Александар Дугин: Путин или Над-Путин
недеља, 17 фебруар 2019

 У будућности нам је потребнa нека врста Над-Путина, у којем ће све његове изузетне херојске особине бити настављене, док ће његове слабости и грешке бити превазиђене

Тезе испод текста Владислава Суркова „Дуговечност Путинове владавине“.

I. Самоиспуњавајуће пророчанство елите

        Сурковљева основна идеја[1] је следећа: режим који је сада развијен у Русији, оптимално одговара националном интересу и постојаће заувек. Путин ће једном отићи, али све ће тачно остати као што је сада. И то заувек.
      
         Ово подсећа на заклињања у „неизбежну победу социјализма“ и „даље јачање социјалистичког система“, изговарана од страначких пропагандиста касних 80-их. У нашој историји, као по правилу, почиње да се говори, да је режим вечан и јак, као никада, и да ће статус кво трајати заувек, тачно, пред његов крај.

Наравно, политичка елита, која се прилагодила Путину, укорењена као и сам Сурков који је био део Јељцинове пратње и либерала 90-их, или олигархијски врхови, који под Путином леже, била би презадовољна, када би све остало као што јесте. И Сурков изражава само заједничку вољу елите, и њихово маштање, у облику футуролошке прогнозе. Цео чланак је конструисан као самоиспуњење пророчанства, и истовремено и као претња: све ће бити у будућности, као што је сада, то је „научна чињеница“ („Овако говори Сурков“), а они који желе да промене нешто, ће платити, и њихов резултат ће бити неуспех. Један тежак чланак, у целини.

Зашто је Сурков то написао је разумљиво: он тражи, као и раније, као значајан Путин-идеолог, и као ПР – он покушава да докаже да игра улогу и у последњој фази Путинове ере. Ова ера неминовно долази крају, и логичан закључак је да је елита посвећена обезбеђивању своје позиције у друштву, фиксацији статуса „на векове“.

Путин им служи на мало другачији начин. Они говоре: ми се испред Вашег генија клањамо, а и људи ће бити приморани да се клањају, а ако до неких незадовољство и дође, то је из неспоразума, и Ваше верне слуге ће се за то побринути. Зато смо спремни да Вас балзамујемо још у животу и претворимо у маузолеј, сада већ. Ви сте створили државу, то је (нај)оптималније и то је почетак нове ере – сада и заувек. Путин – је вечан.

II. Путин као компромис

Мислим да је главна порука чланка Суркова искрена и да одражава тренутне жеље елите о самоодржању и очувању/конзервирању режима у истом стању и у пост-Путиновом периоду. Да не би Путин лично, нешто случајно, иза завеса, покушао и успео да промени добацију му се успокојавајуће пароле – ионако је све идеално . . . Али искреност не значи и истину. Солипсизам владајуће елите и даље не може да замени историју и политичку логику. Стога је Сурковљева анализа политичког система савремене Русије потпуно нетачна у својим основама.

Темељна грешка Суркова је да не узима у обзир: Путину у потпуности припада политичка садашњост Русије, али на будућност, која ће наступити одмах након њега, она неће имати никаквог утицаја. Тако је било са Горбачовим и Јељцином. Њихови наследници су одредили потпуно другачији курс, чак и без обзира на своје претходнике. Наравно, нешто од прошлих епоха се преносило дуж институционалне линије, али је главни вектор био радикално промењен. Истина је да Путин своју контролу над будућношћу није оцртао. Идеју државе, није утврдио, институционални израз свом курсу није уобличио, нова државна елита није успостављена, стратешки пут Русије није формулисан. Он је говорио и чинио различите ствари, неке чудесно успешне и позитивне, спасоносне, друге су потпуно пропале и биле дубоко погрешне. Равнотежа про и контра може се склопити на различите начине. По мом мишљењу, много је више позитивних елемената у целини, но негативних. Путин је спасао Русију, која је лебдела изнад амбиса, и вратио је и историју. Ово је одлично. Али ниједан од његових успеха није достигао тачку са које нема повратка. Све ће бити доведено у питање и преиспитано након његовог завршетка. И то је толико заједничка црта свих његових дела, да је потпуно очигледно да он другачије није могао или није хтео, а ни остатку мандата неће моћи, а највероватније ни пожелети. То је дубински и суштински половична линија владања.

То какав је тренутно политички режим у Русији, формираној под Путином, то је један компромис. Kомпромис између свих полова и оперативних снага државе и друштва. То је стабилно само због самог Путина, који је компромис – између патриотизма и либерализма у привреди, између евроазијства и европејства у међународној политици, између конзервативизма и прогресивизма у области идеја и вредности, између народа и елите, између суверенитета и глобализације, између 90-их и не-90-их (т.ј., „нешто друго“). Али тај компромис је важећи док је Путина. Он је интуитиван и ауторитаран; на основу ручне контроле и сталним финим подешавањем курса, Путина лично. То се не огледа у било каквој стратегији, сваки пројекат се не ослања нити на цело друштво нити на елите.

Значајно је да је упркос критикама 90-их Путин оставио главне елементе онда постојећег система власти, нетакнуте. Устав, елита, парламентарне странаке, структура власти, систем образовања и информисања уопште, остали су суштински исти, само су се заклели на другог владара. Они су се прилагођавали, Путиновом лични патриотизму, његовом стилу, али се нису систематски трансформисали у неку разумљиву и јасно изложену идеју. У извесном смислу, режим 90-их, из кога је и Путин лично изашао, отишао је с њим у компромис, а они који нису хтели да иду, желећи да остану верни радикалном западњаштву, ултра-либерализаму, глобализму и русофобији су постепено очишћени. Путин је захтевао лојалност лично себи, и они који су били спремни за то су остављени. Сурков сам – типичан пример члана Јељцинске „породице“ и блиски сарадник олигарха, један је од првих који је усвојио нова правила игре. Сурков је чак раније покушао да компромису да новоназив „суверена демократија“ или слоган „Слобода и правда“ али ни то се није „примило“.

Наравно, у поређењу са 90-им се Путин веома много променио. Међутим то се није одразило нити утицало у политичкој структури режима.

III. Будућност не припада Путину

Људи, друштво у најширем смислу, је уопштено органски носилац две главне вредности: патриотизма и социјалне правде. Елита се налази тачно на супротној позицији: космополитизма (западњаштва) + слободе за крупни приватни капитал, богатство. У 90-им годинама комплетна власт је била антинародна, антинационална. Путин је ову формулу, донекле променио везујући патриотизам за војску, што је масама импоновало, али је задржао економски либерализам који је био прихватљив за елите. Због тога су људи прихватили Путинов патриотизам кога није било у власти 90-их година, али су задржали своју одбојност за елиту, очигледно жалећи, све више и више, због потпуног одсуства у Путиновом режиму, социјалне правде. У недостатку овог, народ с правом криви елиту, псујући је у лицу „колективног Чубајса“.

Таква је структура статуса кво или путиновског компромиса. Народ трпи недостатак социјалне правде и невероватни степен корупције (елите) зарад патриотске компоненте (Путин лично). Иако није нарочито поуздан, ипак je Путинов систем трајао до данас, за дуго времена – 20 година. Због тога је већ „доста дуг“, али је „дужина“ при крају. И са Путином ће дефинитивно бити готова.

Путин и јесте компромис. Kада не буде њега неће бити ни компромиса. Јасно да је елита толико креативна и презира вредна да ће покушати да се прилагоди неком систему, али чињеницу да Путин не може утицати одлучујуће на будућност не могу да негирају. У извесном смислу, он већ утицао/утиче на будућност. И овај ефекат је врло позитиван: показало се да 90-им постоји алтернатива, да она негде лежи у равни патриотизма (други чеченски рат, Минхенски говор, „Наш Kрим“, итд), и то је, у ствари, грандиозан успех. Али, истовремено Путин није институционализовао овај патриотизам; Путин није темеље државе, оличење 90-их година променио, ротација елита није изведена, људи траже социјалну правду која се игнорише. Постојећи режим у очима народа у целини је много бољи него што је био у 90-им годинама (отуда легитимитет), али је дефинитивно горе него што је потребно. Докле год је Путин на свом месту његове заслуге покривају недостатке. Kада га напусти, као крхка и прилично неприродна структура – режим ће се урушити. Узгред, Сурков није у праву у вези са де Голом: његов легитимитет се заснива на његовој улози у Другом светском рату и отпору, трајао је само до раних 70-их, до када је остао на власти, и срушио се у току догађаја у 1968. Tада је укинут деголистички конзервативизам и успостављена нова социјалистичка парадигма. Kасније је од истог де Гола остала само носталгија и симулакрум.

Дакле, основна позиција Сурковљевог текста је дубоко погрешна. Садашњост носи Путин до данас, али он није нарочити политички модел створио (као преносив, прим. прев.), он је само исправио најмонструознији облик прозападне либералне демократије, против воље народа утврђен током 90-их, но то је политички она иста либерална парадигма укроћена од ауторитарног владара с личним родољубивим и нејасним конзервативним симпатијама. Непотребно је гајити илузије. То је компромис – некада успешан, па чак и одличан, али понекада катастрофалан, и што је најважније реверзибилан, лишен јасно назначеног вектора у историјској будућности. Путин, сам он, има личну будућност, јер је његов став јак (због патриотизма и конкретних корака у том правцу). Но садашњи модел руског режима нема будућност. Узгред, то не значи да лично Сурков, нема будућност, он добро може да се уклопи у било коју парадигму, као ефективан, извршни и сналажљив менаџер, технолог. Али политичка филозофија и ова вештина немају никакве везе.

IV. Након Путина елита ће изгубити легитимитет

Шта ће пратити Путинов одлазак, који ће пре или касније доћи, упркос имагинарне и толико жељене „вечности“ елите? Овде имамо директан сукоб онога што желе људи и онога што жели елита. Народ – патриоте и присталице социјалне правде. Елита, која би представљала себе саму, – без Путина, вероватно ће покушати да се врати у 90-е године. То је оно што смо видели и код Медведева: чим се Путин мало склонио на страну, чуо се повик Ургенс-Гонтмахера „Назад ка Јељцинизму!“, а Сванидзе је признао да је „постало лакше дисати“, а ако је Сванидзе лакше дисао, то значи да је смрад био неподношљив . . .

Без Путина елите и влада у целости биће потпуно нелегитимни као што је било под Јељцином. Међутим, не постоје структуре које би изражавале позицију народа, оне нису створене за све ове године. Углавном због специфичности руског друштва, а делимично и због стратегије моћи (а нарочито, истог Суркова), била је потиснута свака независна народна иницијатива или је била замењена бесмисленим симуларумом. Некакве симулакруме народа“ елите су спремиле и за пост-Путинов период, али тешко да ће им они вршити посао, пошто ће главно питање о судбини Русије после Путина бити смештено у историјској, а не у равни политичке технологије. Народ који захтева патриотизам и социјалну правду наћи ће се у директној супротности са елитом, која ће, како произилази из Сурковљевог текста, покушати да изгради „путинизам без Путина“, што је без Путина немогуће. Предвидети чиме ће све то завршити је немогуће, али је очигледно да неће оним о чему пише Сурков. Наравно, Сурков се великим делом обраћа либералима који сањају о Путиновом крају и повратку на стање 90-их. Али његово мантрање их неће уплашити, Суркову, они једноставно не верују, а можда је тако и исправно. Kада се гледа из перспективе руске елите, која је и сама део светске елите, у њиховом најбољем интересу, сматрају они, је да се смањи патриотизам, да се приближе Западу, да се суверенитет преда и попљује на легитимитет народа (као и на саме људе). Да би елите веровале у озбиљност патриотизма као императива, потребна је демонстрација репресије, много опширнија и систематичнија (уместо избора) од Путинове. Али то је управо оно о чему нам Сурков, ништа не каже. Да би се равнотежа у друштву у следећем постпутиновском периоду задржала, мораш започети напад на елите, њихову квалитативну ротацију, очистити их, тако ће се једино задржати равнотежа. Исто стање као сада, после Путина само ће слабити, а не јачати. Дакле, сукоб је неизбежан.

V. Одлука руског народа

Ако бисмо добили за вођу једног из елите (овакве) који би био радикалнији од Путина, и не само чувар већ и оснаживач патриотске линије, разбијањем низа неуспелих компромиса (на пример, у односима са Украјином) али и спровођењем реформи у националном и социјалном духу у унутрашњој политици, изненадни и трауматски догађаји могли би да се избегну. Али такву фигуру не видимо. Штавише, пред њом би и сâм Путин унеколико избледео, а за елиту би она овог пута представљала праву претњу. Због тога, Путин и елита у целини у исто време желе да такве фигуре не буде близу орбите власти.Исто важи и за конзистентну државну националну идеологију: ње се садашња влада заиста плаши попут куге, јер праћење исте би је терало на прихватање норми и идеала, с једне стране, и конкретних акција, извесно, од стране политичара, с друге стране, и то би открило сву неадекватност и лажност модерне елите. Увек је лакше прилагодити се појединцу него идеји.

Ако сва разматрања спојимо у једно, имамо следећу слику: Сурков и у његовом лику владајућа елита почиње остваривање пројекта „вечитог путинизма“, односно трансформацију постојећег стања у бесконачно понављање једног те истог, у својеврсни „дан мрмотића“.[2] Али то није компромис већ квазикомпромис, симулакрум, не живахан и искрен патриотизам Путина, иако недоследан и насумичан, већ његова киборг-имитација. Новог „Путина“, по свему судећи, у духу напредне технологије, која је у делиријуму, руска влада би требало да штампа на 3-D штампачу. Очигледно, овде се прецењује свемоћ технологије, као и идиотизам и пасивност руског народа. Путин је сам доказао да је после 90-их постојала алтернатива, мада није јасно објашњено шта је то. Сада друштво може добро да размисли о садржају ове алтернативе и да захтева јасноћу у сваком погледу.

Ако се то не догоди, држава ће почети убрзаним темпом да се распада… На крају крајева, односи у федерацији који имају изражену етничку посебност, заснивају се на Путину и његовој тврдокорности по питању суверенитета Русије. Најмање оклевање по овом питању, одмах ће бацити све у ситуацију 90-их и колапс Русије је вероватна претња.

У будућности, нам није потребан путинизам, што и није могуће, већ нешто много више, складније, моћније, богатије, и систематичније – нека врста Над-Путина, у којем ће све његове изузетне херојске особине бити настављене, док ће његове слабости и грешке бити превазиђене.

Превод: Српска Акција и Гремлин

Извор: "Геополитика.ру"

Преузето са: "Стање ствари"

Последњи пут ажурирано ( недеља, 17 фебруар 2019 )