Старац Пајсије – О молитви у болести
субота, 15 јун 2019

 - Из разговора са монахињама ман. Св. Јована Богослова, Сурути код Солуна -

-   Старче, у последње време имам неких проблема са срцем и бојим се да ми се нешто не деси.

-   Не бој се. Сви ми треба да имамо неку бољку, јер када имамо тако нешто онда седимо крај ногу Христових и молимо Га да нам помогне.

-   Старче, молим Вас – молите се за мене да оздравим.

           -   Неће користити да се молим за ту ствар. Будеш ли трпела са вером у Бога, добићеш пензију од Божијег здравственог осигурања, која је већа од пољопривредне пензије. Негде сам прочитао да је један болесник молио светог Пантелејмона да оздрави. Међутим, Светитељ га није исцелио и овај је наставио да га моли за ту ствар. На крају га је - исцелио. Када је умро и отишао у други живот, видео је да је, зато што је оздравио, изгубио много венаца. Тада рече светом Пантелејмону: ''Зашто си ме исцелио, кад си већ знао да ћу изгубити венце?''

-   Старче, до које мере треба да се препустим Богу, када је у питању здравље?

-   Као прво, треба да имаш поверење у Бога, а после имај поверење у човека, лекара.

-   Како да се суочимо са неком тешком болешћу, Старче?

-   Пре него што одете код лекара, треба да се молите, бдијете, како би Бог помогао и просветио лекаре. Узмите мало уља из кандила светог Арсенија[1], попијте и мало свете воде, прочитајте и понеки Псалам...

-   Старче, због болести не испуњавам своје духовне обавезе и то ме жалости.

-   Сада када си болесна, чак и ништа да не вршиш – ни бројанице, ни метаније, већ само да говориш: Слава Ти, Боже – сасвим је довољно[2].

-   Старче , када сам болесна и имам болове, не могу да се усредсредим на молитву.

-   У том случају , молитва у себи има и труд и страдање; има у себи и подвиг, те се зато чује много боље  од молитве коју вршиш када си здрава.

       Заволимо мало и бол. Болест је за човека велики благослов. Када човек то схвати, радосно ће је прихватити и весело певати: Благосиљам Господа у свако доба[3]. Сећам се, сироти старац Гаврило из Каруље[4] имао је болове, јаке болове... И када би га ухватили ти болови, он је певао. Стално се превијао од болова. Говорио је: ''Сви ми кажу: 'Распеће, распеће!', али ја немам ексере! А какво ми је то распеће без ексера?''

-   Колико времена је тако издржао, Старче?

-   Па, неко време; годину-две. Био је потпуно сам. А још само да видите, на његовој келији је одоздо била једна пукотина, и зимско време доносило је са мора један ... врло ''освежавајући'' ваздух! А он је у боловима и у тој хладноћи певао и славио Бога!

-   Појање је лек у болести. Чак и када тежак болесник, који има јаке болове, зачује појање, његови болови се стишавају. Ако може и он сам мало да певуши, биће весело. Етo, ја сам ноћас имао јаке болове, а певао сам на сав глас. Сву снагу коју сам имао уложио сам у то. Знаш ли колико ми је снаге дало то појање?[5]

 

  Приредио за "Борбу за веру": Слободан Милојевић



[1]  Свети Арсеније кападокијски, рођен 1840. г. Фараси, Кападокија.  Упокојио се 1924. на Крфу. Мошти су му у храму Светог Арсенија подигнутом у манастиру Св. Јована Богослова у Суроти код Солуна. Он је крстио малог Арсенија (потоњег старца Пајсија) у родној Фараси. Проглашен светим 1986. године. Старац Пајсије је написао књигу – Свети Арсеније Кападокијски.

[2]  Старац се овде обраћао веома ревносној сестри која је била тешко болесна.

[3]  Пс. 33,1

[4]  Светогорска пустиња

[5]  Старац је ово говорио 11. јуна 1994. године, месец дана пре свог упокојења.


Последњи пут ажурирано ( недеља, 16 јун 2019 )