Темељни уговор између Црне Горе и Свете столице, акт којим се регулишу односи између Римокатичке цркве и Црне Горе, потписао је Игор Лукшић
Текст тог уговора није претерано одударао од сличних уговора које је Света столица потписала са другим земљама. Међутим, оригинални текст уговора, потписан те 2011, претрпeо је измене на прилично необичан начин – путем размене дипломатских нота скоро годину касније, тачније у марту 2012.
Те промене су се, гле чуда, највише тицале управо најнеуралгичније тачке актуелне друштвене збиље – питања имовине верских заједница. Наиме, у оригиналном тексту Темељног уговора који су потписали Света Столица и Влада Црне Горе, члан 11 је имао само два става:
1. Црквена правна лица имају право куповати, поседовати, користити или отуђивати покретна и непокретна добра, те стицати и отуђивати имовинска права, према одредбама канонскога права и законодавства Црне Горе.
2. Правна лица из става 1 имају право оснивати фондације. Њихове делатности, које се тичу грађанских аспеката, регулисане су у складу са одредбама законодавства Црне Горе.
Кажу, како у животу, тако и у политици – ђаво лежи у детаљима. Незгодно ке што се ”нечастиви” помиње управо у контексту уговора Црне Горе са Римокатолицима, али су ”детаљи” вербалних нота оно што посебно истиче суштину најављеног Закон о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница, а заправо Закона о отимачини имовине СПЦ.
Поменути ”детаљ” је тај што је путем вербалне ноте, која је размиењена између Министарства иностраних послова Црне Горе и Свете Столице у марту 2012, додат и став 3 члана 11 Темељног уговора
Став 3 члана 11 Темељног уговора
3. Права на непокретна добра из става 1 овог члана биће уписана или регистрована на име црквених правних лица у Црној Гори. Изградња или реконструкција верских објеката биће у складу са законодавством Црне Горе. Добра која представљају културну баштину Црне Горе не могу се отуђити или изниети из државе без сагласности Владе Црне Горе.
Дакле, овим је зајамчено право на имовину Римокатичкој цркви у Црној Гори мимо било каквог посебног закона који би се, између осталог, тицао и питања имовине верских заједница. Тиме су директно и врло грубо остале верске заједнице стављене у неравноправан положај.
Заправо, ту је посебно дискриминисана Српска православна црква у Црној Гори, јер су остале традиционалне верске заједнице, Исламска и Јеврејска заједница, потписале појединачне уговоре о односима са Црном Гором.
Чињеница је да ти уговори немају исту правну снагу као уговор потписан са Римокатолицима, али у великој мери уређују суштину односа државе и тих верских заједница.
Оно што је посебно занимљиво, а на шта немамо одговор, јесте – због чега су Црна Гора и Света Столица накнадно, након оригиналног постписивања Темељног уговора 2011, вербалним нотама уврстиле питање имовине Римокатиличке цркве у Црној Гори.
Свакако, делимичан одговор на питање зашто је вербалним нотама у марту 2012. дефинисан кључни став о имовини Римокатоличке цркве је и у томе што је већ у мају 2012. услиедила ратификација, односно Закон о потврђивању Темељног уговора у Скупштини Црне Горе.
Међутим, занимљиво је да претраживањем на интренету по кључним речима као што су ”темељни уговор”, ”Црна Гора”, ”Света Столица”, по правилу добијамо само Темељни уговор у облику у ком је потписан 2011. године. То је, на пример, случај са сајтовима Которске бискупије, Председника Црне Горе. Пуну верзију, са ставом 3 члана 11 имамо на сајту Свете Столице, али до њега је малтене немогуће доћи уобичајеном претрагом.
Дакле, кад је у питању имовина верских заједница, најављени Закон о слободи вероисповјести или уверења и правном положају верских заједница нема никакав утицај на Римокатолике, што их апсолутно поставља у привилегован положај у односу на друге верске заједнице. То је свакако и основа за одређене правне радње како би се ова срачуната дискриминација, нарочито Српске православне цркве у Црној Гори, елиминисала. Међутим, на основу небројених примера знамо да право одавно не станује у Црној Гори, тако да су таква надања скоро излишна.
Бојић: Темељни уговор има супремацију над домаћим законодавством – нови Закон таргетрира само имовину СПЦ
У претходном контексту, угледни подгорички адвокат Владан С. Бојић који нам је и први указао за претходно дате чињенице, а који се већ неко време темељно бави овом проблематиком, апострофира сљедеће:
„Света столица има супергаранције које надмашују, не само овај закон који је горућа тема у Црној Гори од Нацрта 2015. а нарочито данас, јер је задобио виши правни квалитет у форми Предлога Владе – него и у односу на све законске прописе Црне Горе.
Ради лаичке јавности треба дословно навести ову норму Устава члана 9: „Потврђени и објављени међународни уговори и општеприхваћена правила међународног права саставни су део унутрашњег правног поретка, имају примат над домаћим законодавством и непосредно се примјењују када односе уређују друкчије од унутрашњег законодавства.“
Зато се мора акцентовати став 3 члана 11 Темљног уговора са Светом столицом, јер садржи круцијалну норму, тј. енорман капитал Светестолице. Наиме, Устав Црне Горе у ставу 2 члана 14 садржи имперацију „равноправности верских заједница“. А члан 8 Устава забрањује дискриминацију по било ком основу, а овдје верском.
Сад је кристално јасна потпуна римокатоличка равнодушност, али и равнодушност Исламске и Јеврејске верске заједнице, јер је и њима Влада тврдо зајемчила имовину/право својине над свим постојећим верским објектима али и реституција у добу комунизма одузете имовине – чега у актуелном закону уопште НЕМА.
Дакле, ове три верске заједнице добиле су и државно јемство власништва на постојећем и то над свим верским објектима и преко тога, обавезу државе на реституцију путем “мешовитих комисија” Владе ЦГ и сваке од тих верских заједница.
Отуда што и имовина ове друге две верске заједница има снажну безбедност, по уговорима, јер им је гарант Влада Црне Горе, па их се зато разложно (ових верских заједница) не тиче данас жустра расправа око Предлога Закона о слободи вероисповјести (…)“.
А, супрематија, тј. превласт над правним поретком ЦГ, узакоњеног Темељним уговором, далеко је изнад правне сигурности свих, али драстично уперена наспрам имовине СПЦ у ЦГ, јер је она на танком леду и литици најбруталнијег плана „подвојеног таргетирања“ имовине СПЦ кроз опасан пројекат „заобилажења“ имовине СПЦ, којим одише нечим што се карактерише и канонском и световном нормативистиком циљању имовине СПЦ и квазинационализације, тј. специјалног, правно суманутог изума „прекњижбе“, закључио је Бојић.