Како српски бедници продају српску културну баштину, штампајући књиге усташком латиницом
недеља, 03 фебруар 2019

 У коментару на интервју М. Вуксановића „Данасу“ под насловом „Срби не знају српски језик“,  један читалац Видовдана написао је 30. јануара 2019. запажен коментар:

+ + +

Драгољуб Збиљић

Српске издавачке куће, за коју куну, евро или динар више, продају скупу српску књижевну баштину

         „Још одличнији наслов као срж мудрости познатог уметника речи Мира Вуксановића био би да гласи: “(МНОГИ) СРБИ ДАНАС НЕ ЗНАЈУ НИ СРПСКИ ЈЕЗИК НИ СРПСКО ПИСМО”.

Као што то често чини, српски књижевник Миро Вуксановић је и овде изрицао мудре реченице и мисли у вези са српском културом и српским језиком. Мањи је ту био “кривац“ Вуксановић, а много већи новинар (који се тог питања није сетио) да је било веома важно да се постави питање о српском писму данас, како би М. Вуксановић дибио прилику да каже коју реч и (верујем) мудрост у вези с чињеницом наопаких и опасних по српски народ и његов стваралачки и сваки други идентитет — сурово данашње настављање касапљења (све брже и чешће у српској јавности) српског миленијумског писма којим је у српском језику (осим тамо где су Срби католици били рано, ради асимилације, принуђени да замене ћирилицу латиницом) дуже од хиљаду година записивало све што је створено у језику Срба православаца. У помами голе материјалистичке стварности живота, српски издавачи све већи број књига објављују хрватском абецедом и тиме буквално и директно утичу на то да ће Срби убудуће имати много тешкоћа да доказују да су све те српске данашње књиге на српском језику, а хрватском писму – чиста српска културна баштина. Јер, познато је већ дуго да се у УНЕСКО-у, откако је у свету српскохрватски језик остао ван регистрације, а у регистрацију ушли званично „хрватски језик на латиници“ и „српски језик на ћирилици“, све што (и) Срби објаве на хрватској гајици књижи у “хрватску културну баштину”. Нама се данас у сулудом делу света (а он је увек јачи) оспорава право на припадност српског Косова и Метохије Србима и Србији, а како ће се тек још лакше оспоравати да је српско и да припада српском језику и српској култури оно што данашњи наивни и неуки Срби и српски издавачи штампају хрватском латиницом. Наши издавачи су толико неупућени и материјалистичком голотињом онеспособљени па своје књиге у Србији објављују хрватском латиницом да би добили (како они верују) мало више продатих књига на српском језику код браће Хрвата. Ниједан српски издавач не само да не зна него му није ни на памет пало да се упита зашто ниједан хрватски издавач књига и не помишља да своје књиге шаље Србима на ћирилици да би и Хрвати тако намакли коју бедну куну или евро више за хрватске књиге на српском писму. А и зашто би, кад су наивни српски издавачи, само за “динар више” “продали српски језик и српску културну баштину другоме.

Томе су, наравно, кумовале српске власти којима већ 13 година не пада на памет да коначно усагласе одредбу из Члана 10. Устава са Законом о службеној употреби језика и писма, а још дуже то не пада ни Матици српској, ни САНУ-у, ни Одбору за стандардизацију српског језика ни свој српској лингвистици и правописцима да, пре власти, изврши правописну корекцију у решењу питања писма у српском правопису такође у складу с реченим чланом Устава, али и с општом праксом у Европи и свету (једноазбучност у сваком језику, јер је двоазбучје наметнуто само Србима за околишни пут полатиничавања свих Срба и без ранијих закона о забранама ћирилице у историји). Верујемо да би мудри Вуксановић умео о томе много да каже, али му новинар није дао прилику да се (и) о томе изјасни.

 

Извор: „Видовдан“

Последњи пут ажурирано ( недеља, 03 фебруар 2019 )