Никола Милованчев: Милан Дукић– први глас о страдалима у Јадовном и извештај конзула НДХ у Београду |
среда, 01 мај 2019 | |
Многи се питају када је српска јавност први пут сазнала за Јадовно и за злочине у Јадовном, макар индиректно? Обично се мисли да је то било после Другог светског рата. Међутим, догодило се то још 1. јула 1942. – додуше стидљиво и у рубрици огласа у београдском „Новом времену“, на страни 6 тог броја листа.
Било је то преко огласа Софије Дукић, жене трговца Милана Дукића из Доњег Лапца у Лици. Софија Дукић је наиме у „Новом времену“ објавила фотографију мужа и оглас следеће садржине: „Моли се свако ко ма шта зна о Милану Дукићу трговцу, који је нестао из Доњег Лапца пут Госпића у Јадовно да јави његовој жени Софији Дукић, Прокупље, Југ Богданова улица 207. Добиће награду“. Оглас је кратак али за упућено довољно јасан: трговац из Доњег Лапца је одведен у Госпић и нестао пут Јадовна. Родбина појединих настрадалих је очито већ знала судбину и то где су страдали. Међутим, чак и овако прикривен глас о усташким злочинима навукао је на себе пажњу у конзуларном представништву које је Независна држава Хрватска (НДХ) отворила у Београду у договору са нацистичким окупатором а не са владом Милана Недића, као што данас пишу поједини фалсификатори историје (влада окупиране Србије није имала министарство спољних послова, већ је Србију у тим пословима заступао опуномоћеник окупатора, министарства спољних послова Рајха – прво Феликс Бенцлер а затим Херман Нојбахер). Бојећи се откривања истине о усташким злочинима, тај усташки шпијунски центар у Београду се одмах усплахирио. О овоме се може више сазнати из књиге Александра Војиновића „НДХ у Београду“ (Загреб 1995, стр. 137-140), у којем је у целости наведено „Извјешће из Београда“ упућено 2. јула (српња) 1942. Министарству вањских послова НДХ у Загребу. Подносилац извештаја био је генерални конзул НДХ у Београду др. Анте Никшић, пре тога велики жупан (и велики злочинац) у Карловцу¹. Шта је бринуло београдске усташке обавештајце, који су очито свакодневно брижљиво пратили београдску штампу? У споменутом извештају, заведеном као „В.Т. 45/42“, Никшић је огорчен већ и због самог спомињања избеглица у штампи: он извештава да је „јучер“ (1. јула 1942) „Ново време“ донело слику групе избегличке деце која су упућена у Смедерево, као и да је 30. јуна исти лист објавио вест о поштеном дечаку избеглици који је нашао новац и предао га жандарму. Даље конзул Никшић наводи да је „прекјучерашња“ (30. јун) „Обнова“ донела „слику најмлађег четника избјеглице петнаестогодишњег дјечака Милекића“ (у ствари ради се о Радивоју Миленковићу).
Затим у извештају следи напад на генерала Недића зато што београдска штампа, чак и у условима окупације извештава о овим догађајима: „Тиме се је успјело чак у новинама уз ове и овакове прилике подпиривати мржњу према хрватској држави и његовати прорачунано освету и нерасположење према Хрватима. Таква је ето тенденција и рад Недићеве владе“. Огорчење је вероватно изазвала објављена изјава младог Р. Миленковића, припадника пољске страже у Чумићима код Крагујевца, у чланку „Наш најмлађи четник“: „Урођено је мени да будем војник и бићу док сам жив и док могу да служим…Нисам млад, када треба да корисно послужим својој земљи…за спас и бољу будућност српског народа“.
Већ само спомињање избеглица и изјава младог српског родољуба избеглице у штампи изазвало је гнев представника НДХ у Београду и осуду држања генерала Милана Недића. Аутор: НИКОЛА МИЛОВАНЧЕВ Извор: "Јадовно" |
|
Последњи пут ажурирано ( среда, 01 мај 2019 ) |