БОРБА ЗА ВЕРУ - Владимир Димитријевић: Упокојио се Добрица Ерић (1936-2019)

Добрица Ерић, у разговору са другим песником, Владимиром Јагличићем, вођеном 1995. године, о завичају каже:

“Завичај је моја прва љубав и све моје школовање. То је моја највеселија и најтужнија реч. Највеселија зато што сам у њему и из њега почео упознавати свет и поверовао у све лепоте и радости које ме у том свету чекају, а најтужнија због великих промена које су се за кратко време у њему и мени догодиле и због старости свега онога што је некад било младо и лепо и изгледало вечно, а сада тихо умире, ишчезава пред мојим уморним и избледелим очима, које више немају снаге да завичају поврате бар мало младости и првобитне чистоте, чак ни у песми. Завичај ми је дао крила да полетим у свет, али и спутао ми та крила да их не раширим много и не одлетим предалеко, да се не бих могао вратити. Одлазио сам далеко, но нисам никад отишао предалеко од завичаја и стално му се враћам, али са све блеђом надом и све краће остајем у њему, много потиштен при сазнању да правог повратка више нема. Ни у завичај, ни у оне завичајне веселе и тужне свечаности и свакодневља, нити у било шта што смо једном напустили из пуке потребе или жестоке радозналости, свеједно. Завичај је благослов од Бога и наших предака и родитеља, али и тешка клетва од скучених предрасуда и законитости који насушну људску, или песничку насушну глад и жеђ за ширинама и другим физичким и духовним пределима кажњава неподношљивом тугом и усамљеношћу при покушају повратка и помирења са непомирљивим променама у души луталице и души завичаја.“

Добрица Ерић је, у најбољем смислу те речи, песник Завичаја. Али завичаја као искона, као Сунцем Смисла окупаног предела. Завичаја који је, као у песми Момчила Настасијевића,“родина блага“.

Рођен 1936. године у Доњој Црнући, у којој је дуго живео (а и кад се преселио у Београд, наставио је да обитава у завичају), Добрица Ерић је био право књижевно чудо: један од најплоднијих наших књижевника, са стотинак књига поезије за одрасле и децу, аутор романа и прича, приређивач антологија (деведесетих година прошлог века изашла су му Изабрана дела у двадесет томова), постао је песник–жижа лирске усредсређености (макар све изгледало разбарушено и прожето прастваралачким хаосом певања), кроз чије дело се пројављује читава стварност Србије, о чему Драгиша Витошевић сведочи као о великом уласку у поезију „усамљених сунцокрета, разиграних бикова, обнажених купачица, обесних младића, оронулих стараца, брегова, лугова, доља, извора, суседа, знанаца, ковача, воденичара, солунаца, девојчица и дечака, окупљних као на неком големом вашару око речице Груже, која у његовим стиховима постаје голема и чувена песничка река!“

Као песник „за одрасле“, Ерић је нека врста „лирског Хомера“ или „Волта Витмена Груже“ (наравно, у најусловнијем смислу речи ): пописивач свега свакодневног, а чудесног, што се у таквом свету може наћи. Оно свагдашње у песниковом оку букти као првог дана стварања.

Као аутентични дечји песник, Добрица Ерић, по Миловану Данојлићу, има улогу суперсензибилног инструмента постављеног у срце природе; на нивоу предлогичке спознаје, тај инструмент региструје померање цветова, зуј инсеката, проток годишњих доба, а у том извештају дете, и човек, и дете у човеку препознају своја најранија чулна искуства.

Касније ће у његов идилични свет ући мрачне слике Српства на које насрће ала и врана сатанског глобализма, па Ерић пише плакатски једноставну, али „ђурински“ (на трагу „Отаџбине“ Ђуре Јакшића) „Пркосну песму“, чијим се рецитовањем његови сународници бране од страве доба у коме су се обрели. У разговору који је, 1995, водио са песником Владимиром Јагличићем, Ерић је описао двојственост свог песничког задатка и муке:“Кад зажмурим, видим зелене ђурђевданске ливаде и дечака с фрулом који полеће у свет из свог чобанског јата, а кад прогледам, и унапред, и унатраг, и унаоколо – видим само таму и безнадежну слику неправде и нашег националног расапа и немоћи.“

И додао је, скоро пророчки:“Ово антисрпско лудило је последња велика и неизлечива болест варварског света, потом ће наићи страшна тишина. Или више неће бити ђавољих потомака, или Срба православаца. А ако нестане Срба, нестаће неминовно и тог подивљалог светског шљама, јер више неће имати кога да мрзи и кажњава за своје паклене науме и злодела, па ће омразити и уништити сам себе.“