Умро Вам стари свештеник, и на његово место дошао сасвим млад богослов. Староме свештенику Ви сте радо целивали руку, али Вам је, кажете, нелагодно целивати руку свештенику много млађем од себе. Зар нисте слушали причу о кнезу Милошу и младом свештенику? Овако гласи та прича:

Овим је, мислим, све речено и објашњено. Стари кнез је проговорио у Цркви и изрекао речи као од самог Духа Божијег. Промислите сами: ако је вашем свештенику 25 година, његовом је чину 1900 година. И кад Ви целивате руку њему, целивате чин, који је од апостола Христових прешао на многе хиљаде служитеља олтара Божијега. А целивајући чин свештеника Ви целивате и све велике светиње и достојне духовнике, који су тај чин носили од апостола до данас. Целивате светог Игњатија и светог Николу и светог Василија и светог Саву и Арсенија и Јанићија, и многе многе друге, који су на земљи били украс земљи а сад су на небу украс неба, и који су назвати: „земни ангели и небесни људи“. И тако, целивање свештеника није обично целивање, но то је, по речи апостола Павла, цјелив свети (1 Кор. 16, 20).

Целивајте, дакле, без устезања руку која благосиља, и чин који је благословен од Духа Светога. Целивати млађег (по телу) од себе, као и слушати млађег од себе, добро је још и због тога, што нас то штити од охолости и учи смирености. Од Бога Вам мир и радост.

Извор: Свети Владика Николај, Мисионарска писма, 159. писмо.