Централна државна манифестација поводом 24. годишњице прогона Срба из Републике Српске Kрајине током хрватске злочиначке војне акције „Олуја“ одржала се на платоу испред манастира Kрушедол на Фрушкој Гори.
Патријарх Иринеј је након помена жртвама “Олује” рекао следеће:
“Данашњи дан је дан када се сећамо оног многобројног страдалог и побијеног народа нашега, који је невино пострадао и невино лишен живота свога. Данас се пуне 24 године од њиховога страдања које је ретко у историји рода људскога а посебно у историји нашега народа. Њихово стеадање било је планирано од највишег врха тадашње државе Хрватске која је имала за циљ да тај крај потпуно очисти од присуства српскога народа. Народа који је вековима живео на тим просторима који је у свему кроз историју доприносио и Хрватском народу… Страдање у “Олуји” је равно страдањима нашега народа за време Другог светског рата, оно се ни у чему не разликује а на жалост и у броју. Колики је број људи пострадао у тој акцији “Олуја” то никада ми нећемо дознати и њихов брај вероватно зна само онај у чије име су они пострадали. На том страдалничком путу, страдали су најнемоћнији и они који нису могли да пруже никакав отпор. То је био старији свет, жене и деца. Посебно наглашавам деца, јер на жалост као што је било и током Другог светског рата једини логори за децу су били у Хрватској. Кроз те логоре је прошло преко 50 000 наше деце, која су углавном завршила живот у најтежим мукама. Они који су требали да чују глас њиховог мученичког страдања нису га чули. И у овом другом страдању, страдао је велики број деце. На жалост остала су нема уста оних који су требали да кажу своју реч о том невином страдалном народу. Дуго смо очекивали да ту реч чујемо од оних који су били најнадлежни и да својом речју осуде злочин који је почињен а то је морам и са овога места да кажем РИМОКАТОЛИЧКА црква. Од ње смо очекивали реч осуде злочина али она је до дана данашњега оћутала, њена реч се није чула. А њено ћутање је оснажило многе оне који су зло чинили и остали су неосуђени од те да кажем “Божанске” организације. Реч цркве је била врло важна и значајна и вероватно да се та реч чула не би се десило много од онога што се десило. И данас оно што се дешава је слично ономе што се десило. И данас чујемо да су два угледна бискупа на Косову и Метохији служили мису на рушевинама једне српске православне цркве. Чули смо и речи њихове, кажу да је то земља њихова, пре сваке религије, да је то земља њихова и пре Христа, а ја бих додао можда је и пре постања света. Ово су све идеје из прошлости које се на жалост остварују и данас. о овом догађају СПЦ ће се обратити поглавару Римокатоличке цркве у кога имамо пуно поверења. Овај догађај не сме остати да не буде коментарисан. Оно што је најтрагичније за нас и наше време јесте што се идеје злочина који су се десили у прошлости на жалост чују и данас. То зло злочиначко није умрло. Оно живи и данас, на трагедију нашега народа. Али не само на нашу трагедију већ и на трагедију целог Хришћанства. Оно што ми можемо да учинимо јесте да се молимо Господу да се овакви злочни не десе нигде у свету, не само код нас него баш нигде у овом Божијем свету. Оно што ми треба да учинимо а то је да као Хришћани да им опростимо, али да им опростимо онда када потомци злочинаца буду свесни тих великих жртава и покажу своје извињење и своје покајање. То очекујемо ми, то очекује црква хришћанска…
Ми се сећамо овога дана и никада не смемо заборавити, и морамо деци својој рећи и да деца запамте шта се десило и да то пренесу генерацијама које долазе после нас јер ово зло не сме да се заборави. Није читав народ у Хрватској такав да не осуђује ове злочине, али на жалост њихова глас или не сме или не може да се чује. Постардали су наши новомученици.Нека би дао Господ да се овакав злочин више никада и нигде не понови.”