БОРБА ЗА ВЕРУ - Архимандрит Рафаил Карелин: Пакао

Браћо и сестре, данас смо слушали јеванђељску причу о исцелењу гадаринског бесомучника. Јеванђеље нам је открило једну од тајни будућег живота, размакло завесу која од нас скрива мрачни бездан.

Муке несрећника којег су запосели демони треба да нас подсете на постојање пакла и силâ таме. Један теолог је рекао: “Ђаво није само човекоубица него је и велики преварант. Ех, како је само преварио људе и натерао их да забораве да пакао постоји!” Наши греси слични су искрицама које горе у нашим срцима. Те искрице ће се након смрти претворити у стуб пакленог пламена, оног страшног пламена који пече, али не светли, пламена који мучи, али не уништава. У том црном огњу гореће цео човек. Тај страшни пламен обухватиће изнутра сваку ћелију и сваку пору човековог тела. Господ је пакао назвао огњеном гееном и тамом најкрајњом. Пакао је царство таме и вечите ноћи. Угасиће се светлост очију. Угасиће се и друга светлост, светлост наших мисли. Човек ће постати сличан звери. У паклу ће се угасти Божија Свветлост, она Светлост која нам даје живот и радост. Један духовник, иначе писац, вели: “Све док се налази у води риба уопште не схвата шта је то вода, и тек кад је изваде из воде и кад почне да се гуши, постаје јој јасно шта за њу представљала та животворна стихија.” Човек схвата шта је то Бог тек кад Га заувек изгуби. Дакле, браћо и сестре, пакао је вечна тама, вечна црна јама без дна у коју ће упасти душа грешника.

Господ Исус Христос је рекао: где црв њихов не умире, и огањ се не гаси (Мк. 9, 46). Оведе се под црвом подразумева наша савест. Кад чинимо некакве срамне грехе, па макар то нико од људи не видео, савест нас мучи. Она, попут црва, даноноћно гризе човеково срце, призивајући га на покајање. У будућем животу нема кајања. Тамо ће савест да мучи човека попут какве страшне змије. Тамо ће постојати самосажаљење. Но, то је жаљење без поправљања, без љубави, сажаљење које прелази у мрачни и безизлазни очај. Сама реч “ад” значи “заборав”. Ад је земља заборава. Ад је тамо где нема наде. Неки људи кажу: “Бог ће све да загрли и ако је ад изван Божијег домашаја, онда то значи да Бог ипак није свуда присутан.” Црква на то одговара да је Бог присутан свуда и у свему. Али Бог је у рају присутан као Љубав која неизрециво радује светитеље, а у аду као сила која суди и кажњава.

И ма колико на земљи патили, свака патња има свој крај. Сваки човек, било да је бачан у тамницу или да лежи у болесничкој постељи, пре или касније ће бити ослобођен: или ће му тамница постати гроб, или ће изаћи на слободу; или ће болесник бити излечен, или ће прећи у други живот. У аду нема промена и не постоји нада. Ад је вечни гроб за грешника. Пакао је море мржње. Док смо још овде на земљи, видимо како неки људи мрзе Бога. И само спомињање Бога код њих изазива неку врсту шока, баш као да је Бог њихов лични непријатељ. Та страшна мржња према Богу испољава се кроз рушење цркава, скрнављење светиње и бесмислено светогрђе, као кад су иконама вадили очи или када су у уста Спаситеља на икони стављали цигарету. Зар то није сатанистичка мржња према светињи? Ад је узбуркано море стравичне мржње и зато је у аду немогуће покајање.

Замислите само како често људи мрзе једни друге! Злоба која никне у нашем срцу у ствари нас саме мучи и прогони. Ад је вечна мржња сваког грешника према свим осталим грешницима. Грешници ће у паклу личити на клупко змија које су се зариле једна у другу. Тамо неће бити љубави чак ни између родбине. Ако се тамо сретну мајка и кћерка или отац и син, посматраће једни друге онако како гује једна другу гледају. Пакао је у ствари бескрајна мржња. Тамо ће човек сâм себе мрзети. У Библији пише како је на Каину након братоубиства постојао знак греха и одбачености (види, 1. Мој. 4, 10-15). У аду ће се тај страшни Каинов знак налазити на душама и телима грешникâ. Њихове душе ће бити унакажене и одвратне, попут каквих паукова што личе на човека, а тела мрачна и заудараће онако како заудара грех који су учинили. Човек ће тамо мрзети и себе самог. Господ је рекао: Ондје ће бити плач и шкргут зуба (Мт. 8, 12). Грешници ће тамо бити спремни да сопствено тело кидају зубима. Гадарински бесомучник лутао је пустињом и ударао главом о камење. Осећао је страшне и нељудске муке и његови дивљи крици проламали су се тим крајем. Исте такве муке осећаће грешник у паклу. Ма колико неки човек био зао, то се ипак не може поредити са окрутношћу демона. Кад читамо о томе какве су све врсте мучења измишљали људи за њима слична бића, просто се ужасавамо. Не можемо ни замислити какве ће све муке смислити демонски ум за оне који се нађу у његовим рукама, у његовој власти?! За грешника ће најстрашније бити то што ће демона видети у самом себи, као змију која лежи у његовом срцу. Најстрашнија мука управо и јесте то кад човек у себи види демона и постаје сличан демону. Силе таме мрзе човека зато што је он створен по образу и подобију Божијем. Неки светитељи су говорили да је Господ створио човека зато да би људи који испуњавају вољу Божију попунили места палих анђела. Управо зато нас демони толико мрзе. Сатана је био светлоносни анђео, а претворио се у мрачно адско чудовиште. Замислите онда колико мора да мрзи човека који може да се усличи анђелу!

Неки хришћанин је једном осетио на себи стање смрти. Тада је видео пред собом страшно чудовиште, односно демона и ужаснуто је узвикнуо: “Ко си ти? Ја те не познајем!” Чудовиште је одговорило: “Како то да ме не познајеш? Па ти си целог свог живота испуњавао моју вољу и зато си ти сада мој!” Дакле, онај ко овде на земљи кроз грех постаје сличан демону, тај ће му припадати и у вечности као његов плен. Шта треба да чинимо да не бисмо доспели у вечну власт тог страшног тиранина?

Демони су носиоци непоправљиве гордости и зато сваки хришћанин треба да се труди да стекне врлину смирења како се не би уподобио демонима. Ђаво је једном приликом рекао преподобном Макарију Великом: “Ти, Макарије постиш, а ја уопште не једем. Ти мало спаваш, а ја уопште не спавам. Дакле, што се тиче тих подвига ниси ме надмашио. Али ти можеш да смириш свој дух, а ја не могу да се смирим. То је оно чиме ме побеђујеш!” Господ је назвао демона човекоубицом и лажом (види, Јн. 8, 44). Браћо и сестре, кад се љутимо на човека и у срцу му желимо зло, ми смо такође човекоубице. У таквим тренуцима ми припадамо демону. Зато је Господ и рекао: И кад стојите на молитви, праштајте ако шта имате против кога; да и Отац ваш који је на небесима опрости вама сагрјешења ваша (Мк. 11, 25).

Свети Оци су учили: “Пре него што се помолиш за себе и своје ближње, од срца се помоли за непријатеље своје.” Господ је демона назвао лукавим и лажом. Грех лажи за нас је постао нешто што се посвуда догађа. Он прожима цео наш живот. Зато ми и јесмо духовно тако немоћни и слаби. Један човек се жалио свом пријатељу да је окружен лошим и нечасним људима и просто не зна како да их се ослободи. Пријатељ му је одговорио: “Само говори истину и веруј да ће побећи од тебе јер они просто не могу да поднесу истину.” Ако се у животу будемо трудили да говоримо истину, силе таме ће оставити нашу душу на миру јер су лаж и лицемерје оно што њима одговара. У души човека који лаже демон види своје и свога.

Реч ђаво значи клеветник. Али и ми стално клеветамо једни друге и то и речима и мислима. Шта нам је чинити да победимо тај грех који је срастао с нашом душом? Свети Јован Кронштатски каже: “Кад видим човека који греши, или пијанца који обнажен лежи на земљи или пак човека који изговара прљаве и гнусне речи, трудим се да свој ум молитвом узнесем прам Богу и да кажем: Господе, Ти све можеш, помилуј овог човека. Ти си га створио и једино Ти знаш како ћеш га спасити. Уколико то кажем из дубине срца, више немам потребе да га осуђујем.”

Браћо и сестре, једном је код неког великог подвижника дошао демон у виду човека и упитао: “Може ли се спасити онај ко је сагрешио као ђаво?” Светитељ се молио Богу да добије одговор на то питање и Господ му је рекао: “Ја имам више милости него што ђаво има зла. Али треба да знаш да те то куша зли дух. Кад поново дође, реци му: “Господ ће ти опростити ако почнеш да се кајеш и ако се будеш молио говорећи: Ја сам стародревна лаж. Господе, помилуј ме!” Кад је незнанац поново дошао код старца и кад му је старац поновио речи Господње, разлегло се паклено кикотање. Сатана је узвикнуо: “Ни кад сам био сâм нисам рекао Богу: “опрости ми”. Данас сам владар огромног царства и зар мени као таквоме доликује да било коме кажем “опрости”?!”

Браћо и сестре, многи од нас учинили су тешке грехе, грехе сличне гресима демонâ. Зато се свети Јефрем Сирин осмелио да каже: “Наша Црква је Црква погибли”, тојест ми смо по својим делима достојни погибли, “али наша Црква је исто тако и Црква која се каје” и зато је спасоносна, будући да је покајање једини пут ка спасењу. Свети Јован Златоуст вели: “Код нас постоји заклињање ђавола, а то се чини именом Исуса Христа. Зато треба што чешће понављати: “Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.” А преподобни Јован Лествичник додаје: “Именом Исусовим ударај демоне јер од тога не постоји јаче оружје ни на небу ни на замљи.”