БОРБА ЗА ВЕРУ - Уредништво: Судбина првих жена професора на Богословском факултету

Целој академској и културној јавности позната је судбина Ксеније Атанасијевић (1894-1981), прве жене доктора наука и прве жене доцента на Београдском универзитету, која је само због свог пола, без обзира на врхунско образовање и низ изванредних књига и студија (око 250!), била приморана да заувек напусти Катедру за философију.

Наравно, тактика њених прогонитеља била је – изложити је срамоти и јавном линчу и тиме постићи да она сама са индигнацијом понуди оставку. Рачуница се показала као тачна. Њени супостати нису ни сањали да ће пред зградом Философског факултета стајати споменик управо њој, узвишеној и достојанственој мудрољубивој жени која је себе уткала у темеље српске културе и науке, и која је свој животни век, попут Исидоре Секулић, провела у „унутарњем помонашењу“, оданости Богу и аскетском тиховању.

На универзитетима у Србији већ одавно жене немају проблема у стицању научних звања нити у запошљавању. Постоји један изузетак – Богословски факултет у Београду.

У списку наставника и сарадника заинтересовани читаоци наћи ће чак (!) четири имена, с тим што су у питању наставници страних језика. Иако теологију уписује и до трећине или четвртине жена, и многе наставе образовање на мастер, али веома ретко и и докторским студијама. Ни једној није пружена шанса да оствари своје потенцијале на Факултету. А било их је...

Једини доктор теолошких наука међу Српкињама јесте Јулија Видовић, која је своју титулу стекла на Сорбони. Нико се ње није сетио, нико јој није понудио наставничко место, тако да Јулија сада живи у Паризу, далеко од своје земље и далеко од шансе да искористи свој академски потецијал.

На подручју црквеноисторијских наука прва Српкиња која је магистрирала и докторирала (у Риму) била је Драгана Јањић, која је и примљена у радни однос на Богословском факултету у својству асистента, с тим да даље напредује у звање доцента, с обзиром на стечене квалификације. Драгана Јањић примљена је на предмет Историја помесних православних Цркава са позамашном библиографијом и знањем неколико светских језика, од тога италијанског на нивоу билингвалне особе. Пре магистарског и докторског образовања у Италији, а докторирала је на тему о Светом Петру Коришком, Драгана Јањић завршила је Одељење за археологију на Философском факултету у Београду и радила у Патријаршији као координатор за сарадњу са Заводом за заштиту споменика културе. Богословски факултет је одмах након њеног примања у радни однос, чим се приступило новој акредитацији, укинуо предмет Историја помесних православних Цркава. То није могло представљати непремостиву сметњу за даљи ангажман др Драгане Јањић, јер се наставник бира за ужу научну област – Историја Цркве – а тек потом за предмет. А онда су се умешали реметилачки фактори. Најпре је острашћену кампању против др Драгане Јањић повео др Ненад Милошевић, на приватној основи, у спрези са тадашњим деканом, протојерејом Владаном Перишићем; затим су се придружили наставници Катедре за историју Цркве проф. др Радомир Поповић и проф. др Предраг Пузовић – овај потоњи из бојазни да би та жена могла угрозити његовог сина Владислава, у то доба такође асистента, што је било без икаквих основа, јер је часова било довољно за све историјске дисциплине. Тако је на др Драгану Јањић вршен вишегодишњи притисак, који се завршио закључењем уговора о раду склопљеног на четири године, без прилике да буде бирана у више звање. У међувремену др Драгана Јањић засновала је радни оснос у Институту за проучавање српске културе, где је стекла звање вишег научног сарадника (еквивалентно звању ванредног професора) и где ће, ако Бог да, убрзо постати и научни саветник (највише звање у научним институтима, еквивалентно звању редовног професора). Руководилац је пројекта „Материјална и духовна култура Срба на Косову и Метохији“. Библиографијом попут њене не може се подичити већина наставника и сарадника на Богословском факултету.

Најинтригантнији је случај др Ксеније Кончаревић, која је на Богословском факултету у три наврата била продекан за наставу, управник Катедре за филологију, представник Богословског факултета у Већу друштвено-хуманистичких наука Београдског универзитета и председник тог Већа.

Др Ксенија Кончаревић по образовању је филолог, лингвиста: магистеријум, докторат и звање донента стекла је на Филолошком факултету у Београду, да би на Богословском факултету, на који је прешла 2000. године, уз сагласност матичног факултета стекла титуле ванредног (2002), па редовног професора (2008). Иза ње стоји 17 књига, 370 студија и расправа у научним часописима и зборницима, више од 80 превода и преко 40 књига редактура превода. Отказ на Богословском факултету дала је 2014, са преузимањем на Филолошком факултету, где је сада редовни професор. До отказа је доведена шиканирањем појединих „колега“ током акредитације, за коју је била одговорно лице. И у њеном случају показала се тачном максима Светог Владике Николаја да су наши непријатељи заправо само наши сурови пријатељи: сада предаје осам предмета на три нивоа студија и управник је Катедре за славистику Филолошког факултета.

Девојке које уписују Богословски факултет у најбољем случају у струци могу да досегну ниво вероучитеља у школи, што је посао који се ради по уговору, без сталног радног односа, са сталном могућношћу смањивања норме или останка без посла. Зато је девојкама боље да духовне књиге читају за своју душу, или да уз Богословски студирају још неки факултет, са којим ће имати изгледније шансе за запошљавање. А да и не говоримо о утицају душегубних јеретичких учења која се на овом факултету предају уместо теологије Цркве – она су отров за сваку душу богочежњиву и суптилну, какве су душе наших будућих мајки и монахиња.