Огњен Војводић: Достојевски о папизму |
уторак, 16 јул 2019 | |
Сукоб православља и папизма је од средњег вијека актуелно вјерско и политичко питање. Православни хришћани сукоб са папизмом посматрају као однос хришћанског Предања са европским римокатоличким религиозно – политичким војно-вјерским колонијалним пројектом. Од издвајања папства у засебну институцију у средњем вијеку, римокатоличка духовна и државна доктрина подразумијева признавање ‘папског примата’ – заснованог на римокатоличкој теолошкој теорији о папском прејемству и праву на апсолутну „апостолску“ политичку и духовну ваељенску власт. Узроке и почетке геополитичких подјела модерног свијета можемо пратити историјским мапама програма папског прозелитизма и римокатоличке мисије, од крсташких похода као почетка европског колонијализма, до блоковске подјеле `хладног рата` САД и СССР, од рушења `берлинског зида` и ратног распада Југославије, до данашњих ратова у Украјини и на блиском истоку, као поприштима сукоба православног свијета и евроамеричке папско-протестантске војно-вјерске алијансе. Православни богослови и мислиоци су од времена римокатоличког раскола писали о папској погрешном учењу о Богу и Цркви, указујући на погубне политичке и религиозне последице које ће проузроковати такво религиозно и антрополошко учење у свијету. У православном свијету уопште, а посебно у превославној Царској Русији, писало се о изопачености римокатоличке религиозно-политичке идеологије. Литература православних руских мислилаца и богослова о заблудама учења римокатолицизма је обимна али посебно су значајни огледи Фјодора Михајловича Достојевског, који је најбоље у `новом добу` проникао у духовну и политику природу папизма. Питања папизма Достојевски је разматрао у романима и есејима разоткривајући доктрину и намјере римокатоличке религиозне и геополитичке идеологије. У Дневнику писца, који је објављиван у Московским новинама, Достојевски је писао огледе и студије о књижевности и историји, друштвено-политичким питањима, социјализму и демократизму, религиозна разматрања папизма и протестантизма. Један такав текст је `оглед` из Дневника писца за март 1876. године „Мртва снага и снага будућности“, теолошка и политичка анализа природе папизма и римског католицизма у контексту тадашње међународне политике и континуитету „католичког“ колонијализма. Своју познату реченицу из својих „Биљешки“ – ,,Папа вођа комунизма“, Достојевски овим огледом подробно образлаже; разоткрива револуционарну природу папизма, узроке папске прелести, религиозно рађања идеје папског примата, увођење догмата о папској непогрешивости. Достојевски указује на учење папизма као покретача револуционарних идеологија и покрета, које су довеле до савремене идеологије демократске сведозвољености, самодовољног, коритољубивог и потрошачког начина друштвеног и приватног живота; на чему папизам изграђује поглаварску позицију покровитеља просјека потрошачке пастве. У папском мелтинг поту конзументи и потрошачи религија траже такавог духовног пастира који неће ометати њихов либерализам, који ће их својом „светом“ самовољом ослободити терета одговорности слободног одлучивања по личној савјести, намјесника божијег на Земљи који је прихватио прво демонско искушење и претворио камење у хљебове, кога ће их повести широким путем евроатлантског економског екуменизма. МРТВА СНАГА И СНАГА БУДУЋНОСТИ – Фјодор М.Достојевски -,,Дневник писца“- март 1876.
»А шта је са папом? Та он ће данас-сјутра умријети и – шта ће онда бити? Је ли могуће да ће римски католицизам пристати да умре с нама заједно, онако због друштва? О, никад римски католицизам није био тако жељан живота као сада! Питање о папи се у нас уопште не поставља, оно је сведено ни на шта. Но, то »издавајање« је превелико и превише испуњено највећим и најнеобухватнијим жељама да би могло да пристане да се одрекне њих због мира у целом свијету. А због чега да се одриче, у корист чега? Због човјечанства, можда? Он, католицизам, давно мисли да је изнад човјечанства. Све досад он је блудничио са моћницима земаљским, и надао се у њих до последњег часа. Но, сад се коначно приближио тај час, по свему судећи, и римски католицизам ће напустити земаљске моћнике, у то нема сумње – а они су га уосталом већ одавно издали у Европи и повели против њега општу хајку која је сада, особито у наше вријеме, постала све организованија. Но шта, римски католицизам је чинио и веће заокрете: једном је, кад се показало да је то потребно, не размишљајући много, католицизам продао и Христа због славе и власти на Земљи. Прогласивши, у облику догме, да се ,,хришћанство на земљи не може одржати без папинске световне власти“, он је тако прокламовао и новога Христа који нема везе с оним ранијим, прогласио је Христа који је прихватио саблазан трећег ђаволовог искушења – земаљско царство: »Све ће Твоје бити ако ми се будеш поклонио! « О, ја сам слушао страсне приговоре на ову мисао, приговарали су ми да су вјера и Христов лик и данас живи у срцима милиона католика у свој својој некадашњој истинитости и чистоти. То је сигурно тако, али главни извор је замућен и затрован неповратно. Поред осталог, Рим је и сасвим недавно изјавио да се слаже са трећим ђаволовим искушењем у облику чврсте догме, и ми још нисмо успјели да уочимо све непосредне последице такве одлуке. Занимљиво је да је проглашење те догме, то откривање ,,цијеле тајне“, обављено управо у оном тренутку кад је уједињена Италија управо куцала на врата Риму. У нас су се тада многи томе смијали: »Срдит јесте али моћан није… « Само, мало је вјероватно да није моћан. Не, овакви људи, људи способни да донесу овакве одлуке и да учине овакве заокрете, не умиру без борбе. Приговориће ми да је одувијек тако било у католицизму, да се барем све то подразумијевало, и да, према томе, није ни било неког посебног заокрета. И, ево, у тренутку кад му одузимају последњи педаљ земаљског царства, поглавар римокатолицизма, видећи своју блиску смрт, одједном устаје и пред цијелим свијетом казује цијелу истину о себи: Не, то је сила, то је импозантно, а не смешно – то је обнављање древне идеје о светском јединству и светском господству која никада није била мртва у римском католицизму; то је Рим Јулијана Апостате (Отпадника) али не побијеђеног него оног који је “побиједио“ Христа у новој и последњој биткии. Тако је обављена продаја истинскога Христа за царство земаљско. Поред осталог, у Француској, а тако је сада и у другим крајевима Европе, народ мрзи вјеру, истина је, презире је чак, али тај народ не познаје Јеванђеље, барем тако је у Француској. Знајте да папа држи у рукама кључеве Светога Петра, и да је вјера у Бога само вјера у папу којега је сам Бог поставио на Земљи да буде уместо Њега. Он је непогрешив и дата му је божанска власт, он је владар времена и векова, он је одлучио да је сад и ваше време наступило. Раније се снага вере састојала у кроткости, али сад је прошло вријеме кроткости и папа има власт да је укине, јер њему је дата свака власт. Да, ви сте сви браћа, и сам Христос је заповедио да сви будете браћа свима, но ако ваша старија браћа не буду хтјела да вас приме себи као своју браћу, узмите мотке и сами уђите у њихов дом и нагнајте их силом да буду ваша браћа. Христос је дуго чекао да се ваша искварена браћа покају, и сад вам сам допушта да прокламујете: Fraternite ou la mort (Буди ми брат или ти оде глава!). Ако брат твој не буде хтео да подели с тобом на пола своје имање, узми му све, јер Христос је дуго чекао на његово покајање, и сад је дошло време гнева и освете. Знајте, такође, да сте недужни због свих ваших грехова, садишњих и будућих , јер сви су ваши греси долазили само због ваше беде и сиромаштва. И ако су вам већ проповедали и раније ваши некадашњи вођи и учитељи, иако су вам истину говорили, да они нису имали да вам пре времена све то објава, јер такву власт има само папа, и она му је од самога Бога дата – а доказ вам је у томе што вас ваши учитељи нису довели ни до чега јаснога, имали сте само страдања и још веће биједе, јер је свако њихово дјело пропадало; поред осталог они су вас варали, како би ослањајући се на вас, постали силнији, и како би потом могли да себе скупље продају вашим непријатељима. А папа вас неће продати, јер над њим нема никог моћнијег, он је први међу првима – само вјерујте, али не у Бога, него у папу и у то да је он једини цар на земљи,сви би други требало да нестану и нестаће, јер им је вријеме истекло.
Радујте се сада и веселите се, јер је сада наступио рај на земљи, сви ће те бити богати, а кроз ваше богаство и праведни, јер ће све ваше жеље бити испуњене, биће вам одузет сваки разлог да чините зло«. Ове су ријечи улагивачке, и нема сумње, народ ће прихватити предлог, он ће у неочекиваном савезнику препознати силу која уједињује силу која је на све спремна и која ничему не смета, стварну, историјску силу која долази умјесто оних вођа – сањара и шпекуланата, у чију практичну способност, па и у поштење , народ сада не верује потпуно. Овдје је сада одједном јасна тачка ослонца, полуга је у рукама и ваља је само притиснути свом снагом и преврнути. А народ ће преврнути, још како, он је маса! А изнад свега, њему дају вјеру, и тиме се успокојавају срца многих, јер су многи већ одавно почели да осећају тугу и мучнину у свијету без Бога . . . Ја сам већ једном говорио о свему томе, али летимице, у роману. Нека ми се опрости моја самоувјереност, али вјерујем да ће се све ово несумњиво догодити у западној Европи, на овај или онај начин, то јет католицизам ће прихватити демократију и спустиће се у народ, напустиће земаљске цареве баш зато што су га они сами већ напустили. Владе у Европи њега презиру стога што он на први поглед изгледа тако јадан и побијеђен, али нико га не види онако комично како то чине наши наивни политички публицисти. Понављам: данас је папинство можда најстрашније »издвајање« од свих која прете светском миру. А много шта угрожава мир. И никад до сада Европа није била изложена толикој мржњи као сада: Изгледа као да је све поткопано, набијено барутом, само се очекује прва варница . . . »Да, но што ми имамо с тим? Није ли то свет амо, у Европи, а не у нас?« Тиче се нас све то, на наша ће врата закуцати Европа, и од нас ће затражити да пођемо да је спасавамо кад избије последњи час њеном »садашњем стању ствари«. Ми данас не знамо шта више не разумијиемо ово, ми не допуштамо питање у вези с тим – и све то сматрамо нашом глупошћу и заосталошћу. И ако заиста Европа буде закуцала на наша врата и буде затражила да спасавамо њен Поредак, можда ћемо ми тек тада први пут, и сви, схватити колико смо мало личили Европи, без обзира на оно наше двовековно подражавање Европи које се у нас манифестовало у облику најстраснијег одушевљења. Па, ако хоћете, нећемо ни тада схватити – биће касно. А ако је тако, више нећемо разумјети, наравно, ни оно што Европа од нас тражи, оно чиме бисмо јој стварно могли помоћи. Нећемо ли ми тада поћи да умирујемо непријатеља Европе и њеног поретка челиком и крвљу, као кнез Бизмарк? О, тада у случају таквог подвига ми бисмо већ могли одлучно да честитамо себи као правим Европљанима. Али, све је то још пред нама, све су до саме фантазије, а сада је све тако јасно, тако јасно! |
|
Последњи пут ажурирано ( уторак, 16 јул 2019 ) |