БОРБА ЗА ВЕРУ - Мр.сци Ж. Лубарда:Одговор на текст Г. Н. Милованчева, објављеног поводом писма Г. М. Рајлића (видео)

Драги брате Никола, будући да сте ме поменули у Вашем писму (овде:) дужан сам да Вам одговорим и посвједочим истину. Ви мене и лично познајете и јасно Вам је да се не бојим свједочити истину, и борити се за истину ако је то потребно. Зато се чудим Вашем писму и изнешеним ставовима, и чини ми се да сте помислили како сам измучен, заспао на стражи за истину. Мој Господ је пут и истина и живот ( Јн.14,6) и зато морам свједочити истину и Вама и било коме другом. Господ ме кријепи па сам још увијек будан.

Суштина Вашег писма је покушај одбране Митрополита загребачко-љубљанског, свештеника Милана и гђе Миладе Калезић од, по Вама неоснованом, прозивању именованих за екуменистичке склоности од стране Мира Рајлића, које су исти показали у емисији РТВ Словеније. Ваше писмо је за мене, а вјерујем и за већину читалаца, доста конфузно и противрјечно. Мада ми се чини да се у писму представљате као неко ко није присталица екуменизма, већина података, које сте Ви навели са циљем оправдања именованих учесника емисије, свједочи управо супротно, другачије и конкретно речено, драги брате Никола, не постоји разуман начин да се Митрополит може одбранити за екуменизам, тиме што је рекао да није достојан да говори о папи Франческу. Из тог разлога ми није јасно, да ли је ријеч о недовољном познавању конкретних метода у остваривању екуменизма, или о намјерној манипулацији чињеницама. Чињенице, које сте навели у Вашем писму су за свакога ко познаје основе екуменистичких кретања сасвим јасне, али Ви ипак тврдите супротно! Управо због тога, а након што сам прочитао Ваше писмо, одлучио сам се да погледам спорну емисију, и могу имати само један закључак, сви учесници су без устезања промовисали екуменистичке ставове и активно се залагали за постизање пуног јединства између „Цркава“. Никаквог вјештог избјегавања замки од стране оних који су представљени као „православни“ нисам примијетио. Примијетио сам потпуно слагање и једних и других, односно, критика због екуменизма, као суштина писма Мира Рајлића, је оправдана и утемељена, док са друге стране, Ваша одбрана именованих учесника емисије нема смисла и не одговара чињеничном стању. Ако је Миро Рајлић у својој ревности и издвојио одређене моменте, суштина његовог писма је неспорна. У сваком случају предлажем заинтересованим читаоцима да сами погледају спорну емисију (https://4d.rtvslo.si/arhiv/sveto-in-svet/174619745). Добро сте примијетили да је један од кључних навода у смислу конкретног остваривања екуменизма, мишљење Г.Доленца о евхаристијском јединству. То сте навели у Вашем писму, али нисте навели да је током излагања Г.Доленца, Митрополит загребачко-љубљански, значајно климао главом у смислу слагања са оним што је Г.Доленц говорио. То климање је било тако изразито да се једноставно не може другачије тумачити осим потпуног и безрезервног слагања. Морали сте чути како је исти учесник рекао да је кривица за раскол на обје стране и да на ту констатацију није ништа рекао ни Митрополит ни присутни свештеник. Да ли то значи да се и Ви слажете са наводом да православна Црква сноси одговорност за раскол, или и то спада у допуштене границе „суптилне и вјеште дипломатије“ оних који представљају Цркву? На крају, морам рећи да је у најмању руку неумјесно бранити Митрополита загребачко-љубљанског за показани екуменизам, када је и Вама и мени добро познато да је он цјеливао руку папи Франческу, и још, када сте већ често у близини Митрополита и заступате га, па позовите га да се он јавно изјасни о спорним екуменским иступима. Нема потребе да га Ви браните када он сам може јавно да објасни своје ставове, и јавно се декларише о екуменизму. Шта је дакле циљ Ваше одбране, јер доказивати да је „црно заправо бијело“ не можете, а ако имате какве друге мотиве требали сте их и навести, да Вам се може адекватно одговорити.

Заиста се основано морам запитати, да ли је Вама жеља за одбраном Митрополита загребачко-љубљанског и гушење сваке критике према њему, била важнија од истине?! Лично бих имао више разумијевања за Ваше ставове (одбрану) да сте их засновали на чињеници да је такво понашање Митрополита узроковано потпуном зависности СПЦ у Словенији од римокатолика, будући да се у осам црквених општина користи девет њихових храмова и само два у власништву СПЦ. Међутим, Ви добро знате због чега је то тако, као што знате да не можете тврдити да није СПЦ у Словенији могла имати довољно својих храмова због недостатка средстава, јер бих Вам ја доказао да није тако и да је средстава било више него довољно. Да ли Ви уважавате и цијените одговорне за такву ситуацију? Исто тако, Вама је добро познато да је намјерно пропуштен рок за предају захтјева за поврат земљишта, на којима су били саграђени храмови у Марибору и Цељу, који су срушени у Другом свјетском рату. Опет, да ли Ви уважавате и цијените одговорне за такав необјашњив пропуст?

О спорном наслову (Екуменистичка проституција)

Имајући у виду да су у поменутој ТВ емисији јасно и недвосмислено изказани екуменистички ставови, критику Мира Рајлића можемо сматрати утемељеном. Према исказаним ставовима у Вашем писму, чини ми се да и Ви као и Миро Рајлић, екуменизам, као покрет и као „идеју“ сматрате јереси, отпадништвом и издајством вјере. Из тог разлога се употреби ријечи проституција, у таквом контексту, не треба чудити. Наиме, идентификовање са једне стране отпадништва од вјере, мјешања вјера, „намигивања“ другим вјерама, и са друге стране курвалука, има библијско поријекло. Много је мјеста у Светом писму Старог завјета, у којима се било који облик издајства вјере назива курвањем изабраног народа Божијег. Један од посебно карактеристичних примјера је примјер пророка Осије. Зато, Ваша згађеност над насловом писма Мира Рајлића нема смисла, осим ако Вама није гадљива свака критика Митрополита и утицајних свештеника.

О Миру Рајлићу и Црквеном одбору у Љубљани

Будући да сте навели као спорно то што је Миро Рајлић био члан Црквеног одбора у Љубљани, као особа која је учествовала у формирању тог одбора, дужан сам Вам одговорити. Прије свега, ни он ни остали чланови Одбора нису никада разријешени од чланства и формално се још увијек могу сматрати члановима, мада су још 2014. написали учтиво писмо новопостављеном Митрополиту и замолили за разријешење Одбора. Митрополит, кога Ви браните, није нашао за сходно да им одговори, па чак ни да им пошаље одлуке о разријешењу. Тако да Црквени одбор у Љубљани практично не постоји. Осим тога, Миро Рајлић је постављен за члана на приједлог тадашњег Митрополита, а свој приједлог је образложио аргументима да је ријеч о особи која је њему лично позната већ више деценија, која се несебично жртвовала за Цркву још у вријеме комунистичке владавине (онда када се многи нису ни изјашњавали као православни Срби, а само ријетки се жртвовали за Цркву), којој је због свог доприноса Цркви, још осамдесетих година прошлог вијека, чак Св. Синод издао захвалницу, која је због својих националних и вјерских ставова значајно пострадала и у деведесетим годинама, која је показала посебне напоре у обезбјеђивању и достављању хуманитарне помоћи током ратних дешавања на простору бивше Југославије итд. Овог пута ћу се уздржати од навођења података о томе чиме су се бавили други, па и они које Ви уважавате, док је Миро Рајлић чинио наведено. На крају, тадашњи Митрополит је знао да је, у тренуцима када су многи све чинили како би што више ометали рад црквеног одбора и мене лично на активностима увођења реда у финансијско пословање Цркве, потребна честитост Мира Рајлића. Опет, за сада ћу се уздржати од навођења података о томе ко је шта чинио и чија је била каква улога у поменутом ометању.

Према томе, немате никаквог основа да на било који начин стављате у негативан контекст чланство Мира Рајлића у Црквеном одбору у Љубљани.

Поменули сте догађај из јануара 2013. када су, у вријеме док сам ја вршио дужност старјешине храма и архијерејског намјесника, у храму у Љубљани били угошћени римокатолици. Са тим догађајем брат Миро није имао никакве везе. Наиме, почетком 2013. године на интернет страни Надбискупије (Надшкофија) у Љубљани сам видио објављен план екуменских активности у том мјесецу, у коме је био предвиђен и догађај у нашем храму. Будући да ја, као старјешина, нисам имао никакве званичне контакте по том питању, отишао сам у Загреб и о истоме информисао тадашњег Митрополита. Митрополит ме саслушао и рекао да их пристојно угостим. Мада сам негодовао јер је за мене неприхватљиво да неко други одређује шта ће се догађати у нашем храму, и то без било каквог договора са Митрополитом или старјешином храма, Митрополит је устрајао на томе да их угостим, што сам и учинио. Римокатолици су били присутни на богослужењу. Заједно са представником амбасаде Србије и канцеларије за вјерске заједнице, били су смјештени код пјевнице и нису имали никаквог молитвеног учешћа. Након богослужења, за госте је било организовано пригодно послужење. Тај догађај сте поменули, али нисте поменули да је јануарска посјета римокатолика била већ традиција, утврђена много прије 2013. године. Утврђена је за вријеме старјешинства свештеника Перана Бошковића, кога, ако се не варам, Ви подржавате и уважавате. То свакако није све, десетак дана прије посјете нашем храму, у склопу истог програма, био је организован наступ црквеног хора из Београда у римокатоличком храму у Љубљани. Познато Вам је да ја нисам присуствовао том догађају и да нисам имао било какве информације о организацији доласка тог хора, као што Вам је познато ко јесте био присутан и који свештеник из Београда руководи тим хором. Јасно је да су из неког разлога, римокатолици у том времену избјегавали да се обраћају мени, а да је истовремено постојала комуникација са многим особама из наше Цркве. Такође Вам је сигурно добро познато да су многи римокатолици стали и јавно у заштиту свештеника Перана Бошковића, поводом његовог кривичног гоњења, као и то, да су истовремено у медијима, блиским одређеним римокатоличким круговима, пласиране негативне информације о мени. Опет, и ту видимо јасну повезницу између римокатолика и Митрополита, кога Ви браните, јер је и он отворено штитио свештеника Бошковића од кривичног гоњења. Поред свега осталога, преко свог заступника, Митрополит је, ни мање ни више, тражио од тужилаштва да исто повуче оптужницу против његовог свештеника. То свакако није поштовање државе и њених органа, мада Ви и кроз то покушавате да оправдате поступке Митрополита. Да ли се онда слажете да се из Ваших ставова може закључити, да је потребно да се у најмању руку „претварамо“ да сарађујемо са римокатолицима, јер су исти утицајни и већинска вјерска заједница у држави, те тако покажемо да поштујемо и саму државу, али када прикривамо криминал, онда можемо и да је не поштујемо. У сваком случају, јасно Вам је да би било какав другачији поступак, поводом спорног догађаја, са моје стране, био тумачен као инцидент, као самовоља, и према томе би био и санкционисан, тако да помињање тог догађаја, поготову у контексту, Вама познатог, мог укупног односа са римокатолицима, није коректан. Жељели Ви то или не, мене не можете основано окривити за екуменистичко дјеловање.

На крају морам нагласити још једну битну ствар, јер ми се чини да је Ваша критика брата Мира, условљена чињеницом да је он у више наврата критиковао злостављање мене и моје породице од стране Митрополита загребачко-љубљанског. Чини ми се да постоји намјера да се прикаже како се око екуменизма ломе нека друга копља, која немају везе са екуменизмом, то није истина. Наиме, брат Миро Рајлић је своја национална и вјерска увјерења, као и ставове о екуменизму, утврдио деценијама прије него што је мене упознао. Довољно познајем Србина и православног хришћанина Мира Рајлића, да са сигурношћу тврдим да он никада не би „користио“ екуменске пропусте митрополита због тога што критикује Митрополита због злостављања мене и моје породице. Он би га критиковао и да нема „мог случаја“. За разлику од многих који штите или подржавају некога у Цркви, Миро Рајлић није критиковао Митрополита зато што је он мој пријатељ, пословни пратнер итд. Критиковао га је јер је видио моје доприносе Цркви и прије свега због тога јер је оно што је Митрополит чинио према мени, крајње неморално и нељудско понашање. Подршку у злостављању, мени су дали обични, честити и сиромашни вјерници а не онакви које Митрополит назива „угледним Србима“. Напомињем да је чињеницу злостављања већ потврдио првостепени суд, те да ће истина о Митрополиту загребачко-љубљанском тек почети да се открива у пуном смислу ријечи. То Вам наглашавам, јер ће у том контексту било какво гушење истине бити лично усмјерено, те ће такав бити и одговор.

Осим тога, лично оцјењујући Ваше прилоге о страдању српског народа у току Другог свјетског рата, као веома значајне, морам да се запитам, како је могуће закључке тих прилога помирити са овако показаном потребом за одбраном Митрополита загребачко-љубљанског. Вама је сигурно познато какве ставове о том питању су износили епископи СПЦ у вријеме док је Митрополит, кога Ви браните, био члан Синода СПЦ. Било би исувише личне природе објашњавати како је могуће помирити то двоје, што ћу овог пута избјећи. Избјегао сам помињање и много других података, што вјерујем да је и Вама јасно.

У сваком случају, драги брате Никола, молим Вас да покажете одговорност и потребну озбиљност када се, у Вашим објавама, на било који начин будете дотицали контекста мог злостављања од стране Митрополита загребачко-љубљанског, јер, како је већ и судским путем утврђено, та особа се понијела према мени и мојој породици као злостављач и за то ће морати да одговара.