сваки дан у Храму, а првосвештеници, писмозналци и старешине народа гледали су да организују њејгово погубљење.

Али нису налазили основ како би то извели, јер је сав народ ишао за њим и слушали су га. Марково јеванђеље, иако најкраће од свих јеванђеља, даје мотив, бар онај за почетак да покрену лавину зла против њега и оно на шта је Христос указивао, а то је замена вредности коју су учинили предводници јеврејског народа.

Ево шта јеванђелиста Марко говори о Христовој спремности да се супротстави греху и замени правих вредности бљештавилом које могу да понуде трговци:

„Дођоше у Јерусалим, и Исус уђе у Храм и поче истеривати оне који су продавали и куповали у Храму; и изврну столове оних који су мењали новце и клупе оних што су продавали голубове. И не дозволи да било ко изнесе било шта из Храма. И учио их је и говорио: Није ли писано: Дом мој, Дом молитве ће се звати за све народе? А ви начинисте од њега пећину разбојничку!" (Мк. 11,15-17)

По романтичарима, Исус би пришао пристојно и елегантним покретима превртао тешке столове и клупе. Међутим, порука да ће све то бити разорено и да камен на камену неће остати, као што је то малом човеку било несхватљиво и неприхватљиво, десило се за време римске опсаде Јерусалима под владавином императора Веспазијана и његовог сина Тита. Храм је свега неколико деценија од овог Христовог пророштва о коме сведоче синоптички јеванђелисти био сравњен са земљом и у таквом стању је до данас. Нека дела очито чине се из љубави и та љубав не помрачује ум онога који чини добро дело, него открива истину на адекватан начин као што је то радикално учинио Исус у овом случају.

Свето писмо није никада одступило од принципа љубави. Зато је црква Христова саздана на љубави. Али некада је љубав према истини и божански успостављеним вредностима водила апостоле до оних покушаја да спроведу љубав у дело и заштите човека-верника од самог себе. Ту је незаобилазни пример о борби против греха у новозаветној књизи Посланици Јеврејима где у 12. поглављу дословно каже:

„Помислите, дакле, на онога који је такво противљење против себе од грешника поднео да не очајавају ваше душе.

Јер још до крви не дођосте борећи се против греха, и заборависте опомену која вам је учињена као синовима.

„Сине мој, не презри карање Господње, и да те његове казне не ужасну. Јер ког воли Господ, онога кажњава и шиба сваког ког за сина призна".

Трпите његове казне, јер вас Бог за синове сматра, јер који је син кога отац не кара? Ако ли сте без карања, у коме сви свој део имају, то сте онда деца прељубе, а не синови. Ако су нам, дакле, телесни очеви наши васпитачи, а ми их поштујемо, како да не слушамо Оца духова, да живот добијемо? Очеви наши караше нас за мало дана, када су то за добро налазили, али нас Бог одгаја за наше добро, да учествујемо у његовој светости. А и ако свако одгајање изгледа најпре као жалост, а не као радост, али оно после даје миран плод правде онима који су научени њима“.

Ова пракса очигледно данас није у многим породицама хришћански параметар. Деца се издижу изнад родитеља. Родитељи се учи неким посебним демократским" правима деце. Родитељи се не баве својом децом. Рађе уместо пружене љубави, принципијелног и доследног понашања они купују родитељски статус и све у фамилији тако губи ред и однос поштовања. Библија јасно каже саветујући децу:

„Децо, слушајте своје родитеље у Господу, јер је то праведно. Поштуј свог оца и своју мајку (то је прва заповест с обећањем), да будеш срећан и да дуго живиш на земљи".

Текст се обраћа и очевима:

„И ви очеви, не љутите своју децу, него их одгајајте у строгости и здраворазумности Господњој“. (Посланица Ефесцима 6,1-4)

У свету наркоманије све је компликовано јер се ови једноставни принципи нису на време спроводили. Данас када је особа дубоко загазила у наркоманију није више немогуће да се буде једноставан, него је све прожето лажима, манипулацијама, преварним умом. Има ли излаза? Има! Бог је милостив. Али које воли, како то текст каже, оне и кажњава.

Тако се долази до почетничког реда. Каквом казном? То не знам. То знају они. Како причају казне су им различите и ништа им није лако. 

Извор: „Сведок“, бр. 671, 2. јун 2009.                                    

Последњи пут ажурирано ( субота, 06 јун 2009 )