БОРБА ЗА ВЕРУ - Ексклузивно: Максим у паници – покренуо петицију подршке; текст петиције у прилогу!

Сви издајници Српске Цркве су увелико у страху и неизвесности када ће њихова непочинства осванути на "Борби за веру". Пошто „Борба за веру“ прва сазнаје најчуваније њихове тајне, и овога пута је тако, па српској јавности стављамо на увид оригинални текст Максимове петиције (у прилогу) до којег смо дошли само нама знаним каналима. А мајмунолог Максим ће знати шта значи доћи до нечега што је он чувао као очи у глави. Но, пре него што читалац угледа Максимову петицију, даћемо неопходан уводни осврт везан за исту.

Циљ прославе аутокефалије СПЦ коју је самопроглашени потомак мајмуна Максим Васиљевић помпезно организовао при храму Св. Саве у Сан Габријелу, Калифорнија био је тројак:

1. Де факто признати врховну власт Истанбулском патријарху Вартоломеју кроз началствовање његовог архиепископа Елпидофороса, као и кроз примање одликовања;

2. навести гостујуће српске епископе на отворено кршење одлуке СА Сабора о несаслуживању са онима који признају украјинске расколнике, и на тај начин посредно признати нацистичко-секташку креатуру Фанара у Украјини као канонску цркву;

3. Присиљавање подређеног му свештенства на потписивање петиције подршке.

Очигледно је да је „теолошког генија“ и до сада недодирљивог епископа Максима ухватила паника пред јесење заседање СА Сабора , па је зато искористио присуство својих свештеника (који су под претњом морали да присуствују његовој прослави) да би од њих изнудио потписе за петицију, односно за нарцисоидни хвалоспев који је сам себи саставио уз подршку и рецензију својих полтрона - свештеника: Американца и „индијанског мисионара“ монаха Дамаскина, свештеника Браце Кршиће, Ђурице Гордића и рођака Драгомира Тубе.

Максимов главни улизица и један од покретача петиције свештеник Ђурица Гордић на свом омиљеном мотициклу

Иако је текст састављен скоро месец дана пре одржавања Максимове прославе аутокефалије, (достављан је на потписивање само онима за које се сугурно знало да ће потписати) постојање ове петиције по први пут је обзнањено на самом завршетку рада Епархијске Скупштине (која је трајала непуних два сата) и то док су присутни свештеници и делегати стајали чекајући да се прочита молитва за крај.

Као главног пропагатора потписивања ове петиције Максим је изабрао никог другог до удбашког питомца и сарадника тајне комунистичке полиције свештеника Василија Цвијановића из Мораге, Калифорнија.

Још давно „Погледи“ су обелоданили који су свештеници СПЦ били сарадници и цинкароши злочинаког комунистичког режима, а међу њима веома запажено место заузима свештеник Цвијановић, чије је шпијунско име било „Куле“ и којег је УДБА ангажовала далеке 1983.год пославши га у Америку да сакупља податке о деловању „народних непријатеља“. За свој издајнички посао Василије Цвијановић је од СДБ-а добијао дебелу плату, па је тако и покренуо свој лендскејпинг бизниз и постао милионер . Детаљније о овом окорелом издајнику и јуди можете прочитати (овде:)

Он је преко микрофона позвао присутне свештенике и делегате да потпишу петицију подршке свом епископу Максиму и заштите га од „безразложних и недобронамерних напада разних медија“. Иако су најближи Максимови сарадници већ били упознати са садржином овог текста, већина је збуњено стајала не знајући о чему се ради! Делегати Американци српског порекла су, наравно, тражили да им се доставе копије документа за који се тражи њихов потпис, на шта су добили одговор да „није могуће“ добити копије , већ да се само летимично могу упознати са текстом и одмах потписати. Пошто је овакав захтев попуно бесмислен и ван свих протокола на које су се навикли, они су се веома брзо и лако отресли оваквог непристојног захтева и изашли напоље.

Међутим, свештеници нису тек тако лако могли на напусте салу. Ни њима није било дозвољено да добију копије, већ само да се на лицу места упознају са садржином (што је физички неизводљиво)

За тим на сцену долази Максимов главни покровитељ, један од главних аутора антицрквеног и анти-српског Новог Устава, адвокат Лука Ерцег, који је објаснио да се потисива неће обављати на класичан начин, већ да ће бити у електронској форми! Зато је позвао присутне да приступе његовом компјутеру и ставе свој потпис. Циљ оваквог начина потписивања је да би се сакрило од свештеника ко је све потписао петицију. Ово је иазвало још веће подозрење свештеника, који су се још више снебивали да потпишу, знајући да се електронска форма потписа може у свако доба прикачити на било који документ.

Онда се у кампању убеђивања укључио још један бивши сарадник Службе Државне Безбедности прота Слободан Јовић из Саратоге, који је свечано изјавио да је он међу првима потписао петицију и да би сви требало да је потпишу. Детаљније о њему и његовој сарадњи са комунистичким режимом можете прочитати (овде:).

Одважнији и отреситији свештеници одбили су да саучествују у овој прљавој игри мајмунолога Максима и његових агената под изговором да не желе да се мешају у ствари које пишу медији, а нарочито не у оно што треба да решавају Синод и Сабор и да не могу ставити своје потписе на брзину и то без могућности да се подробније упознају са садржином текста. Међутим, онда су Максимови попови-лобисти применили стратегију пет на једнога – када су видели да електронска опција не даје жељене резултате, онда су насамо опкољавали млађе свештенике (а нарочито оне који чекају парохију или премештај) и вршили притисак на њих речима: „још само ти и (тобоже) тај и тај свештеник нисте потписали“. И овог пута одбијали су да поднесу на увид ко је све потписао, али су зато пристајали на класичан потпис оловком. Наравно, неке су успели да сломе, који су се касније са горчином у грлу и грижом савести поверили старијим свештеницима.

Сада се врши ревизија текста петиције, јер је на самом почетку волшебно написано да „сви једногласно“ потписују, што се ни у близу није остварило.

Пошто „Борба за веру“ прва сазнаје најбоље чуване тајне (од чега се мајмунологу Максиму и осталим издајницима СПЦ леди крв у жилама), и овога пута српској јавности достављамо на увид оригинал текста Максимове петиције до којег смо дошли само нама знаним каналима.

Као што ће читаоци видети, текст обилује нарцисоидним хвалоспевима и полуистинама од којих ама баш ни једна нема везе са главним Максимовим преступима, а то су јерес дарвинизма, промовисање педерастије и осталих моралних изопачености, хула на Св. Саву и довођење у питање српске аутокефалије, као и разбијање Српске Православне Цркве кроз наметање Новог устава који једино одговара Фанару и његовим експанзионистичким апетитима. Многе неистине и небулозе које су у тексу петиције изнешене могло би се са лакоћом оповргнути, али то ћемо учинити другом приликом.

ОРИГИНАЛ ПЕТИЦИЈЕ МАЈМУНОЛОГА МАКСИМА

>>Свештенство Српске Православне Епархије Западноамеричке

У синовској оданости се обраћамо Вама, окупљени око свог доброг пастира, Епископа западноамеричког Господина Максима, на редовној годишњој скупштини Епархије западноамеричке, обележавајући велики јубилеј наше свете Цркве, 800 -ту годишњицу аутокефалности.

Разлог за наше обраћање Вама су учестали безразложни и недобронамерни напади на нашег Епископа, било путем штампе или интернет гласила, и овом приликом желимо да изјавимо да једногласно и недвосмислено подржавамо Епископа Максима, као нашег духовног оца и архијереја.

Од доласка на трон Епископа западноамеричких, преосвећени Епископ Максим је наставио где су његови претходници стали, да свом својом снагом ради на унапређењу духовног живота у Богом повереној му Епархији. Од 2006.године па до данас, наша Епархија је доживела велики духовни препород и напредак, како на пољу образовног и мисионарског рада, тако и на пољу црквеног издаваштва. Епископ Максим је основао неколико нових парохија и рукоположио нове свештенике и ђаконе. Установљен је Севастијан Прес, који је до сада издао више од 100 пажљиво одабраних књига на српском и на енглеском језику, и стао у ред најпродуктивнијих издавача православне литературе на америчком континенту, што је веома подигло углед наше Цркве у целини и Западном свету открило до сада непознате ризнице српског богословља, културе и духовности. Овде би између осталог поменули само два капитална издања, Хришћанско наслеђе Косова и Метохије и Српско хришћанско наслеђе у Америци. Оба ова издања не би видела светлост дана да није било Епископа Максима, који је и поред свих својих архијерејских обавеза и дужности, успео да пронађе времена и припреми за штампу ова дела која су од неизмерног значаја за наш народ и Цркву и нашу културу свештеног памћења, а која су нашла пут и до бројних америчких јавних и универзитетских библиотека и људи од утицаја и угледа и приказала им наше право лице.

Пастирска делатност епископа Максима, укључујући поменуте монографије, јесу плод његове велике љубави и оданости нашој Српској православној цркви. Знајући кплоко је важно непрестано усавршавање и духовно узрастање свештенства, Епископ Максим је основао Институт светих Севастијана и Мардарија, који сваке године окупља не само српско свештенство из ове и свих других српских епархија са овог Континента, већ и свештенике других православних јурисдикција. Својим залагањем и угледом, омогућио је долазак бројних веома угледних имена православног богословља и духовности, укључујући и неколицину светогорских стараца.

Залагање Епископа Максима за уврштење Архимандрита Севастијана (Дабовића) Џексонског у диптих светих такође је значајно допринело и доприноси унапређењу духовног живота наше Епархије и угледу Српске Цркве у целини. Кивот са светитељевим моштима постао је стециште православних поклоника из целе Северне Америке и света и збуњеном савременом човеку постао путоказ ка његовом истинском идентитету и достојанству.

Ми слободно и са чврстим уверењем желимо да кажемо да је Епископ Максим до сада достојно, угледно и смерно представљао нашу Епархију и Српску православну цркву широм света, а посебно у Сједињеним Америчким Државама. Унапређена је и учвршћена сарадња са другим канонским православним јурисдикцијама у Америци. Владика Максим, заједно са другим српским архијерејима у овој земљи, ужива велики углед и поштовање међу њима, и од стране других православних архијереја и од свештенства и од верног народа, и многи од њих и у формалним и у неформалним разговорима истичу да смо ми Срби веома срећни што имамо такве изврсне архипастире. Имамо утисак да је сваки од њих по промислу Божијем и мудрости нашег Светог Архијерејског Сабора, управо тамо где је својим квалитетима и одликама потребан својој средини.

Трудом Епископа Максима, у нашој Епархији су сакупљена значајна новчана средства за обнову манастира Хиландара, као и за разне хуманитарне потребе нашег народа у Отаџбини, а посебно на Косову и Метохији. Призренској Богословији је нарочито позната братска љубав и помоћ Епископа Максима и његове духовне пастве.

Упркос великом пространству и разауђености наше Епархије, Владика Максим улаже велике напоре да често посећује наше парохије, а подстакао је и месечне састанке са нама свештеницима преко телефона, на којима влада срдачна и братска атмосфера. Свиучесници тих тзв. Телеконференција имају пуно право и слободу да предложе теме за разговор и идеје на усвајање, искажу своје ставове по свим питањима и изнесу своје пастирске бриге и проблеме на саборно разматрање. Уопште говорећи, Епископ Максим поклања велику пажњу и очинску бригу о нама свештеницима и нашим породицама, о нашем духовном, душевном и материјалном благостању, као и о регулисању нашег статуса трајног боравка у овој земљи, који захтева дуг и компликован процес.

Посебну бригу и љубав Епископ Максим гаји према деци и омладини, према студентима богословља, које очински помаже, подржава и подстиче на усавршавање. Током четири седмице нашег летњег Епархијског кампа за децу и омладину, труди се да не пропусти прилику да посети сваку седмичну групу и посвети им пажњу.

Својим неизмерним, задивљујућим прегнућима и неисцрпним саможртвовањем, ентузијазмом за добробит и благопоредак Цркве и Њен живот по најбољим аутентичним светоотачким предањима, а све у веома изазовном времену и окружењу у којем живимо, Епископ Максим нам је свима у Епархији био и јесте узор и надахнуће.

Изненађујуће је да се о Епископу Максиму путем разних медија изјашњавају појединци, на жалост међу њима и свештеници, који нису из наше Епархије, па се због тога и обраћамо осећајући обавезу да се чује и наш глас, с обзиром да своје свештеничко служење обављамо под духовним старањем Епископа Максима и најбоље смо упознати са стањем у нашој Епархији, као и са личношћу и са делатношћу нашег Епископа.

Стога Вас молимо Ваша Светости, да ово наше обраћање прихватите као израз искреног поштовања и љубави, коју као свештенослужитељи имамо и за Вас као нашег Свјатјејшег Патријарха и за нашег духовног пастира Епископа Максима.

У радости великога и славнога јубилеја наше свете Цркве и са синовском љубављу, узносећи наше недостојне али искрене и топле молитве Светом Сави и Светоме Севастијану за Вашу долгоденственују и чесну службу и мир, слогу и благостање Патријаршије наше, срдачно поздрављамо Вашу Светост и молимо Ваш благослов и молитве за све нас који проповедамо Логоса оваплоћеног далеко од своје матице.

Учтиво тражећи благослов ваше Светости и Ваших Високих Преосвештенстава и Ваших Преосвештенстава, ми јесмо, и увек ћемо остати, одана деца наше мученичке и напаћене Српске Православне Цркве (Патријаршије).<<

Следе линије са именима свештеника који су по Максимовим каукулисањима требало да потпишу.

На првом месту је његов рођак о. Драгомир Туба, па за тим брат Бискупа Гргура – алкохоличар и јавни блудник Станислав Дурић, за тим следе имена попова Американаца и свих оних које је мајмунолог Максим нечим „задужио“.

Касније је овај редослед са именима свештеника измењен, јер су остала празна места, пошто неки од њих нису потписали овај самообожавајући текст. (Изненадићете се када будете сазнали који су)

Имена оних свештеника који нису хтели да потпишу су уклоњена да би се прикрила брука. Иако су нам имена свих потписника позната, (јер имамо и њухове потписе) сачекаћемо са објавом, јер су неки од потписника видевши да су на брзину преварени изразили жељу да своје потписе повуку, па ћемо им дати неколико дана времена.

Сви потписници ове срамне петиције себе стављају на страну јеретика, богохулника и издајника Максима, па самим тим и прихватају одговорност за његова недела.

Очигледно је да је креатор ове петиције заборавио да ни један суд, па ни Црквени, не узима у обзир никакве потписе (а нарочито не оне који су добијени уценама и под присилом) када се оптуженоме суди за јасно и недвосмислено доказане преступе – у Максимовом случају за кршење светих канона и за јерес.

Када је писао своје хуле и штампао јеретичке књиге црквеним новцем, Максим није ни од кога тражио сагласност ни дозволу, а нарочито не од свештеника, па зашто онда од њих сада тражи подршку када му „секира виси над вратом“?! И то је још један показатељ какав му је образ, ако га уопше има.

Дописник „Борбе за веру“ П.Ј. из Лос Анђелеса