У Хрватској се појавило неколико "повјесничара" који тврде на основу својих доказа да је Јасеновац био само радни логор, и да тамо није било "масовних убојстава". Верујем да нажалост и међу Србима има оних код којих ће "повјесничари" и поред многобројних озбиљних историјских приказа да изазову сумњу у наводе српских историчара, па бих дао својим догађајем прилог за ову назови полемику.

У Аустралији се док је у своје време постојала Слободна СПЦ сваке године у манастиру Светог Саве крај Канбере  испред Крста, јединог споменика у дијаспори српских жртвама у  Другом светском рату, служио парастос за 700.000 јасеновачких новомученика. Парастосу је увек присуствовао и покојни Мирко Љепојевић, прживели логораш Јасеновца. Мирко је после рата сведочио пред многим међународним и домаћим комисијама и дао допринос да истина допре до јавности. 

Једне године се погодило да смо се Мирко и ја заједно из Канбере авионом враћали у Мелбурн, па сам имао изузетну прилику да га слушам. Он је иначе био увек посебно потресен и узбуђен баш у време када смо обележавали дан 700.000 Светих јасенивачких новомученика, па ми је тако испричао колико је стигао шта је све преживео. Живот му је спасло што је био јак и млад па су га усташе користиле да копа ровове и у њих убацује побијене и заклане. Изабрани логораши су прво копали ров, онда су усташе камионима довозили мртве, а онда су их исти логораши убацивали у ровове и закопавали и тако од раног јутра до касне вечери.  Мртве су вадили из камиона тако што би један ухватио жртву за руке, други за ноге, па су је тако убацили у ров. Једном је међу гомилом лешеве Мирко видео дете и узео га је сам у наручје, а онда је видео да су закланом детету отворене очи. Како он рече: "Дијете ме је погледало!". То дијете и тај поглед су га стално будили из сна, а он је схватио да га убијено Српче опомиње да страшни усташки злочини не смеју никада да се забораве.

Не знам, а и не занима ме, ко су хрватски повјесничари, али је сигурно да ти људи у Бога не верују, а да ли душу имају, па ако је Бог дао сваком човеку душу онда је дао ваљда и њима.

Предраг Вучинић, Мелбурн