БОРБА ЗА ВЕРУ - Владимир Димитријевић: Политички хомосексуализам као нови комунизам

У Београду је, ових, видовданских дана, одржана, опет, геј парада, а у септембру се спрема још једна. У новоназваној Сeвереној Македнији је одржана прва геј парада, да се зна да ће ускоро у НАТО; а Путин је, на скупу у Осаки, изјавио, да Русија нема ништа против приватног живота хомосексуалаца, али да не могу да намећу своје „вредноте“ деци и младима. И тако, прича о разарању традиционалних друштвених вредности и отпору том лудилу, маскирано у људска права, наставља се.

Износећи учење Православне Цркве о греху хомосексуализма, увек сам чинио све што могу да разликујем грех од грешника. Али, већ 2017. године, у тексту „Како смо ћутањем издали завет“, уочио сам да „многи данашњи хомосексуалци не само да не сматрају да чине грех, него траже да се њихова „оријентација“ призна као норма, и да се наметне целом друштву. И то све под видом „толеранције“.“(1)

У том тексту, истакао сам и ово:“Управо о томе говори Слободан Антонић у својој студији „Моћ и сексуалност/ Социлогија геј покрета“:“Међутим, позив да се нешто толерише не подразумева и захтев да се уздржимо од заузимање става према томе (морална неутралност), или чак да не смемо ни имати став о томе (етичка равнодушност), а понајмање захтев да се то мора јавно прихватити (tolerance=acceptance).

Толеранција подразумева само одлуку да се не угрожава неки другачији облик егзистенције, односно одлуку о поштовању јавног права на различитост – уз задржавање права на изрицање негативног става према том облику. Сама реч „трпељивост“ јасно изражава то традиционално значење које је „толеранција“ имала и у класичном либерализму – нешто што нам се (приватно) нимало не свиђа, али га трпимо, као део легитимног (јавног) поретка. Геј активисте, међутим, често љути таква врста толеранције. Они не желе само да буду „остављени на миру“, они желе да, управо као хомосексуалци, буду „прихваћени“, они желе „признатост“ за своју хомосексуалност, „признатост“ да то што раде није ништа лоше, ништа срамно или стидно, већ „нормално“ („варијетет нормалне људске сексуалности“, како каже Зорица Мршевић/…/).“(1)

Већ тада, 2017, уочио сам да нас гоне, па сам забележио:“ Ових дана, и ја сам, зато што нисам спреман да се мирим са антихришћанским погледом на свет, доживео да ме прогласе „хомофобом“ (лажни појам – када се реч „хомофоб“ преведе на србски, то значи „онај који осећа фобију од људи“; али, лажне речи се и користе да би сакриле стварност.) Недавно је уредништву сајта „Србин. инфо“ стигло следеће електронско писмо ( намерно га доносим латиницом, како је и писано): “From: DA SE ZNA! Reporting LGBTI human rights abuse & hate crime Ова адреса је заштићена од робота. Потребан вам је Јава-скрипта да би сте је видели. Date: 2017-06-20 12:43 GMT+02:00 Subject: Molba za uklanjanje diskriminatornih tekstova i/ili impresum portala Srbin.info To: Ова адреса је заштићена од робота. Потребан вам је Јава-скрипта да би сте је видели.

Obraćamo Vam se kako bismo Vam skrenuli pažnju na izuzetno velik govor mržnje prema LGBT na portalu Srbin.info. Srbin.info je npr. objavio tekst Vladimira Dimitrijevića "Beograd: Borba za porodicu se nastavlja, stop sodomitima!". Već sam naslov teksta sadrži uvredljiv termin "sodomit" za pripadnike LGBT. U samom tekstu se isti termin ponavlja i iznosi se tvrdnja da postoji "LGBT propaganda" i "LGBT vrednosti" čime se homoseksualnost proglašava za ideologiju, a ne seksualnu orijentaciju, što ona prevashodno jeste. U tekstu se takođe čitaocima/teljkama sugeriše da homoseksualnost nije ljudska i nije normalna. Smatramo da se ovim tekstom krši Kodeks novinara Srbije (u delovima odgovornost novinara i novinarska pažnja) i da predstavljaju težak oblik diskriminacije jer se diskriminacija podstiče putem javnih glasila (član 13. tačka 3. Zakona o zabrani diskriminacije). Zbog toga Vam dobronamerno predlažemo da pomenuti tekst, i tekstove slične sadržine, uklonite sa portala Srbin.info. Ukoliko se odlučite da ne uklonite diskriminatorne tekstove, molimo Vas da nam pošaljete Vaš impresum koji će sadržati pravno lice koje stoji iza Srbin.info i njegovo sedište (uključujući i ulicu, a ne samo deo grada kako je navedno na Vašem sajtu) na mejl adresu Ова адреса је заштићена од робота. Потребан вам је Јава-скрипта да би сте је видели. . Ukoliko nam ne pošaljete ove informacije u razumnom roku, bićemo prinuđeno da Vas prijavimo odeljenju MUP-a za visokotehnološki kriminal. Unapred zahvalan na odgovoru, Miloš Kovačević““.(1)

Знао сам о чему је реч, па сам и то регистровао:“Нападнут је мој текст, а циља се на „Србин. инфо“. Наравно, све се то збива као освета идеолога политичког хомосексуализма после заустављања њихових „образовних пакета“ намењених школама. Због тога су напали и Мишу Ђурковића.“(1)

Од почетка се видело куда све иде – треба, наиме, речи изједначити са насиљем. Право на свој став према политичком хомосексуализму није ништа него насиље над хомосексуалцима. И тада сам, као и сада, рекао:“Наравно да се хришћанин не залаже за насиље над хомосексуалцима, јер он, по заповести Господњој, не сме да мрзи грешника, него грех, а за грешника је дужан да се моли да му Отац Небески дарује обраћење. Оно против чега се хришћанин у јавном простору бори јесте наметање политичког хомосексуализма као мере и провере друштвеног живота, то јест једне противпородичне идеологије по преимућству. У тексту који је објављен на „Србин. инфо“ о томе јасно пишем:“Свим срцем подржавам протест породичних људи, о којима се у овом тренутку, скоро нико не стара и не брине. Не само што породични људи живе на ивици беде, него нам се сад мешају у свакодневницу, и желе да нашу децу отимају да би их, колико сутра, на усвајање дали добрим „родитељима“, содомитима, који отету децу треба да уче „ЛГБТ вредностима“. Заиста је крајње време да се родитељи Србије повежу, без икакве приземне политике, и да кажу НЕ свима који желе да нам отму оно последње што нам је остало – породицу! У овом тренутку, хвала Богу, ипак постоји један снажан фронт србских породично оријентисаних интелектуалаца који су спремни да бране оно што је људски и нормално. Има и новинара и медија ( мада много мање него што би требало) који се укључују у борбу за људске вредности, међу којима је породица у овом тренутку најважнија. Зато, наравно, не треба да губимо наду, него да храбро идемо у сусрет Богу Који је постао Човек, и Чија благодат ће бити са нама ако се трудимо да испуњавамо Његов закон, закон Истине и Живота.““(1)

Због овога су ме џендер – тужибабе из „Да се зна“ оцениле као згодну мету, и хајка је почела.

Нису могли те, 2017, да ме спрече да кажем: „Наравно да постојe „ЛГБТ пропаганда“ и „ЛГБТ вредности“. Јер, коначни циљ радикалног политичког хомосексуализма је да, преко приче о борби за „људска права“ укине природну породицу, и разори све породичне вредности на којима цивилизација почива. Нарочито треба обратити пажњу на ставове Шуламит Фајерстон и Маше Хесен, које не крију шта је циљ лезбо-феминистичког активизма.“ (1)

И Шуламиит Фајерстон и Маша Хесен су јасно рекле – признавање ЛГБТ „бракова“ је само увод у коначно разарање природне породице, која, како оне веле, не треба да постоји. Ево шта пише Шуламит Фајерстон у својој кључној књизи „Дијакетика пола“:“На исти начин на који уништење економских класа захтева побуну угњетене класе ( пролетаријата ) и,током привремене диктатуре, узимање у своје руке средстава за производњу, уклањање сексуалних класа захтева устанак угњетене класе ( жена ) и стављање под контролу средстава за производњу: не само васпостављање пуног права жена над својим телима, него и привремено освајање контроле над људском способношћу да производи потомство – над новом популационом биологијом као и над свих друштвеним установама које су везане за рађање и васпитање деце. И као што је у социјалистичкој револуцији циљ био не само уклањање привилегија једне економске класе, него саме поделе на класе, тако је коначни циљ феминистичке револуције, за разлику од раног феминизма, на само уклањање мушких привилегија, него и саме поделе на полове: разлике у гениталијама више неће имати било какво културно значење. (Повратак неограниченој пансексуалности – фројдовској „полиморфној перверзности“ – која ће, вероватно, истиснути хетеро/ хомо/ би-сексуалност). Обнављање врсте од стране једног пола ради добра оба пола биће замењено ( то ће барем бити једна од варијаната ) вештачком производњом: децу ће рађати оба пола или ће се рађати бесполно – како се узме; зависност детета од мајке ( и обратно ) уступиће место краћој зависности од мање групе људи и било каква физичка крхкост детета у односу на одрасле биће културно компензована. Подела рада ће нестати укидањем рада ( кибернетизација). Тиранија биолошке породице биће уклоњена.“(2) То ( разарање природне породице ) је циљ, истински циљ, привремено закрабуљен причом о правима и толеранцији: зато сам се, од почетка, жестоко борио против политичког хомосексуализма, новог бољшевизма. Тако су и комунисти, пре Другог светског рата, у Краљевини Југославији тражили демократију за себе, а кад у дошли на власт почели су да се обрачунавају са свима који нису хтели да им се поклоне.

Те, 2017, забележио сам и ово:“Пропагандисти политичког хомосексуализма су непосредни непријатељи хришћанског погледа на свет. То су доказали и 2012. године у Београду, када су, поред параде (која, захваљујући отпору јавности, није одржана) организовали седмодневне изазивачке манифестације под именом „Љубав, Вера, Нада“, а први дан почетка „Недеље поноса“ је пао 30. септембра, када Црква слави Свете мученице Веру, Наду и Љубав и мајку им Софију. Сами организатори параде су отворено признали да знају да свој антипразник, пропаганду срама, почињу на тај дан, и под тим именом зарад провокације већинске, дакле породичне, Србије. У питању је било 12 фотографија, које, цитирамо организаторе изложбе, „показују Исуса са транссексуалцима, ХИВ позитивним особама и геј мушкарцима. Фотографије су модерна верзија прича из Новог завета. На 12 фотографија уметница преиспитује однос хришћанства према хомосексуалности кроз централни лик – Исуса“. Бог у Кога ја, као хришћанин, верујем, представљен је као – хомосексуалац. И тај богохулни чин је, тобож, изведен у име „толеранције“. И ја такве и сличне ствари треба да „толеришем“, да се весело кезим и да вичем „Браво“! Е, па, тај филм нећете скоро гледати!“(1)

Била је то година кад су они ударили и на Мишу Ђурковића, који се није дао:“Миша Ђурковић који се, на основу приче о „толеранцији“, нашао на удару људскоправашких LGBTXYZ јуришника, указује на огромне тешкоће борбе за очување основних породичних вредности у Србији данас, јер Вучићев режим непрестано доноси законе који породицу урушавају:“Ви зауставите грађански законик, а иста та решења се на мала врата провуку преко Закона о спречавању насиља у породици. Ви зауставите образовне пакете, кад ето њих у нацрту новог Закона о основама система образовања и васпитања./…/ Ко год данас има било какав проблем у браку може да позове државу, измисли разлог (психичко, емотивно и друга насиља) и ако је довољно уверљив добије једно месец дана да се „искулира“ од партнера. Но кад се исти врати у кућу шта мислите како ће да изгледа њихов заједнички живот? Ко ће желети да живи даље са особом која га је пријавила и одвојила од деце? Најлицемерније је што се у исто време отварају некакве расправе о потреби повећања наталитета. Хајте, молим вас. Ко ће са оваквим законима да улази у брак и да рађа децу? Коме, ако не може сам да их васпитава? Држави која константно разара породични оквир у коме они треба да се развијају и расту?А онда се политичари ваде како ово морају јер Европа то тражи. Европа тражи и наше докторе, инжињере, медицинске раднике који у хиљадама одлазе одавде. Као што су отишли из Бугарске и Румуније нпр. Бриселски службеници који гурају овакве ствари неће да живе овде. Њих баш брига што ми демографски пропадамо. Али нас треба да је брига и ми треба да се боримо да не нестанемо.“ И ја потписујем Ђурковићеве речи.“(1)

Потписивао, па се нашао на суду. Тужибабе из „Да се зна“ не могу очима да ме виде. Наравно...Њихови циљеви су на време уочени. Те, 2017, писао сам и ово:“Ипак, никада нисам сумњао да сам на страни победника - Христа Бога и Небеске Србије, чије су војводе Свети Сава и Лазар Косовски. Зато знам да се борба наставља, и знам да ће се Нови светски поредак, као недавно нацизам и комунизам, срушити, и да им трага неће остати. А што се Завета тиче, он је неразорив:“Истинита је ријеч: ако с Њим умријесмо, с Њим ћемо и живјети; ако трпимо, с Њим ћемо и царовати; ако ли се одрекнемо, и Он ће се нас одрећи; ако ли изневјеримо, Он остаје вјеран, јер се не може самог себе одрећи.“( Друга Тим. 2, 11-13)“.(1)

А онда је дошла 2018, када ме је, на тужбу Удружења „Да се зна“, Повереник за заштиту равноправности, Бранкица Јанковић, прогласила за дискриминатора. И то не само на српском, него и на енглеском, кључном језику окупације Србије: „In the proceeding upon the complaint from a civil society organization against Vladimir Dimitrijevic, because of statements in text „In a Defense of Natural Family” which insult dignity of persons with different sexual orientation, Commissioner for Protection of Equality Brankica Jankovic issued an opinion that provisions of the Law on the Prohibition of Discrimination were violated, together with recommendations for their removal. Since Vladimir Dimitrijevic did not act upon recommendation within the legal period, even after the warning, Commissioner for Protection of Equality informs the public thereof, in accordance with the Law on Prohibition of Discrimination.”(3)

Иначе, објективно гледано, реч је о процесу тзв. „кувања жабе“, о коме је Владислав Ђорђевић писао: „Процес „унормаљивања” хомосексуалности такође је био дуг. Ту је такође велику улогу одиграла поп-култура. Много је замајац том процесу дала серија „Вили и Грејс”. Хомосексуалност је са маргина поп-културе постепено постала главни ток поп-културе. Сада готово да нема дела поп-културе – посебно филма – у коме нема неког „геј лика”, по правилу позитивца. Овом тенду „унормаљивања” девијантости дали су допринос и интелектулци својим „округлим столовима” и ученим расправама. Они су о хомосексуалности најпре говорили хладно, објективно и научнички. Тиме су припремили терен за њену социјалну прихваћеност. По њима, та појава је универзална, постоји у свим културама и многи истакнути људи били су „гејеви”. Само биготи и игнорани су против „гејства” („gayness”). Просвећени и учени то прихватају. Посебнан замајац је томе дала „психоанализа”. Она је „доказала” да смо сви ми „бисексуалаци”. Шта ћете бити зависи од вас. На то се надовезала „родна теорија”, која тврди да је свакао сексуално понашења само „социјални конструкт” и један „дискурс”. Стога децу треба васпитати тако да „имају више могућности”. На крају су дошли законодавци, правници и адвокати који су најпре хомосексуалност декриминализовали, а потом и легализовали. Они су је „унормалили” и прогласили „људским правом”. Штавише, почели су да је намећу под кринком борбе против „дискриминације” и „насиља”. Штавише, сада се прогоне критичари „хомосексуалне агенде”, као што су: Бранислав Ристивојевић, Владимир Димитријевић, Милан Брдар, Миша Ђурковић и други. Настало је време „диктатуре толеранције”.“(4)

У књизи „Подаци, а не звона и прапорци“ НВО „Да се зна“ објавила је поглавље „Udruženje Da se zna! protiv Vladimira Dimitrijevica“. Тамо пише следеће ( ово доносимо оригиналном латиницом; иначе, „Да се зна“ брошуру финанасирали су напредни Норвежани, код којих се деца из породица отимају и дају на усвајање толерантним ЛБГТ и осталим херојима нашег доба; као и, наравно, неко из ЕУшвиц бриселске демократије ): „Vladmir Dimitrijević je 12. januara 2018. godine na svom veb sajtu objavio tekst pod naslovom „U odbranu prirodne porodice“, koji je, po rečima Vladmira Dimitrijevića, nastao uoči donošenja Zakona o rodnoj ravnopravnosti „čije će posledice po našu, ioanko razorenu porodicu, biti ogromne“. Vladimir Dimitrijević je istako i da tekst ima za cilj da građane obavesti o „najstrašnijem nasrtaju totalitarne vlasti na porodicu, koji se može porediti samo sa komunističkim udarcem na duhovne i porodične vrednosti“, kao i da se „umesto komunizma, Srbima nameće homoseksualizam“ i to „pod vidom priče o rodnoj ravnopravnosti“ čije su propagatorke, po rečima Vladmira Dimitrijevića, LGBT+ aktivistkinje. Vladimir Dimitrijević je citirao i pismo Branislava Vujića, čije navode prihvata kao svoje, a u kom je istopolni odnos sveden isključivo na seks, lišen drugih humanih odlika, kao što je emocionalna povezanost, za razliku od heteroseksualnih odnosa za koje se navodi da mogu postojati i bez seksa. Takođe, homoseksualni odnos je nazvan razvratnim, sitnosopstveničkim i potrošačkim, uz upozorenje da homoseksualne veze uništavaju porodične odnose i menjaju kriterijeme normalnosti. U zaključku je izneo da se LGBT+ parovi ne mogu tretirati kao ravnopravni. U tekstu se prenose stavovi da je jedina prirodna zajednica – zajednica između muškarca i žene, i da je samo takva zajednica – prirodna porodica – put do sreće koji vodi u valjan život, istinsku sreću, blagostanje i izvorište ispravnog političkog života. Takođe, Vladmir Dimitrijević u tekstu prenosi ideje po kojima se „džender ideologija” nameće čitavom društvu, sa ciljem da se „duše“ osvoje kroz škole, te navodi i da „kada LGBT-dženderisti uđu u škole, dobiće podlogu za svoju propagandu kakvu nikada do sada nisu imali“. Smatrajući da ovakvi stavovi Vladmira Dimitrijevića predstavljaju negativan stereotip o istopolnim odnosima, da propagiraju neravnopravnost, vređaju dostajanstvo LGBT+ osoba, Udruženje Da se zna! podnelo je u martu 2018. godine pritužbu Poverenici za zaštitu ravnopravnosti. Vladimir Dimitrijević je u maju 2018. godine, kao odgovor na pritužbu Udruženja Da se zna!, objavio novi tekst na svom veb sajtu pod nazivom „Odgovor na tužbu ‚LGBT zaštitara’ ili Ponovo ‚As Long As There is One Hundred’“. U navedenom tekstu Vladmir Dimitrijević ponovo je izneo stavove koji oslikavaju suštinsko nerazumevanje ljudske seksualnosti, produbljuju negativne stereotipe, ponižavaju LGBT+ osobe i podstiču stvaranje neprijateljskog i uvredljivog okruženja. Tako je Vladmir Dimitrijević, između ostalog, naveo i da u savremenom društvu postoje tendencije da se homoseksualnost shvati, ne kao polna izopačenost nego kao seksualna orijentacija koja ima jednaka prava na javno ispoljavanje i uvažavanje. Vladmir Dimitrijević je preneo i navodne stavove crkve prihvatajući ih kao svoje, te je naveo i da su „homoseksulane veze grešne i da podležu osudi“, kao i da se „homoseksualne težnje leče, kao i ostale strasti koje muče palog čoveka“. Ceneći prvobitno objavljen tekst „U odbranu prirodne porodice“, zbog kog je Udruženje Da se zna! i podnelo pritužbu, ali i tekst koji je Vladmir Dimitrijević objavio kao odgovor na pritužbu, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti donela je u junu 2018. godine mišljenje da je Vladmir Dimitrijević stavovima iznetim u tekstu „U odbranu prirodne porodice“ objavljenom 12. januara 2018. godine povredio član 12 Zakona o zabrani diskriminacije i dala preporuku Vladmiru Dimitrijeviću da na svom sajtu javno uputi izvinjenje osobama drugačije seksualne orijentacije, ali Vladmir Dimitrijević po toj preporuci nije postupio. Zbog toga je Udruženje Da se zna! u januaru 2019. godine protiv Vladmira Dimitrijevića podnelo tužbu Višem sudu u Beogradu, i to zbog višestruke diskriminacije, sa predlogom da sud utvrdi da je Vladmir Dimitrijević tekstovima „U odbranu prirodne porodice“ i „Odgovor na tužbu ‚LGBT zaštitara’ ili Ponovo ‚As Long As There is One Hundred’“ izvršio akt diskriminacije prema LGBT+ osobama, te da obaveže Vladimira Dimitrijevića da navedene tekstove ukloni sa svog veb sajta i da mu zabrani da ubuduće na veb sajtu i drugim publikacijama objavljuje tekstove kojima se diskriminišu LGBT+ osobe, kao i da ga obaveže da presudu objavi o svom trošku. Postupak pred Višim sudom u Beogradu još uvek je u toku.”(5)

И опет, понављам, да се зна, све своје кључне ставове.

Наравно да ће последице џендер закононодавства по умирућу Србију бити језиве, јер је то противпородично законодавство, засновано на лажи да биолошки пол практично не постоји, јер је „друштвена конструкција“. Тоталитарна власт насрће на породицу онако како је насрнуо комунизам – и то је апсолутно тачно. Ево шта каже историја: „"Чулност и сексуалност" су разматрани на партијским скуповима бољшевика и дуго пре револуције. И не само да су разматрани. На Трећем конгресу Руске социјал-демократске радничке партије (РСДРП) чак је Лаву Троцком наложено да разради нову теорију односа полова у случају победе бољшевика. А сам Владимир Лењин је још 1904. године писао да ће "ослобађање духа чулности, енергије која није усмерена на лажне породичне вредности, помоћи да се избаци тај угрушак, у циљу победе социјализма". Немачки психолог Вилхелм Рајх у своме делу "Сексуална револуција" (прво издање из 1934. године), наводи одломак из преписке Троцког и Лењина (1911) посвећене овој теми. Ево шта пише Троцки: "Несумњиво, сексуално угњетавање је главно средство поробљавања човека. Док такво угњетавање постоји, не може бити ни речи о правој слободи. Породица, као буржоаска институција, у потпуности је превазиђена. Радницима треба озбиљније говорити о томе..." Лењин му је одговарао: "...И не само породица. Све забране које се тичу сексуалности треба да буду укинуте... Ми имамо шта да научимо од сифражеткиња (поборнице женског еманципационог покрета у Енглеској почетком 20. века – прим. ур): чак и забрана истополне љубави треба да буде укинута". Бољшевичка теоријска разрада сфере секса донела је своје резултате: са победом револуције 1917. године постало је могуће да се теорија смело, и што је најважније брзо, оствари у пракси./.../ Многе бољшевичке поставке у области "сексуалног законодавства" чак и данас изгледају ултралиберално. Тако, убрзо након познатих декрета "О миру" и "О земљи" излазе Лењинови декрети (19. децембар 1917) "О укидању брака" и "О укидању кажњавања за хомосексуализам" (овај последњи у саставу декрета "О грађанском браку, о деци и о уношењу грађанског стања у документа"). Оба ова декрета су, нарочито женама, доносила "потпуно материјално, а исто тако и сексуално самоопредељење", као и "право жене на слободан избор имена и места живота". Према овим декретима "сексуални савез" (званични назив за револуционарни брак) могао је лако да се закључи и раскине. Године 1919. директор Института друштвене хигијене Баткис са задовољством је констатовао: "Брак и његово раскидање постали су искључиво приватна ствар... Са задовољством можемо да видимо како је, услед ослобођења од морала, значајно смањен број сексуалних перверзија, било то силовање, сексуално понижавање и слично". Управо у то време појавила се и теорија о љубави као "чаши попијене воде". А само ослобођење од морала ишло је тако далеко да је изазивало чуђење по читавом свету. На пример, писац Херберт Велс, који је у то време посетио револуционарну Москву, касније се чудио томе "како је просто стајала ствар са сексом у земљи победничког социјализма – сувише просто". Упоредо са значајним датумима везаним за Револуцију, у СССР-у су полетно обележавани и други празници. Тако је у Петрограду 19. децембра 1918. парадом лезбејки прослављена прва годишњица декрета "О укидању брака". Троцки у својим успоменама тврди да је Лењин на вест о томе радосно одреаговао: "Тако треба, другови!". На овој паради носили су транспаренте "Доле стид!". Овај позив био је широко прихваћен још у јуну 1918. године, када су центром Петрограда мушкарци и жене, њих неколико стотина, прошетали потпуно голи./.../ Промена односа међу половима у то време имала је свеобухватан карактер. На пример, приликом раскида односа између мушкарца и жене у породици са децом, исплата алиментације трајала је само шест месеци, и то уз услов да је један од партнера незапослен или неспособан за рад. Законодавство у области односа полова у годинама после Револуције стално се развијало, обнављало и допуњавало. Тако је Александра Колонтај, једна од ауторки "Кодекса о браку" писала: "Што дуже траје сексуална криза, то она више добија хронични карактер". И даље додаје: "Сексуално просвећивање у школама треба да почне са 12-13 година. У противном, ми ћемо се све чешће сусретати са таквим ексцесима као што је на пример рана трудноћа. Није реткост да се то данас догађа у узрасту од 14 година". И бољшевичка власт шаље у унутрашњост земље директиве о увођењу сексуалног васпитања у школе. Но, овај подухват наилази на препреке: на "заостала схватања" у унутрашњости Русије и недостатак квалификованих предавача-сексолога. Ако је прва препрека била заиста тешка, друга – дефицит сексолога – била је решива. У Русију су довели сексологе из иностранства, посебно из Немачке. На пример, од 1919. до 1925. године у СССР је стигло око 300 таквих иностраних стручњака. На пример, немачка сексолошкиња Хале Фанина се сећала: "СССР је 1925. године заиста представљао нешто фантастично. Ево где је простор за рад! Читав свет, а нарочито Немачка, треба да им завиде на ономе што се тамо догодило. Ту је тако узнапредовала примењена сексологија и психологија, да материјала за проучавање има довољно за неколико година. Узгред, СССР је био прва земља на свету где су званично биле признате теорије Сигмунда Фројда. У оно време нису престајале дискусије о позитивним и негативним странама слободне љубави. Интересантни су били закључци партијског активиста Маркова на конференцији "О питањима друштвене хигијене" 1924. године: "Упозоравам да се над нама надвија колосална несрећа у том смислу што нисмо правилно схватили појам слободне љубави. Као резултат слободне љубави постигли смо то да су комунисти направили гомилу деце... Ако нам је рат дао масу инвалида, неправилно схваћена слободна љубав наградиће нас још већим бројем неспособњаковића". Но, овакви гласови губили су се у општем хору одобравања слободне љубави. У СССР-у у милионским тиражима излазе књиге и брошуре на ту тему. Најпродаванија у 1925. години била је брошура неког Енчмијана "Сексуални рефлекси". Одржавају се и семинари. Теме једнога од њих биле су на пример следеће: 1) Да ли је природна сексуалност детета? 2) Како треба да схватимо и регулишемо однос дечије сексуалности према раду?.. У штампи се дискутује о томе како су се "раније деца играла Црвене армије, а сада су игре све горе, тачније – сексуалне". Почетком 20-их година приметан је нагли пораст броја ванбрачно рођене деце. Тако партијски активиста Лисенко из Москве наводи цифре на основу којих се јасно види да је у престоници 1923. године најмање половина новорођенчади рођена ван брака. Сама породица као "ћелија друштва" замењује се појмом "пар" (данас се то обично назива "ванбрачна заједница"). Године 1924. према подацима Цејтлина, службеника у апарату Троцког, "у великим градовима 'парови' чине већину у односу на породице". У то време широко се разматра и питање контрацепције. Абортуси се поздрављају будући да "ослобађају жену". Производња презерватива вишеструко расте у поређењу са периодом пре Револуције. Академик Павлов на псима спроводи експерименте са стерилизацијом, надајући се да ће у будућности њихове резултате моћи да примени и на совјетским грађанима. Многи научници-шарлатани измишљају нова контрацептивна средства, вештачки осемењавају жене, производе таблете за јачање потенције. Како смо већ рекли, директива о "друштвеној хигијени" из Москве радницима је стигла "на разматрање". То значи да су власти у губернијама саме морале да одлучују какву ће политику да воде. А њихове одлуке често су биле врло интересантне. На пример у Рјазанској губернији власти су 1918. године издале декрет "О национализацији жена", а у Тамбовској 1919. године "О расподели жена". У Вологди су спроводили у живот следеће одлуке: "Свака комсомолка, фабрадница или ученица којој је од комсомолца или фабрадника стигао предлог да ступи у полне односе, дужна је да га испуни. Иначе не заслужује назив пролетерске студенткиње".(6)

„Да се зна“ су, у свом опису мог злочина, избегавали да кажу шта сам и како сам цитирао, а за ставове Руске Православне Цркве, објављене у званичном документу „Основи социјалне концепције“, које сам обилато цитирао, рекли су да су „наводни“ ставови Цркве. И тако су написали свој текст о мени, дискриминатору, и тако почели да ме хајкају по судовима.

Да, то је истина – Србима се уместо комунизма намеће политички хомосекуализам, нова антихришћанска и противпородична идеологија. И истина је да свим силама, користећи право на слободу вероисповести и слободу изражавања, устајем против политичког хомосексуализма – новог бољшевизма. И нећу да ћутим, јер ми је Бог дао слободу да говорим и мислим.

Да не буде неке забуне, понављам опет своје ставове, речима умнијег и ученијег од мене.

Руски православни лекар, Констанин Зорин, о овом питању каже:“Православна Црква оштро осуђује хомосексуализам као смртни грех. То није нормална сексуална „оријентација“, већ оштећеност људске природе. Кад је неко старцу Пајсију Атонском поставио питање да ли хомосексуализам има наследни корен, он је ватрено рекао да нема. По његовом мишљењу содомски грех се не може приписивати оштећености хромозома. За то су, пре свега, криви породица, неправилно васпитање и рђава навика коју човек стиче, општећи са околином. Очигледно, старац Пајсије говори о ономе што медицина назива стеченим сексуалним изопаченостима. Оне су стечене и настају у току човековог полног живота. За разлику од њих, урођене сексуалне изопачености су генетски условљене и испољавају се већ са првим буђењем полне жеље. Прилично је тешко повући границу између ова два облика психосексуалних поремећаја. По мишљењу познатог немачког психијатра Ернста Кречмера, полне изопачености нису условљене само ендогено (наследно, грађом итд.) нити само психогено (притиском спољашње средине, емоционалним траумама и др.). У сваком конкретном случају треба видети колико је „хомосексуалност чврсто уткана у саму грађу тела, а колико је формирана психичким утицајем у току живота. “

Велики стручњак за биомедицинску етику, протопрезвитер Православне Цркве у Америци Јован Брек пише: „Тачна сразмера „природе“ и „васпитања“ – генетских утицаја и утицаја околине којима се одређује хомосексуална оријентација – још увек није утврђена. Ратоборни гејеви су склони истицању генетске компоненте како би образложили теорију урођене и неискорењиве хомосексуалности и обезбедили себи заштиту закона као једној од мањинских група – „сексуалној“. Њихови опоненти (на пример, православна психотерапеуткиња Елизабет Моберли) на прво место стављају фактор околине, посебно поремећене односе у породици.“

Утицај духовних, социјалних, психолошких и биолошких фактора на формирање сексуалне оријентације је несумњив. Хришћански аутори су више пута тврдили да демони по допуштењу Господа саблажњавају човека и подстичу га на противприродне пороке.

Такође, понекад су људи сами криви за полна претеривања и изопачења: Они, познавши правду Божију, а да који то чине заслужују смрт, не само да чине то, него и одобравају онима који то чине (Рим. 1, 32).

На сексуалне жеље човека понекад утичу и гени. То индиректно доказују посматрања америчких стручњака. Међу хомосексуалцима – како мушкарцима, тако и женама – има око 70-75% леворуких. А леворукост је повезана с урођеном спецификом рада полулопти великог мозга.

Дакле, жеља за особом истог пола не може се објаснити искључиво природном предиспозицијом. Како тачно наводи научник Џон Ф. Харви, око половине једнојајчаних близанаца не деле хомосексуалне склоности своје једнојајчане браће. „Највише што се може рећи јесте да генетски и хормонски фактори могу утицати на хомосексуалну оријентацију, али је не предодређују. Фактори генетске предиспозиције сами по себи још увек не доводе до хомосексуалне оријентације (курзив – К. З.)."

На крају ћемо цитирати одломак из брошуре протојереја Томе Хопка, коју је објавило Одељење за верско образовање Православне Цркве у Америци (1989), где он пише: „Попут свих саблазни, страсти и грехова, укључујући и оне за које се дубоко и често чини да су се неизбрисиво урезали у нашу природу услед неповољног наследног фактора, хомосексуална оријентација може бити излечена, а хомосексуалне радње се могу прекинути. То је могуће у савезу с Богом. Кад хомосексуалци-хришћани који желе да превладају своје склоности наиђу на стрпљиво саучешће и истинску љубав пријатеља и блиских… Бог им дарује победу на само Њему знан начин.“(7)

УПУТНИЦЕ (Интернету приступљено 26. јуна 2019. године ):

Гены и семь смертных грехов: Русский Хронографъ, Москва; 2009

Шира верзија текста објављена на сајту „Православна породица“